Lišće
Vid je drugačije zamišljao život.
Istina, želeo je da putuje, ali ne ovako, u dotrajalom vozu, svakodnevno, sa severa na jug, iz ravnice do mora i nazad. Jedino čemu se radovao bio je predah posle dolaska na primorsko odredište. Dok su kondukteri pregledali kompoziciju u potrazi sa sumnjivim prtljagom, higijeničari se pravili da čiste ostavljeno đubre, kupeći samo ono najuočljivije i prskali na sve strane osveživače prostora, a stanični radnici istovarivali teret i ubacivali novu robu imao je vremena da ode do plaže.
U obližnjoj prodavnici kupovao je konzervu sardina. Pronašao bi zgodno mesto blizu vode, podmetnuo novine koje je usput pokupio i seo. Pažljivo je povlačio metalni prsten, i vadio jednu po jednu ribicu. Držao je ih uspravno dok ne iscuri višak ulja i hitrim pokretom ih cele trpao u usta, mljackajući. Ponekad bi ih poprskao s malo limuna, mahom zimi kada je ishrana inače bila oskudnija. Kupio bi kilogram vedrožutih voćki. Polovinu jedne iskoristio bi za poboljšavanje ukusa ribe, a drugu pojeo. Ostatak je trpao u džepove i nosio ih u kupe čiji je ustajali vazduh postajao podnošljiviji od njihovog mirisa.
Voleo je da zuri u more. Kada je bilo ravno kao staklo, izazivalo mu je nelagodu. Svakog trenutka očekivao je da će se nešto dogoditi, da će se podići bura koja će neprijatno ljuljuškati ukotvljene čamce načičkane oko mola. Prekinuće žene u kućnim poslovima. One će otvoriti škure, dozivati decu i zalutale muževe da uđu u kuću. Barem je on to tako zamišljao, ne uspevajući više jasno da razazna sopstveno iskustvo od onog doživljenog kroz ljudske priče koje je slušao tokom dugog putovanja.
Bez obzira na poreklo stvarnosti, mreškanje talasa ga je smirivalo. Posmatrao ih je kako se jure, preskaču, koškaju i postaju neprijatni jedni prema drugima. Voleo ih je i kada su iz čista mira besno zapljuskivali obalu ili pokazivali snagu brodskih motora.
Bili su poput njega, stalno u pokretu.
Duže mirovanje značilo je kraj, njima po zakonima prirode, a njemu po ličnom izboru. Više nije ni mogao tačno da se seti dana kada je sve počelo. Znao je razlog, ali tačan sled događaja koji ga je doveo dovde menjao bi se u skladu sa raspoloženjem.
Vreme na putovanju protiče drugačije. Zgusne se ili rastegne u zavisnosti od razloga odlaska. Za razliku od turista, Vid je znao da se tokom vožnje vozom vreme najviše približava savršenom toku, kada mnogo toga postaje jasnije i jednostavnije. Jednolično kloparanje točkova odzvanja u ušima učestalošću koja svakog može da uvede u ritam saznanja.
Međutim, ljudi su te lenje sate smatrali nužnim zlom koje je trebalo nekako ubiti kao i sve ostalo što bi moglo da podseća na to kako je sve što ih okružuje samo privid. Umesto udubljivanja oni bi spavali, bučno razgovarali, rasprostirali hranu na stočiće pored prozora ili, uz tiho zveckanje escajga, jeli u vagon-restoranu. Neki bi se pipkali, prigušujući uzdahe na uskim ležajevima kušet kola. Retki su čitali.
U svakoj turi bilo je putnika koji su se u vozu obreli tražeći Vida. Čovek koji miriše na limun, tako su ga opisivali oni koji su imali sreće da razgovaraju s njim. Govorili su i da mu je izraz lica neuhvatljiv. Ono što nisu znali jeste da je on zavisio od međusobne usklađenosti u protoku vremena . Ako bi koliko-toliko uspeli da se usklade, Vid je bio raspoložen i govorljiv. Ipak, u najvećem broju slučajeva vladala je zbrka. Putnici su se brinuli kako da ubrzaju dragocene minute i što pre dožive uspomene koje su platili. Čak su i susret s njim koristili da prekrate razvučene sate.
Vid bi se tada povlačio u kupe, uvek u različitom vagonu, kako bi ga teže otkrili. Bilo je dana kada je uspevao da sačuva mir. Najuporniji, ili, kako bi se ispostavilo, najočajniji tragaoci, ipak su nekako uspevali da ga pronađu i tada je morao da ih sasluša. Bez obzira na način na koji bi neko došao do njega, cena razgovora bila je snežna kugla po sopstvenom izboru.
Taj izbor i način na koji su mu je pružali govorio mu je mnogo. Oni oprezni, teško su se razdvajali od providnih kupola. Znao je da su ih za njih vezivale uspomene. Ako su bili spremni da ih se odreknu, znači da su u stanju da čuju ono što ima da im kaže. Drugima, koji bi kuglu kupili u usputnoj prodavnici suvenira, nije mogao mnogo da pomogne. Oni koji se ne trude da upamte ono što je bilo, teško da će moći da na pravi način iskoriste ono što ih čeka.
