Skarlekin O’Blak našpanovano je odskakivao na svom krevetu senzibilitetom teniske loptice koja izvodi jednoručne bekhend piruete na travi proćelavo potkresanoj drhtavim rukama pripitog berbera. Krevetski čaršav bio je zategnut bolje od membrane doboša, po kojoj je Skarlekin O’Blak lupkao nogama, pokretima kojima se priziva kiša. Iz kafanskog bokala je hedonistički konzumirao svoj opijajući san u kojem je odvažno branio čast pred silnim vetrenjačama postrojenim u nekoj varijaciji na formaciju kakve falange.
Posledica toga bila je da je na javi lupao sebi šamare na mestima gde ga je neki ožedneli komarac hrabro ujedao, ne bi li iskamčio koju kap toplog napitka, što je u njegovom deminutivnom redu veličina predstavljalo ozbiljnu količinu, dovoljnu da se njome napiše roman za komarce.
Kada ga je konačno taj minijaturni cirkus u kom je on predstavljao naivnog klovna probudio, jednim ukrštanjem snenih očiju sa ogledalom mogao je da zaključi da su mu obrazi bili okačeni na šipki, zajedno sa tepisima, i da je neko pošteno isterivao prašinu iz njih, farbajući ih u onu boju kojom dame farbaju usne kad zažele da budu lepše nego što jesu, pa ponekad svojom polihromijom mogu poslužiti kao slikarska paleta nekom slobodnijem slikaru koji bi tu uspešno umočio svoju kičicu.
Na noćnom stočiću, krevetski približen, prašnjavo je lenstvovala prepotopska gramofonska skalamerija, po starinski nafrakana uljanim parfemom kojim su joj podmazani zakržljali šrafovi nakarminisani rđom; na njoj su se onomad vežbale neiskusne ruke tadašnjeg mehaničarskog novajlije koji već odavno beše zaboravio i kojim se to zanatom ranije bavio, jer njegova telesna mašinerija već dugo oksidiše na vremenu i nevremenu, svađajući se sa Mnemosinom, koja svojim zavodnim imidžom pre ili kasnije dobije svoje.
Skarlekin O’Blak je hedonističkim dohvatom ruke pustio u pogon oldtajmersku spravu koja je demodirano zakreštala škripuću vinilsku ariju, koja trenutno beše oterala i najružnije gavranove što su disharmonično prljali jutarnju tišinu, dok su sa obližnje krošnje kljunasto špijunirali ovu visokospratnu prostoriju. Humoristični akter flekavo naškrabanih redova mačijim tehnikama je teglio manualne i pedalne tetive, postižući zategnutost štrika koji je pod opterećenjem dve fijoke sapunski mokrih gaća.
Nevešto je intonirao dopadljivu melodiju sa raštimane ploče koja je kroz prizmu izanđalog mehanizma do njegovih bubnih opni šunjajući se pristizala zamaskirana u strašilo što stoji na njivi lešnika, plašeći nekulturne animalne namernike u čijem odsustvu je obezbeđena izgledna perspektiva za spravljanje lepuškastih konditorskih kuglica i drugih linijski zakrivljenih obličja u trud uvaljanih, koji će naposletku završiti dentalno usitnjeni u kakvoj sladostrasnoj mešini, dok rečenica bez kraja i konca bezglavo i bezrepo doseže granicu pristojne moždane koncentracije, gubeći smisao u punktualnom nedostatku tačke.
Ostavljajući krevet strateški pozicioniran veštom rukom prevejanog šahiste koji eruditivnim smicalicama osvaja dvobojna kockasta prostranstva, Skarlekin O’Blak je uspešno prizemljio stopala izbegavši gambit u vidu hoklice koja mu se nekako stalno prikradala u senci, praveći mu sobne zamke, i održavajući mu raznim dosetkama reflekse u formi miša koji izučava filozofiju mišolovke. Amaterskim trokorakom je doputovao do kuhinjske teritorije, uz par usputnih finti, i prošavši kroz gol bez mreže koji je izigravao ragastov, konobarskim manirima pristavio samovar u čijoj unutrašnjosti će se deminutiv ključalog mora uskoro pretvoriti u varijaciju na temu kafe.
