Intervju sa Vladimirom Tagićem, jednim od kreatora serije Jutro će promeniti sve, vodila je Milena Ilić Mladenović
Pre nekoliko dana sam na Fejsbuku prvi put videla negativan komentar u vezi sa serijom Jutro će promeniti sve. „Neki mladi ljudi idu na žurke i slušaju dobru muziku, ali se ništa ne dešava.“ Iskreno, ne znam da li autor komentara prati seriju ili samo ima otpor prema nečemu što je trenutno popularno. Šta ti misliš o kritikama ovog tipa? Da li te pogađaju?
Na prvoj godini fakulteta je moj profesor Goran Marković uzeo scenario, koji sam tada pisao za kratki film, sa dva prsta, kao da smrdi, bacio ga preko stola i pitao me „šta je ovo?“, sa prezrivim izrazom na licu. Zatim je krenula tirada o tome šta sve nije valjalo u mom scenariju gde sam ja lagano tonuo i nestajao u svojoj stolici, preznojavajući se. Kad sam to preživeo, preživeću bilo kakvu kritiku na društvenim mrežama. Komentari na društvenim mrežama mnogo više govore o onima koji ih pišu, nego o samoj seriji.
Tema ovog broja časopisa Libartes je strah. Koji je bio tvoj strah kada ste počeli da radite na seriji?
Moj najveći strah je da uvek isti: da to što radim ne valja, da to što u sebi nosim nije vredno da se ispriča i da nemam dara.
Čega se plaše glavni likovi?
Oni se plaše konstantne neizvesnosti, plaše se siline života koji kreće nemilosrdno da ih melje i mladosti koja prolazi.
Gledaoci se prepoznaju u nekim situacijama i likovima. Kao da im je lakše kada vide da i drugi ljudi vode slične bitke, koje možda sami ne izgovaraju naglas. U kojoj meri nam zadati okviri i očekivanja okoline remete svakodnevicu? Koji su to strahovi tridesetogodišnjaka u Srbiji?
Strahovi tridesetogodišnjaka su da li će uspeti da prežive, i kako. To su i strahovi mojih junaka. Za našu generaciju ne postoji vera u ideologiju, politički sistem, bilo koji vrednosni sistem. Mi smo prerano shvatili da je svaka promena nemoguća, i vrlo je teško živeti sa takvom početnom pozicijom. Jedino što predstoji je golo preživaljavanje i snalaženje, a pritom su želje koje imamo od života, potrebe ega i razvoja tog ličnog „JA“ veće nego ikada. I mi smo raspolućeni, sa jedne strane verujemo da smo posebni i da nam svet duguje SVE, a sa druge strane ne dobijamo ništa. U tom raskoraku nastaje procep koji stvara isfrustrirane, nesrećne, melanholične ljude koji su prestrašeni pred životom.
Svi smo pomalo ljuti što serija ne traje duže (i na nivou epozode, ali i generalno – tek je počela, a već najavljujte finale). Da li možda radiš na još nekom zanimljivom projektu?
Radim na scenariju za svoj debitantski dugometražni film Yugo Florida, i nadam se da ću uspeti da nađem novac za njegovu snimanje u sledećoj godini.
Možeš li, za čitaoce Libartesa, da nabrojiš pet strašnih filmova koje bi trebalo da pogledaju?
Ovo nisu strašni filmovi u klasičnom smislu te reči, nisu horori, ali meni su strašni: Smrt Gospodina Lazareskua, Sinegdoha Nju Jork, Šaolov sin, Kroz Talase, Funny Games.
I za kraj, ispričaj nam jedan svoj košmar.
Sećam se da sam kao mali gledao neku krimi seriju u kojoj je ubijen saksofonista. 20 godina nakon njegove smrti, dešavaju se ubistva svih ljudi koji su bili povezani sa ubistvom saksofoniste, a svakog ubijaju tako što u mraku neke ulice se začuje ta čuvena tema koju je saksofonista svirao i taj zvuk im utrne u kosti a zatim oni vide čoveka koji izgleda identično kao ubijeni saksofonista kako svira taj saksofon, kao da nikada nije ni umro. Ja sam noćima sanjao kako taj saksofonista ulazi u moju sobu dok spavam, stoji u uglu sobe i svira tu temu, baš tu, iznad moje glave.
Vladimir Tagić je rođen 1986. godine u Beogradu. Završio osnovne i master studije FTV režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Apsolvent Opšte književnosti i teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Student generacije FTV režije na FDU 2011. godine. Pomoćnik režije na dugometražnim igranim filmovima “Panama” Pavla Vučkovića, “Otadžbina” Olega Novkovića, “Requiem za gospođu J” Bojana Vuletića, “Teret” Ognjena Glavonića, i „Asimetrija“ Maše Nešković. Scenarista kratkog igranog filma ŽICKA reditelja Ivana Bukvića. Autor, reditelj i scenarista igrane tv serije JUTRO ĆE PROMENITI SVE (2018), u produkciji RTS-a. Scenarista i reditelj kratkih igranih filmova: Izlaz u slučaju opasnosti (2014) Nagrade: Najbolji scenario – Minhen film festival 2015, Najbolja glavna muška uloga – PAFF 2015, Specijalno priznanje za režiju – Zlatni Vitez Rusija 2015 , Specijalno priznanje za umetničku viziju – Cinema City Novi Sad 2014, Interancionalna premijera filma u takmičarskoj selekciji festivala CLERMONT FERRAND 2015 u Francuskoj. Film je 2017 prikazan na festivalu u KANU, u okviru selekcije „ACID TRIP“. Film je prikazan na preko 30 internacionalnih festivala u Nemačkoj, Italiji, Izraelu, Tajlandu, Litvaniji, Japanu, Rusiji, Hrvatskoj, Sloveniji, Rumuniji, Belgiji… Stevan M. Živković (2010) Nagrade: Duka Fest Banja Luka 2010 – najbolji film, FSF Beograd 2011 – najbolji Balkanski film, Kratki Metar Beograd 2011 – Najbolja montaža, Cinema Cty Novi Sad 2012 – Najbolja režija, SBB konkurs 2013 – najbolji film, JSFF 2015 – najbolji srpski film. Film je učestvovao na preko 30 domaćih i internacionalsnih festivala: Munich Film Festival 2011, Golden Knight film festival in Russia 2011, Vukovar Film Festival 2011, Comedy Cluj Film Festival 2012 Romania… Dobro jutro, Petrović Petre (2009), Kriterion Film Festival Sarajevo 2009 – najbolji film.
Ovaj članak je objavljen u okviru temata Strašni Libartes, u decembru 2018.
Pročitajte sve razgovore objavljene u rubrici Intervju.