Laza je želeo da postane pisac. U stvari, preciznije bi bilo reći da je želeo da postane umetnik. Umetnici su tajanstveni, zanimljivi i dopadaju se ženama. On nije umeo da svira, slika ili glumi. Međutim, umeo je da piše: još u prvom razredu naučio je sva slova.
Jednom je na televiziji video pisca. Nosio je crnu rolku i neurednu bradu. Laza je odmah odlučio da prestane da se brije i kupi identičnu rolku. Sutradan se veoma obradovao ugledavši crne tačkice po svojim obrazima: za samo dan ili dva biće od njega pravi pisac. Dosetio se kako njegova uredna, na razdeljak očešljana kosa uopšte nije u skladu sa njegovim budućim pozivom. Uputio se u biblioteku. Na policama je bilo raznih knjiga, debelih i tankih, u svim bojama i dezenima. Lazu su zanimale samo slike na zadnjim koricama. Pomislio je da su oni sa dužom, razbarušenom kosom sigurno najbolji i najdarovitiji umetnici. Osetio se pomalo potišteno: proći će meseci pre nego što mu kosa tako poraste i nije izvesno da će ikada imati taj volumen. Da li je moguće da ljudska sudbina u krajnjoj instanci zavisi od takvih slučajnosti?
Sledećeg jutra se moglo reći da je Laza zarast’o. Nažalost, njegovo lice još dugo neće zračiti dostojenstvenom neurednošću jednog pisca: otac se nije obradovao ugledavši neobrijanog sina, odmah ga je poslao u kupatilo. Sada mi sigurno neće dozvoliti ni da pustim kosu, mislio je, mora da postoji neki drugi način da postanem pisac.
Setio se pisca sa televizije – taj je sve vreme drvio o kafani. Laza nije imao s kim da ode u kafanu. Ipak nije želeo da propusti poslednju priliku da postane pisac. Pomislio je na sve one opake momke iz akcionih filmova koji nonšalantno ulaze u kafanu i sedaju za šank. Lazu je bilo stid da ga vide za šankom. Smestio se u tihi, zamračeni separe. Naručio je prosto – viski. Posle druge čašice počeo je da se oseća umetničkije. Graja oko njega slila se u jednoličan ton na koji više nije obraćao pažnju. Pored njega je sedela mlada žena nabujalog dekoltea. Mirisala je na voće. Pitala ga je da li je došao da postane muškarac. On je došao da postane pisac, ali je to već bio zaboravio. Shvatio je da je jako kasno i da neće moći da opravda ocu svoje odsustvo. Istrčao je iz kafane kao da ga neko juri. Ujutru se probudio u svom krevetu, bez ikakve ideje o tome kako je tu dospeo. Težak je život nas umetnika.
Valentina Đorđević: Filolog, honorarni pisac, urednik i kritičar (aka freelance creative writer, ghostwriter, book reviewer & structural editor). Diplomirala na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu. Ponekad piše o zanimljivim knjigama i idejama na Booksist.net. Živi u predgrađu sa mužem, jednim velikim dečakom, malom devojčicom i hiperaktivnom žutom tigricom. Nema fejsbuk ni instagram.
Pročitajte ostale tekstove ove autorke:
Kako piše Umberto Eko (februar 2011)
Devet sumnjivih merila (april 2011)
Kreativno u kreativnom pisanju (jun 2011)
Ovaj članak je objavljen u prvom broju časopisa, februara 2011.
Pročitajte ostale teksotve objavljene u rubrici Proza.