Posle tog prvog testa obratio bi pažnju na centralnu postavku u kugli. Ako je u pitanju grad, čovek još nije spreman da čuje potpunu istinu o sebi. One sa figurama u sredini, značile su da naspram njega stoji neko otvoren za saznanje. Takvih je bilo znatno manje.
Naposletku bi protresao kuglu, posmatrajući na koji način pada sneg i da li se prave talasići u zgusnutoj tečnosti.
Što je više kugli video sve je manje želeo da ikada napusti voz.
Duboko je udahnuo svež morski vazduh kao da je pokušavao da ga zadrži u plućima. U vagonima je manjkalo kiseonika. Nije pomagalo ni otvoranje prozora. Ustajalost se sakupljala u uglovima i skrivenim komorama ispod tavanice u kojima je tokom puta čuvao kugle. Previše ostavljenih sećanja i parčića vremena nisu dozvoljavali da se u tom prostoru normalno diše.
Galebovi su plutali na vazdušnim strujama, a tri crnoglava odjezdila su u pravcu naftne platforme koja se nazirala u daljini. Pratio ih je pogledom sve dok se nisu pretvorili u tačke.
Zabio je ruke u pesak i prstima ga grabuljao, prepuštajući se golicanju. Vlažna zrnca lepila su mu se za kožu, ali nije mario. Koristio je svaku priliku da se uzemlji i poveže sa energetskim tokovima tla iznad kojeg je, stalno u pokretu, lebdeo nedovoljno ukorenjen. Ipak, to mu je omogućavalo da svet sagledava na drugačiji način.
Bez obzira na to koliko je puta svoju odluku dovodio u pitanje, razmišljajući kako je njegov život mogao da izgleda, osećao je kako nije mogao drugačije. Kada su mu roditelji umrli, jedno za drugim, u razmaku od mesec dana, nije bio u stanju da razmišlja. Prihvatio je poziv rođaka da neko vreme bude kod njega u gradu na moru. Zaključao je tišinu stana i sa koferčetom se uputio na železničku stanicu. Kupio je kartu i, dok je tražio peron, u džepu jakne stezao staklenu kuglu koju su mu roditelji doneli sa poslednjeg putovanja. Bila je taman toliko velika da mu stane u šaku. Kada bi je prodrmao, sneg je padao po olistalom drvetu.
Ušao je kupe i proverio broj sedišta. Na njegovom mestu sedeo je stariji gospodin u mantilu sa krznenim okovratnikom i pažljivo ga posmatrao. Jedno oko mu je bilo sivo, drugo plavo, a pogled olovan.
„Stigli ste, konačno.“
„Molim?“
„Kompozicija neće krenuti dok se ne smestite, požurite mladiću.“
Vid je podigao prtljag na metalnu rešetku, okrznuvši ručnu kočnicu za slučaj opasnosti, koja se zaklatila. Umirio ju je rukom i smestio se u sedište do prozora, prekoputa saputnika. Ostala mesta bila su prazna. Voz je krenuo.
„Rekoh Vam, Vas su čekali.“
Nasmešio se umesto odgovora i pogledao kroz prozor. Sporo su se probijali kroz gustu mrežu šina. Pitao se šta bi se desilo da krenu pogrešnim putem, koliko bi vremena trebalo da se to otkrije? Da li bi ta neočekivanost mnogo poremetila vozni red i da li bi se neko zbog toga uzbudio.
„Previše razmišljate, mladiću.“
Vid se prenuo.
„Kažem da ako se manete trivijalnosti uobičajenih dvoumljenja i dublje se zagledate u sebe, daleko ćete dogurati u životu.“
„Gospodine, o čemu vi to pričate? Ne bih želeo da zvučim neljubazno, ali šta se vas tiče šta ću uraditi sa sobom.“
„Ah, ali zapravo me se veoma tiče. To mi je posao.“
„Šta vam je posao, da presrećete nepoznate ljude po vozovima i pričate im šta je dobro za njih? Meni to više liči na nastrane sklonosti nego na zanimanje. Uostalom, niko ne voli da mu drugi sole pamet i savetuju šta je za njega najbolje. Kao da to neko može bolje da zna od te osobe. Pridikovanje je pitanje vaspitanja, ako vas neko ne pita za mišljenje, bolje ćutite.“
„Ali, dragi Vide, ja Vas poznajem.“
„Nemojte se zavitlavati sa mnom, nisam raspoložen za šalu.“
„Upoznali smo se pre nekoliko minuta.“
„Kako ste znali da voz baš mene čeka?“
„Krajičkom oka sam video železničara kako daje znak za polazak, pa sam iskoristio priliku da započnemo razgovor.“
„Znači sve što ste mi pričali imalo je svrhu da vas zabavi?“
„Naprotiv mladiću, pružilo mi je priliku da vas sagledam. Znate, ako pažljivo posmatrate ljude i ako im dozvolite da vam se pokažu, u jednom, spoljašnjim merilima, kratkom trenutku, možete sagledati njihov život kao ravnu liniju, od početka do prvog kraja.“
„I ko, osim vas, ima korist od toga? Prodajete tužne ljudske priče novinama? Ili podatke onima koji najviše plate. Time se bavite?“
„Nisu sve priče tužne. Barem ne sve vreme.“
„Naslađujete se time što znate kako će neko skončati?“
„Ne shvatate, dragi Vide, ja pomažem ljudima da te krajeve promene.“
„Kako?“
„Usmeravanjem.“
„Zvučite kao neki guru koji nametnutu potrebu za srećnim završetkom prodaje za velike pare.“
„Ne naplaćujem svoje savete.“
„Samo tražite dušu.“
„Neozbiljni ste, a vama je pomoć u ovom vozu najpotrebnija.“
„Otkud znate?“
„Kada čovek ostane bez roditelja, promeni mu se pogled, postaje obazriviji, svestan da je ostao sam i da više nema ko da ga štiti od neizvesnosti.“
Vid je ćutao. Prekrstio je ruke na grudima, desnu nogu je prebacio preko leve.
