Image default
Reč i misao

Žarko Milenković, U obilju tela “Materina” Ane Seferović

U obilju tela Materina Ane Seferović

Piše: Žarko Milenković

Ono sa čime se suočavamo prilikom čitanja zbirke pesama Materina, pesnikinje Ane Seferović, jeste obilje tela:

„Sva ta pomalo gadna, gola, strana tela

Suva i žedna

Sva ta radna tela

Putujuća tela

Tela koja zarađuju

Tela koja pišu poeziju

Tela koja jedu

Trudna tela

Tela koja spavaju.“

 

Sva ova tela Ane Seferović govore o promenljivosti tela, o telu kao proizvodu društva, o telu kao „procesu u toku“, o telu kao proizvodu kulture. Elizabet Gros je u tekstu „Preoblikovanje tela“ naglasila: „Tijelo se mora vidjeti kao mjesto društvene, političke, kulturne, zemljopisne inskripcije, proizvodnje ili konstitucije. Tijelo nije suprotstavljno kulturi, ono nije žilavi atavizam iz naše prirodne prošlosti; ono je samo kulturni, jedini kulturni proizvod.“1 Elizabeth Grosz, “Preoblikovanje tijela”, prev. Aleksandra Mišak, Treća, br. 1, vol. IV, 2002, str. 6, podvukla autorka. Telo nije oslobođeno svih nasilnih i nenasilnih tragova vremena u kome se živi. Na telima se čita sve ono što je bilo, što jeste i ono što će se tek zbiti, jer telo nije samostalno i nezavisno, nešto što je dato samo po sebi, već je ono konstrukt društva i kulture, „tačka preplitanja svih ljudskih, društvenih, kulturnih, psiholoških činilaca.“2 Žarana Papić, “Telo kao process u toku”, Tekstovi 1977–2002, priredile Adriana Zaharijević i dr, Centar za studije roda, Rekonstrukcija Ženski fond, Žene u crnom, Beograd, 2012, str. 157.

Društveni agensi tela ogledaju se u njihovoj raznovrsnosti, od velikih i malih, debelih i mršavih, lepih i ružnih, mišićavih, tela u pokretu, nepokretnih i mrtvih tela, a sva ta tela govore o konstituisanju ljudskog u njima prema spoljašnjoj sredini, odnosno svetu koji ih okružuje.

Zbirka Materina Ane Seferović ne samo što teži prikazivanju tela u nemirnoj istoriji, telu kao produktu društvenih procesa, već ukazuje i na to, da ljudsko telo oseća sve promene spoljašne sredine, te se sve ono obilje tela može svesti pod sledeći stih:

„Sva ta trenutna tela u neprekidnom preoblikovanju ka smrti.“

Telo kao „mutirana ćelija društva“ i telo kao „organska materija plus informacija“ su primeri kako Seferovićeva vidi telo u procesu tranzicije. Da, tranzicija tela vodi ka preoblikovanju tela od živog ka mrtvom, pošto su se sve ostale tranzicije na Balkanu pokazale neuspešnim. Istorijska trauma i sistem koji zahteva da ga volimo iako je loš, pogoduje razvijanju posebnih tipova tela, odnosno refiguracija telesnosti, mrtva tela (tela na gomili), maskulina tela (kao odrazi normativne muškosti), tranzicioni muškarac gubitnik, anksiozna tela.

Pišući ovu veliku epopeju telima koja stradaju, Ana Seferović naglašava sva ona tela koja u procesu preobraćanja, gube uporišne, identitetske tačke. Devojčice koje postaju žene, žene i muškarci u razuzdanoj seksualnosti, balkanski muškarac kao proizvod izopačene muškosti, migranti, izbeglice, ljudi koji ispadaju iz aviona.

Galopirajuća propast devedesetih, nepotpuna tranzicija dvehiljaditih, stvarnost zaposednuta propašću, učinili su da svet izgleda kao pusto mesto u kome nema ničeg osim praznih tela.

