Image default
Intervju

Ivana Nešić – U moru glasova, niko nam ne garantuje da će se baš naš čuti

Nedavno je u izdanju Urban Readsa objavljena knjiga Priče o prkosnim Srpkinjama. Priče o ovim hrabrim ženama (od Čučuk Stane do Marine Abramović) ilustrovala je Azra Kostić Prčić, a napisala Ivana Nešić, sa kojom smo ovom prilikom razgovarali.

 

Tema ovog broja časopisa Libartes je strah. Rekla bih da Srpkinje o kojima si pisala nisu znale za strah. Čega se sve ove junakinje nisu plašile (a mogle su)?

Strah nije nužno negativno i nekonstruktivno osećanje. Ako bih morala da izdvojim jednu stvar, pre bih rekla da  se naše junakinje jesu plašile da će stvari ostati iste kao što su ih one zatekle. Plašile su se da neće uspeti da pomere društvo unapred, da neće promeniti način razmišljanja svojih savremenika i da će se žene u generacijama koje dolaze suočavati sa istim preprekama kao i one. Jednostavno bi bilo misliti da se one nisu bojale osude okoline i drugih posledica, no verovatnije je da jesu, ali da je misija koju su imale važnošću prevazilazila strah ili stid koje su morale osećati zbog svojih neobičnih, često nedoličnih postupaka.

 

Šta je ono što povezuje ove prkosne dame?

Iako su njihove sklonosti bile veoma različite, sve Prkosne su se sa velikim žarom bavile svojim poslom. Svakako da bi svaka od njih volela da nije naišla na prepreke na koje je nailazila, ali ni jedna od njih nije dozvolila da je prilike, okruženje ili direktna suprotstavljanja obeshrabre i spreče u postizanju ciljeva.

 

Da li ti je neka prkosna Srpkinja posebno bliska i zašto?

Nekoliko puta se dogodilo da mi čitateljke kažu da su, čim su uzele knjigu u ruke, otvorile da vide nalazi li se u njoj njihova najdraža Prkosna i kako li sam pisala o njoj. Još je zanimljivije da to nikad do sad nije bila ista žena. Meni je lično teško da na ovo odgovorim jer se tokom pisanja menjalo toliko puta. Ali evo. Možda ne najzaslužnija niti najpoznatija, a svakako ni najsličnija meni, ali veoma draga mi je Kosara Koka Cvjić, prva srpska bokserka. Ne zbog boksa samog, već zbog načina na koji nije dala na sebe.

Da li je danas lakše biti hrabra žena nego nekada? Sve ove velike žene su se borile za nešto, šta misliš, jesu li utrle put prkosu?

Danas je možda lakše podići glas protiv nepravde koju vidimo. Ipak, u moru glasova, niko nam ne garantuje da će se baš naš čuti. Drugačije se istupa, drugačiji tip napora mora biti uložen, eventualne posledice su drugačije. Drugačije ne znači uvek i lakše. Naravno, svaka generacija izborila neke nove slobode. Možemo ih uzeti zdravo za gotovo. A možemo i razmišljati kako mi da izborimo nove slobode koje će naredne generacije uzimati zdravo za gotovo.

 

Tvoj prvi roman, Zelenbabini darovi, je priča o pomalo nespretnom, ali ipak neustrašivom Miki. Da li si verovala da će ovaj roman postići takav uspeh kod publike?

Kada pričate neku priču priželjkujete da će je čuti ili pročitati baš puno ljudi. I nadate se da će im se dopasti. To se desilo i neobično sam srećna, a sve što je došlo preko toga me i dalje iznenađuje.

Jedno sasvim diskretno pitanje (šapućem): da li se radnja Zelenbabinih darova dešava u istočnoj Srbiji?

Dešava se! Istočna Srbija je mesto gde legende i danas žive i nisam mogla da zamislim bolji prostor za Mikinu avanturu. Čak je, ako se pažljivo čita, moguće otkriti i gde je sve išao i šta je video.

Pišeš knjige za decu. Ipak, da li su one namenjene samo deci, ili i odraslima?

Ono što pišem namenjeno je svakom ko poželi da pročita. Kako je Džordž Bernard Šo kazao, “Pazite da deci ne dajete knjige koje i sami ne biste čitali”. To valjda duplo važi za pisanje. Lako bi bilo napisati derivativnu knjigu punu tuđih i često korišćenih izuma i fora, koje deca neće prepoznati kao plagijat, ne jer su lošiji čitaoci ili manje pametna od odraslog, već jednostavno jer imaju manje čitalačkog iskustva. To nije fer. Trudim se da ne budem nepoštena prema čitaocima, da ih ne uzimam zdravo za gotovo i da im ne vređam inteligenciju i valjda zbog toga i odrasli rado čitaju moje knjige, iako su to samo knjige za decu.

Negde sam videla da je tvoja knjiga, Misija: Muzej, okarakterisana kao „pametna knjiga za decu“. Šta bi trebalo da bude prioritet kod literature za decu – da pouči ili da zabavi? Ili jedno bez drugog ne bi moglo? Koji je bio tvoj prvi impuls kada si pisala Misiju muzej?