Malo poviše toga, na poličici što izlaže kolekciju obogaljenih šoljica, uglavnom bez drške koja štiti razmažene prste od kofeinske vreline, Skarlekin O’Blak je protrljanim očima birao današnju mis porcelanske šoljice, premeravajući pogledom iskusnog žirija dimenzije struka, kukova, i drugih karakteristika, a ostavljajući pratilje uplakane do neke bolje kuhinjske prilike.
Doživljavajući sebe kroz lik čuvenog Oblomova, umivajući se parolom dolce far niente, suprotstavljao je misli gradeći klimavu dilemu, da li da poseče dlakavu šumu na licu (koja se pruža predelom oivičenim ušima, nosem i adamovom jabučicom) ili ne, i iznenađujuće se odlučio za ekološki stav da to odgodi za sutra; kroz ustajale, nepokretno stacionirane sive ćelije zatreperiše mu misao literarne zavodnice da će o tome i sličnim stvarima misliti sutra, ili još bolje prekosutra.
Kofeinski ubrzanog pulsa, točkovima poguranim zlatnim rukama volonterskih prolaznika koji su zapravo njegovi apstraktno uposleni goniči, koji mu nervno bičuju kilavo upregnutu volju, terajući je u prašnjavi galop romanesknih putešestvija, Skarlekin O’Blak je ulično prekoračio kućni prag golicavim tabanima masno naparfenisanim mondenskom aromom nerazdvojnih čarapa.
Štedeo je korake načinom kojim se postupa sa krupnom svotom, škrto dodirujući trotoar sluteći da vredna obuća može da se otrca rupičasto progledavajući kroz špijunke švajcarskog sira, jer i reči se ubuđave ili istrcaju, a opet ostanu vitkih strukova morfološki poskakujući po voajerskoj hartiji u ritmu sintaksičkih balerina.
Mnemonički je zviždao senku one gramofonski reprodukovane melodije atonalno zastrašivajući uši koje nisu uspevale da budu spašene vakumskim stiskom šake njihovog formalnog vlasnika. Takvi banalni nesporazumi zaključani zarđalim violinskim ključem odslikavali su se u hitrim potocima psovki koji su preprečavali suvi put nespretnom zviždaču, terajući ga da nevoljno poskoči nad propisno instaliranim preponama.
Bronhijalno koncentrisan, plućno je usisavao mirisne biljne kreacije nišaneći nosem njihove ukorenjene odašiljače.
Skarlekin O’Blak kaldrmski je skitao, vizuelno slikajući in vivo freske na svežem malteru čulnih zidina, zaštićenih bodljikavom violinskom žicom na koju umeju da se nabodu i virtuozno razgibani prsti tokom izvedbe nekog prstolomnog kapriča. Lutajući kerovi trotoarski su ga pratili u stopu, ne napuštajući granice njegove senke, time upečatljivo potvrđujući davnašnju tvrdnju da su oni najbolji čovekovi prijatelji, dok su propelerskim repovima šestarski kružili u smeru kazaljke pokvarenog sata.
Prva klupa koja je kročila na teritoriju njegovog vidokruga hipnotizerski mu je namignula, prećutno nudeći svoje relaksirajuće usluge hodajućim iskušenicima, tako da je Skarlekin O’Blak bez mnogo udvaranja priljubio ono što se priljubljuje na klupu da bi se postigla ta klasična hedonistička poza nogu uvijenih u galantnu pletenicu.
