Stigla mi je pozivnica
u beloj koverti,
spakovao sam svoje mrtvo telo
u pantalone i košulju
i odleteo na oblaku
u neki fensi ćumez.
Bio sam maskiran,
zaštićen od pomahnitale klake
ispitivačkih pogleda
i bolesničkih komentara.
Video sam sve svoje promašene mete,
Oronule žene, maskirane botoksom.
Bila je tu crnokosa, tiha, ćutljiva,
i veštica sa Dorćola
sa tankom cigaretom među prstima.
Došla je smeđokosa Banaćanka
u pratnji ultra pavijana,
i ona slatka mala, sa kojom
je uvek moglo da se priča o svemu.
Došla je pekarka, apotekarka,
dve sestre Sremice
i još neke Mačvanke
Prepoznao sam ih sve,
sramežljive klinke,
komšinice i podivljale novinarke,
skupile su se na jednom mestu
kao muve
spremne za odstrel.
Slušao sam priče
od kojih je mogao biti napisan scenario
i pitao se u sebi
zbog čega se ja
svega toga ne sećam.
Slušao sam recitovanje
iznad granice savršenstva,
sinergiju avgustovske kiše i
prijatnog glasa.
Nije im trebao mikrofon,
mojim drugarima,
tim sledbenicima zaboravljenih Mudraca
Voajerima i Vajarima
bez poznatih, glinenih, golubova.
Bio sam u njima,
njihovim mislima,
sekund ili sat,
ne znači to ništa,
vreme je netačan skup polutačnih podataka
Kajao sam se
što sam umro
i propustio priliku
da im se obratim
i nateram ih da
konačno plate ono što su popili i pojeli.
Vladimir Čokanović: rođen 16.08.1980. godine, po struci Tehnolog (inženjer, alhemičar, čergar, ekolog), bloger u pokušaju, trenutno na relaciji Majdanpek-Šabac-Trstenik, objavljivan u Podgoričkom „Prosvjetnom Radu“ i na sajtovima Urbana intervencija i Bundolo.