Uh, ideja poučavanja me kao čitaoca odmah odbije, a didaktička i propagandna književnost kao koncept grozno zvuče. Istovremeno, istina je da Misija: Muzej obiluje podacima i da jeste moguće nešto naučiti iz nje. Ali, ja je nisam zamislila kao udžbenik, čak ni zabavni udžbenik, već kao jednu šetnju muzejom. Hoćete li vi tokom posete izložbi nešto naučiti i zapamtiti ili ćete se prepustiti osećanjima koje umetnost u vama izaziva –  samo je do vas i oba su okej.  Ja lično mislim da umetnost, kao i književnost, treba da u nama izazove emociju ili da nas zabavi. Zabava nije ružna reč.  Pravda za zabavu!

Koliko sati dnevno pišeš?

Volela bih da sam dovoljno discpilinovana i da mogu da kažem da neki deo dana posvetim samo pisanju. Međutim, u “satnicu” moram da uključim i kuvanje kafe i otvaranje dokumenata i iščitavanje onoga od prethodnih dana i male popravke, pa usputno proveravanje vesti i društvenih mreža, pa drugu kafu i istraživanje koje onda odvede na sasvim petnaestu stranu… Ali jednom sam pročitala da je ovakvo odugovlačenje nužan deo kreativnog procesa i odlučila da poverujem tom članku. Ima srećnih dana kada radim par sati, napišem stranicu, budem zadovoljna i to je to. Ima i onih drugih kada presedim čitav dan zarad par rečenica i posle se pitam kako je taj dan prošao. Valjda je najvažnije da na kraju ni sama više ne znam koji deo teksta je nastao kako, odnosno da kvalitet ne varira previše.

Sve tvoje knjige su i kao objekti jako lepe. Lepe korice, lepe ilustracije, lep sadržaj… U kompletu su kompletne. Šta imaš da kažeš u svoju odbranu? Kako se nositi sa svom tom lepotom? Šalu na stranu, šta misliš, u kojoj meri utiče to kad je knjiga lepa i spolja i unutra, na ukupan utisak koji stičemo o njoj?

Izreka da se o knjizi ne sudi po koricama je već dobrano izanđala, a nije baš sasvim ni tačna (naravno, znam da je metafora u pitanju ali se često i doslovno shvata). Ne bi postojali čitavi timovi ljudi koji se bave, od ilustratora, preko tipografa, dizajnera i štampara, koji u saradnji s uredničkim timom kreiraju izgled knjige koji na pravi način, gotovo bez reči, čitaocu poručuje šta je to što može očetivati unutar korica. Moji izdavači su do sada uvek imali ogromno poverenje u sadržaj mojih knjiga, pa su prevazilazili i moja očekivanja i često svoje dotadašnje granice i te su knjige pravi umetnički predmeti.

Danas se, međutim, sve više čitaju i elektronske knjige, kod kojih oprema knjige gotovo i da ne postoji. Doživljaj čitanja je sasvim drugačiji i počiva samo na tekstu. A nekako, čini mi se da ima prostora za oba načina izdavanja i da svaki ima svojih prednosti.

 

Na kom projektu trenutno radiš? Otkrij nam detalj.

Nipošto 🙂 U skladu s temom časopisa – strah me je da se nešto ne izjalovi.

 

Da li bi mogla, za čitaoce Libartesa, da izdvojiš pet knjiga koje su za tebe strašne.

Kuća listova – Mark Danijelevski, Sedam minuta posle ponoći – Patrik Nes, Slepilo – Žoze Saramago, Trovačnica – Emil Zola,  Trilogija Southern Reach – Džef Vandermir.

Knjige mogu biti strašne na različite načine, neke su horor, neke trileri, neke nas suočavaju s onim najgorim u ljudskoj prirodi, a druge s mogućnošću gubitka. Ali najbolje i najstrašnije knjige u sebi spajaju različite užase.

 

I za kraj, nešto pikantno. Ispričaj nam jedan svoj košmar.

Poslednjeg stvarno strašno sna koji sam imala se ne sećam. Sećam se da sam osetila veliko olakšanje kad sam se iz njega probudila. A onda sam se još jednom probudila i shvatila da sam ja to u snu zaspala i sanjala strašan san u drugom nivou sna. Tek sam tada osetila pravi užas. Jer šta ako se ni u tom trenutku nisam zaista pobudila? Koliko slojeva jedan san može imati?


Ivana Nešić je književnica, istoričarka umetnosti i prevoditeljka. Rođena je 1981. u Ćupriji, živi u Beogradu, ali se kao kod kuće oseća na još nekoliko mesta. Za knjige iz serijala o Miki, „Zelenbabine darove“ i „Tajnu nemuštog jezika“ dobila je nagrade „Neven“, „Trg od knjige“ i „Rade Obrenović“.


Intervju vodila Milena Ilić Mladenović


Ovaj članak je objavljen u okviru temata Strašni Libartes, u decembru 2018.


Pročitajte sve razgovore objavljene u rubrici Intervju.

Povezani članci

Vesna Trijić – Pol ne bi trebalo da bude ni prepreka ni prednost

Jelena Pilipović – Ako tvorački glas bude dozvan, on će sve okolnosti podrediti sebi

Uvodne reči – Metalibartesov razgovor

Ostavite komentar