Sedalno zavaljen, izvadio je džepno sasušenu koricu arhivskog primerka hleba, koja je sanjala da u nekoj zrelijoj budućnosti postane gorgonzola, te pokretom kojim se lomi orahova ljuska mrvio hleb, i tako usitnjenog u svoje deminutive, i u deminutive deminutiva sa perspektivom pšenične prašine, trotoarski bacao na ptičiju trpezu automatski postavljenu svečanim stilom pernatog bontona, dok su uvažene krilate zvanice kljunasto oštrile svoj escajg za gala obed u iznenadnoj kantini, a tome je prethodila asimilacija kereće bagre sa hrastovom hladovinom koja je poništavala sunčev sjaj, kao poručena za one animalne stvorove što ne umeju repom da utrljavaju meleme i pomade za fensi ten, a i da umeju njihova dlaka bi se isprečila takvim kozmetičkim poduhvatima.
Jedna estrogenski harizmatična dama, pomodarski uvijena u elegantne krpe mondenski proštepane, sa šnajderski potkovanim šik šeširom, štikleno je domarširala prefinjeno usitnjenim koracima mršavih potkovica, i vaspitano zamolila meditirajućeg gospodina za dozvolu da se sedalno uvali kraj njega, da zanemarujuće optereti klupu svojom minimalnom tačkom oslonca u vidu artistički izvajane oble muskulature, prostačkim jezikom rečeno da poštedi samopregorno odnegovani vitki gluteus od pešački zamarajućih kontrakcija, i da vitko smotanom damskom cigaretom nabijenom u muštiklu, vanilski naparfenisanim uvoznim duvanom, dobrano okadi prostor klupe tako da se neće videti flueroscentno nalakirani prst pred nosem, jer će se skupoceno etiketirani dim maglovito tegliti metrima u dalj, sferično opkoljavajući klupu, načinom kojim su rastegljene pošteno iznošene prošlogodišnje gaće.
Od malopre proklamovani gospodin, Skarlekin O’Blak je jedva dočekivao damski čučanj na klupu, opijeno slušajući njene umilne reči lingvistički odnegovane, umiljato prošaptane lingvalnim piruetama zavodljivog jezika, harmonično navlaženog neponovljivom pljuvačkom.
Poligrafski iskrenim pogledom, demaskirano sklupčanih misli, nežno je streljao treptave očne mete udobno sedeće madam, kičmeno poravnate sa naslonom, pravougaono nivelisane neispravnom zidarskom libelom, a ona je koketnom telegrafijom primopredajno skladištila te namigujuće dopise, ispisane očijukajućom morzeovom azbukom, u blindirano zaheftane Amorove depoe, u kojima dangubno leškare njena ignorantski skladištena udvaračka blaga.
Duvanski je izvajala usno zamešeni dimni đevrek i vetrovito ga natakla na njegovu kukastu nosinu, tehnički u savršenom respiratornom kerefekom. Est bellum bellis bellare puellis.
Groteskno nauljeno literarno platno štafelajski je čamilo, sunđerski upijajući mastiljave uvrede grafološkog kista umočenog u paleti polihromatski nijansiranih pljuvački, dok su prozni čovečuljci, tu sižejno pozicionirani, nonšalantno pozirali u nudistički razgolićenoj emocionalnoj korespodenciji, a malterski nabacane slovne boje flekavo su se razlivale parodično konjugovanim opusom.
Gospodin Skarlekin O’Blak laskavo je trcao drečave prideve potopski zalivajući nabreklu cvećku koja je egoistično rascvetavala pravcima džentlmenskog đubriva.
Prezentovanom deskripcijom ovenčana kradljivica sladunjavih uzdaha iznebuha je stilski napustila podmazano tekuću scenu, izmigoljivši se iz gomile žonglerski nabacanih leksema deskriptivno temperovanih, a adjektivno kariranih, netragom je odlepršala manekenski kotrljajući svoje dekorativno plasirane zavojite kvadricepse, znojavo formirane repetativnim tretmanom opterećujuće gvožđurije.
Gospodski etiketirani msje Skarlekin O’Blak blagoglagoljivim pogledom dinstancirano je uhodio osveženo dislociranu priliku, onako kako se buljavo blene u nedođijski adresirane vozove čije đerdanski nanizane vagone remorkerski odvlači tegleće instalirana lokomotiva.