„Mi smo šuplji ljudi“ pevao je Eliot nakon stravičnog iskustva sveta Velikog rata. Ana Seferović peva upravo o toj praznini koja vlada našim telima. Svesti sebe samo na telo, oduzeti mu svaku vrstu punoće, samo da bi se preživelo, dovodi do toga da je čovek samo ljuštura bez sadržaja. Kako se praznina mora nečim ispuniti, to nagoni telo u besomučnu potragu za ispunjenjem. Naravno, seks je prvo što može praznom telu pružiti privid ispunjenja, pa čak mu na određeni period dati svrsishodnost postojanja: „Disanje i gutanje / Umirući bol širenja / Penetracija organske materije u organsku materiju / mrzi svoje telo // (Jednog dana će biti savršeno, jednostavno savršeno!)“ („I ti sijaš zadovoljno“). Penetracija bilo kakvog sadržaja u praznu ljušturu tela, dovodi do nezasitosti ispunjenjem: „U vozu je osećala prijatan bol u butinama od celonoćnog seksa / Zadovoljna je / Seks je dobar za tebe / Seks jača imuni sistem / Seks razvija samopouzdanje / Seks ti povećava vrednost / Seks je najbolji fitnes / Seks otvara vrata, može te odvesti svuda“ („Tela koja padaju“). Dati svom telu previše slobode, znači penetrirati u sebe što više prividnog sadržaja: „Sva ta pomalo gadna, gola, strana tela / Suva i žedna / Sva ta / Radna tela / Putujuća tela / Tela koja zarađuju / Tela koja pišu poeziju / Tela koja jedu / Trudna tela / Tela koja spavaju / Sva ta trenutna tela u neprekidnom preoblikovanju ka smrti / Da li bi mogla da jašeš sva ta tela? / Pogledala je niz vagon, prešla ovlaš preko lica, stomaka, međunožja – / Da verovatno bih mogla / Čudno je to kako smo napravljeni – / Da trebamo jedni druge na ovakav način“ („Tela koja padaju“). Prekomernim punjenjem tela bezsadržajnom sadržajnošću dovodi do zasićenja, a zasićenje se pretvara u mržnju, svega i svih: „Prvu mržnju naučiš od majke / A njena majka je mrzela tako dobro, toliko mnogo stvari – / Muškarci – govorila je – zauzimaju suviše prostora – / Njihove noge raširene po sedištima – / Njihovi mirisi, buka koju prave / Mrzela je telesne funkcije – niko ne bi trebalo da zna za njih / I uvek je jela sama / I mrzela je komšije i muve i dlake i golubove i oca i ponekad majku / Mrzela je strastveno predsednika i vladu i bilo koju vrstu sistema / Mrzela je crkvu – Možda se predomislim ako žena postane / Patrijarh! Mada ne verujem, nisam ja ničije rebro!“ („Tela koja padaju“). Mržnja je ovde samo naizgled pobuna protiv onoga što se mrzi, a u stvari je ona još veći pokazatelj praznine.

Oduzeti čoveku slobodu, znači ostviti čoveka samo sa njegovim telom. Devedesete i katastrofalni rat, a kome su prethodile godine komunističke represije, kada su kažnjavani svi koji su bili pretnja sistemu („Prvo što te nateraju da uradiš jeste da povrediš / One koje najviše voliš“ – „Da ste samo mogli da vidite te veličanstvene ždralove“), učinile su da čovek ostane bez slobode, te da u potrazi za njom ode iz zemlje. Šta se onda događa sa čovekom? On je u stranoj zemlji osuđen na sebe i na svoje telo. Jedino što ima i čega je vlasnik jeste njegovo telo: „Ima nešto u čvrstini i oblini svih tih tela što peva: / Mi nemamo ništa osim ovog tela / I ovo telo je kristal / Dijamant / Zadovoljstvo sijanja / Ti sijaš zadovoljno / I ne, nije lako biti ovo telo / Kristalna rešetka / Tenzija“ („I ti sijaš zadovoljno“). Čovek je u tuđoj zemlji samo telo i u očima drugih: „Malo su pričali (sa imigrantima uvek pričaš / O imigrantskim temama, neodoljivo je) – / Ovo je već treći put da tela imigranata padnu iz aviona / U ovom kraju – Da li si čitala novine? / Kako su ušli u avion? / Neko mora da je neverovatno očajan da napusti svoju zemlju / Na takav način! / Da, tela koja padaju – klimnula je glavom i malo raširila noge“ („Tela koja padaju“). Stalna upotreba tela dovodi do toga da čovek sopstveno telo posmatra kao strano telo: „Moram da glumim / Sve to što ljudi normalno rade ja moram da glumim“ („Da ste samo mogli da vidite te veličanstvene ždralove“).

