Ostrvo u nastanku
Gotovo da sam se preselila na selo, Finkarbi.
Danas sam rastrvila zemlju i posejala salatu, korijander, posadila crni i beli luk. U toku nedelje ću osmisliti šta dalje.
Stajala sam tako i gledala u zemlju i razmišljala o reči rastrviti.
Kad smo bili mali, sedeli bismo i krunjali kukuruz, ili čuškali pasulj, pa ga posle ostavljali na suncu, na najlonu da se osuši, baba bi nam govorila: „Rastrvite zrnca, rastrvite gi da se pobrže osušiv!”
A šta znači reč rastrviti?
Razmišljajući o toj reči, setila sam se i reči ostrvo. Razmišljala sam o reči jer sam bila sigurna da je koren reči “rastrviti” -strv-, pa me je -strv- asociralo na reč -ostrvo-.
Tako sam se dosetila babe kako viče „rastrvi, rastrvi”,
A kad bismo imali malu količinu zrna da rastrvimo na najlonu i kad bismo ih bacili, i zamislili da je najlon more, a da je zrnevlje zemljana površina, to zrnevlje, razbacano ovde-onde – bilo bi ostrvo.
Male površine kopna, u okeanu, rastvrljena zemlja, to su – ostrva.
Dok sam strvila zemlju razmišljala sam opet o reči rastrviti. Sve sam postajala uverenija da reč ostrvo potiče od reči strviti. Sve sam postajala sigurnija da razumem postanak ostrva.
Ostrva su, dakle, nastala tako što se zemlja strvila po vodi i stvorila održive samostalne površine u vodi. Razmišljati o rečima dok mi se nokti pune crnilom daje posebnu čar mom postojanju.
Što više vreme prolazi, sve više bih volela da sam sposobnija kao mama.
Mama i tata su bežali sa sela u grad, a ja sam kao dete odlazila na selo kod dede i kod babe, a odlazak u selo mi je bio kao odlazak u neko carstvo bez kraja.
Toliko carstvo da sam strahovala da ću se tamo „izgubiti”. kako ću tamo naći put?
Možda su mama i tata bežali u grad jer su imali slične predstave o gradu, gradu kao nekom carstvu.
Moja će deca odlaziti u grad kod babe i dede, živeti na selu, a na odmor putovati u prevalac s dedom i babom.
Tako ja razmišljam o budućnosti.
Između ostalog se radosno sećam kakva je blagodet ubrati u svojoj bašti papriku, paradajz. Odeš u baštu i već imaš pola čorbe.
Pre par godina sam kupila nekoliko džakova zemlje i ostavila ih u Finkarbiju. Ako moj čovek uspe da mi nabavi ovakve drvene ladice, kupiću još nekoliko džakova. Slikaću ih i slaću deki da vidi šta sam proizvela, a on će u dubini duše da mi se smeje: e unuko, šta ćeš s dva struka praziluka, ili s tri kompira!
I ja ću da mislim kako smo u Švedskoj naučili da kupujemo i trošimo tačno onoliko koliko nam treba. Ako pravim rižoto za četiri osobe koristiću tačno:
dve osrednje glavice luka
tri češnja belog luka
jednu poveću šargarepu
jedan rukohvat peršuna
jednu papriku
jedan omanji paradajz
tri decilitra pirinča
dva komada pilećih grudi
i dvesta grama šampinjona.
I to je sve što ću kupiti. To je blagodet koju sam naučila u Švedskoj. Da budem tačna i svesna kakvo je hrana bogatstvo.
…i u tome se osećam usamljena kao ostrvo.
Imam utisak da smo svi postali neka izolovana ostrva. Svedena. Da smo sa tih ostrva samo podigli zastavice da se zna da postojimo.
Imam utisak da svi čekamo da nas neka sila spoji.
Imam utisak da nas nikakve sile neće spojiti, dok se zaista ne sretnemo.
Dok se ne rukujemo.
Dok se ne pogledamo u oči.
Sve ovo sam imala nekada kada sam živela u Prevalacu.
Ko bi rekao da će mi najviše nedostajati ono od čega sam htela da se udaljim?
Uma Vid, pseudonim Viktorije Marinković, odrasle u Vranju gde je završila gimnaziju “Bora Stanković”. Dva puta nagrađivana na konkursu “Bore Stankovića” za pesme. Objavljena poezija i u zborniku “Zaječarskog proleća”, 2013. godine.
Uma Vid, je autorka zbirke pesama “Viktorije” objavljene godine 2018. Neke od pesama iz zbirke su objavljene u “Modricama vazduha”, antologiji pogranične srpske poezije. Uma Vid je medicinska sestra, specijalista za psihijatriju i radi sa starim ljudima u gradu Södertälje, u Švedskoj. Njena interesovanja su široka i sveobuhvatno povezana s potencijalom svakog čoveka za samoostvarenje i postanje. Nekoliko godina provodi na psihoterapiji i podučavanju kod psihoterapeuta Željke Kurjački Stanić, bavi se medicinskom jogom, meditacijom i zanima se za istok i alternativne metode lečenja. Piše svakodnevno i smatra pisanje lekovitim.
Voli Thomasa Österlunda i ima gotovo trideset i dve godine.
Od decembra 2022. godine je majka dečaku Heimdalu.
Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:
205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)
205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX
Hvala!