Opismenivši svoje nepismeno zastranjene misli, i on je pogonski aktivirao svoje muskulaturno tapacirane pauzirane koske, i ulično se otisnuo pešačkom pučinom duž lavirintskih maršruta karakterno predestiniranih deminutivnim praskovima njegovih sinapsičkih struna.
Usputno je kolekcionarski skladištio impresijama porubljene opservacije frontalno ih presujući u memorabilnom herbarijumu izumrelih suvenirskih vrsta, povremeno defragmentujući roštiljski užareno kefalo u raritetnim trenucima širom sklopljenih dioptrijski prodornih očiju.
Misli su mu cerebralno zujale promuklim horom uspaljenih zolja, asocijativno se rojeći u semantička stada koja je dresirano lajavim repatim čuvarima morao da disciplinski pritegnuto drži na okupu, da se ne bi koja vragolasto instruirana primisao bestidno odvezala, nevaspitano iskrala, i netragom zdimila u besputnu šumu zarasle fantazije.
Dentalno je gladio surogatski sinonim čačkalice koji je četinarski odlomljen sasušeno dopunjavao haotično osmišljen nesaznatljivi džepni inventar, uzaludno zamišljajući izribano doterani sjaj deterdžentski našpricane glazure stakleno overenog caklenog izloga.
Nebesko okačeni zamračeni oblaci karambolski su se sudarali lančanim čeonim potezima, gromoglasno drameći u serijskiom redosledu kakofonijski odsviranih falšnih akorada, dok na koncu nisu počeli meteorološki da mokre po kišobranski izrasloj livadi, pečurkasto prošaranoj raznovrsnošću šuštavo dekorisanih štofova.
Neustrašivi gospodin Skarlekin O’Blak gologlavo je gledao uvis aerodinamično natkriljen stonogim jatom pernato nakinđurenim, koje je krilato diminuiralo nadmorsku visinu u svom aerirajućem lepetu koji presumptivno defiluje letećom kaldrmom.
Široko je raskrilio dangubne ruke, funkcionalno ih transformišući u plitke čaše pomoću kojih je satisfakcijski utolio kiseoničko-vodoničke potrebe, fiziološki srčući kišonosne padobranske deminutive. Snalažljivo se umivao u iznenadnom uličnom kupatilu pod vedrim, odnosno oblačnim nebom, ubrusno se služeći svojim dugajlijskim rukavima koji su beše higijenski darovani lavorskim tretmanom.
Opusno je kišilo dekadentnim kapljama po groteskno ozidanoj sveže omalterisanoj kadenci.
*
Recept za porciju od 1 kg
– Glagolski razlupati tuce mućkova.
– Sintaksički zgaznuti neuhvatljivi rep bezglave rečenice.
– Pridevski umrljati fino doterane imenice.
– Priloški umutiti burlesknu leksičku maglu.
– Dramaturčki ušećeriti dekorativno opasane kulise.
– Poetski usitniti mrvljene vrhove škrabunjavih pera.
– Mastiljarski prokuvati sižejno žilavu čorbu od metafora.
– Ogledalski odraziti konkavno-konveksne karikature zakrivljenih slovnih kukova.
– Interpunkcijski posoliti tačkasto mlevenu kašu dinstanih zareza.
– Lirski istopiti polovinu epski smrznutog maslaca.
– Hartijski servirati bućkurišni specijalitet u šareno u šareno ukoričeno svečano posuđe napuklih hrbata.
– Po želji ukrasiti usitnjeno naštampanim nasumično rendanim slovima umočenih u sveže mastilo.
Vjećeslav Berar je pisac i kompozitor iz Kikinde. Objavio je dve knjige proze, Moto Perpetuo (2013) i Varijacije Neizrecivog (2014), kao i dva albuma autorske instrumentalne muzike, Fantasma Fortissima (2012) i Fantasma Fortissima II (2013). Priče su mu objavljivane u raznim kako štampanim tako i elektronskim časopisima. Prevođen je na italijanski i engleski jezik.
Ovaj članak je objavljen u oktobru 2014, u okviru temata Smešni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Proza.