Iskustvo društva u tranziciji nakon devedesetih, ostavlja utisak da je junakinja pesme „Žmurke“ „mutirana ćelija društva“ u kome su „svi kurve u ovom kurvinjaku“ ili „Svi smo mi ruže u ovom ružičnjaku“. Svi smo mi „materine maze“ željni slobode:

„Otadžbina s one strane ogledala je Materina

Materina, ta reč omiljena u psovkama

Da se nosimo svi i sve u tri lepe slobode!

Materina, ta slobodna teritorija!“

(„Uradi pravu stvar, olujo“)

 

U tekstu „Telo i pripovedanje“ Piter Bruks 3 Piter Bruks, “Telo i pripovedanje”, prev. Slavica Miletić, Reč, 56/2, 1999, str. 145–161.piše o načinu delovanja tela na pripovedački postupak, analizirajući najznačajnija dela od biblijske i klasične do moderne književnosti. Telo je u isti mah i mi i drugi, zavisno od toga da li smo „jedno sa svojim telom ili od njega otuđeni.“ Savremeni čovek je sve više u raskoraku sa svojim telom, stalno ga spoznajući i ukidajući ga. Tako telo – naše  telo, telo junaka u književnosti, je sve više predmet onoga što se uzima za glavni problem postojanja i saznanja, bivajući sve više odvojeno od našeg uma. Telo je samo telo, oklop nečega što u modernom svetu ne postoji – duše. „Priče u kojima telo postaje glavna preokupacija na poseban način otkrivaju napor da se telo uvede u domen jezika jer one uvek iznova kazuju  priču o ulasku tela u značenje. Drugim rečima, one dramatizuju načine na koje telo postaje ključni faktor označavanja u tekstu – načina, mogli bismo reći, na koji se njime otelotvoruje značenje.“ Međutim, telo nije uvek jednostavno opisati, jer telo sa sobom nosi i sfere značenja prirodnih nagona, seksualnosti te je tako telo „nestišljivi zarobljenik kulture, koja podrazumeva i jezik.“ A u modernoj književnosti, prema opažanju Bruksa „telo se često predstavlja padom iz jezika, povratkom u infantilni prostor u kojem primarni nagoni potvrđuju svoju snagu.“ Zato nije nimalo neobično što je Rolan Bart pripovedanje uporedio sa striptizom, čiji erotizam postaje neka vrsta „divnog užasa“.4 Rolan Bart, Mitologije, prev. Andrija Filipović, Karpos, Loznica, str. 142.


Žarko Milenković (1988, Priština), doktorand je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Odsek za srpsku književnost. Piše poeziju (objavljene zbirke: Kenotaf, 2011. i Krhotine leta 2019), kratke priče, književnu i umetničku kritiku i naučne radove iz oblasti književnosti. Oblasti interesovanja su mu srpska poezija XX veka, sakralno u književnosti, savremena ženska književnost i studije roda. Učestvuje na naučnim skupovima. Priredio je izabrane pesme Dragomira Kostića – Put u Mikenu i uredio zbornike radova Dušan Kovačević: ideologija, čovek, drama (2017); Sarić: svetlost, stvaranje, strah (2018) i Zlata Kocić: slavuji, ljiljani, lestve (2019). Stalni je kritičar časopisa Koraci. Poeziju je objavljivao u Letopisu Matice srpske, Povelji i Sarajevskim sveskama. Kritiku objavljuje u gotovo svim reprezentativnim časopisima u Srbiji. Urednik je književnog programa i književnih izdanja Doma kulture „Gračanica“ u Gračanici.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Radmilo Anđelković – Sudaranje

Groteska koja sili na razmišljanje – “Mrtve duše”

Život posle Apokalipse: Šta je bilo posle

Ostavite komentar