„Toliko je očigledno?“
„Onima koji umeju da gledaju na pravom mestu.“
„I šta sad?“
„Zavisi od vas.“
„Od mene?“
„Pažljivo me saslušajte i primenite šta mislite da će Vam korisiti. Verujem da ćete uraditi pravu stvar. Ipak, potrebno mi je nešto Vaše.“
„Eto, postoji neka zvrčka.“
„To je samo poslednja provera spremnosti.“
„Koliko?“ pitao je Vid prevrnuvši očima.
„Staklena kugla u vašem džepu.“
„Šta s njom? Kako ste znali?“
„Da ili ne?“
Vid posegnu za kuglom. Stezao ju je u džepu, oklevajući. Gledao je gospodina na čijem licu je titrao smešak zadovoljnog prodavca i pružio mu traženi predmet.
Gospodin ju je uzeo i protresao.
„Ah, divna je. Olistalo drvo, to već dosta govori, sneg ravnomerno pada, talasića skoro i da nema i tečnost je providna. Odlično.“
Stavio je kuglu na stočić između njih i počeo da priča. Vid ga je pažljivo slušao ne primećujući smenjivanje krajolika koji su od zelenih ravnica sa usamljenim kućama postajali sve suroviji pretvarajući se u oštrinu ogoljenih stena i retke vegetacije. Smrklo se. Vid je otvorio prozor. Opio ga je svež vazduh i hučanje reke koja je vijugala kroz kanjon. Nakratko su se zaustavili na mostu iznad njega.
„Najbolje je da nastavimo sutra, umorio sam se. Nije lako nekome pričati šta ga čeka, nikada ne znaš kako će sagovornik reagovati. Strah od budućnosti imamo svi, nekoga saznanje stimuliše da ono što može promeni, a neko prosto potone i prepusti se.“
„Da je ugodno, nije. Kako se približavate kraju sve više mi iskri pred očima, kao da će doći do kratkog spoja i da više neću znati šta je stvarnost, a šta ono što ste mi ispričali.“
Voz je krenuo i ubrzo dostigao prijatan nivo ljuljuškanja. Smestili su se udobnije u sedišta i obojica zadremali.
Vida je ujutru probudila rasprava konduktera i putnika koji je odbijao da doplati kartu u hodniku ispred kupea. Protrljao je oči i pogledao oko sebe. Bio je sam. Kofer je stajao na istom mestu, ali čoveka u kaputu sa krznenim okovratnikom i staklene kugle nije bilo.
I tako je sve počelo. Da li je njegova odluka bila svesna, nije znao. Istim vozom se vratio nazad. Posle je sve išlo svojim tokom. Dani su tekli i povremeno se mreškali, ali osećaj nedorečenosti nije se smanjivao. Sve što mu je gospodin ispričao bila je laž. Ili možda istina, ali ne u ovim koordinatama postojanja ili barem ne njegova. Ponekad se pitao da li je sve to bilo isplanirano i da li je gospodin sivog pogleda znao kako će on reagovati nespreman da se suoči s istinom.
Jedino što ga je držalo bila je ubeđenost da će ga još jednom videti i da će mu ovaj odgovoriti na pitanje – zašto? U međuvremenu, u pauzama je kupovao zvučne knjige popularne psihologije i preslušavao ih tokom putovanja pokušavajući da shvati da li sudbina zaista postoji ili je to priča u koju sebe ubeđujemo da je tačna.
Jednom prilikom dokoni putnik ga je pitao šta to sluša. Želeći da ga se otarasi, do pojedinosti je počeo da mu objašnjava složenost sopstvenih nedoumica i zbog čega mora da bude u stalnom pokretu. Ispostavilo se da su u sličnoj zapitanosti. Razgovarali su do kraja puta i srdačno se pozdravili. Saputnik je o Vidovim uvidima oduševljeno pričao prijateljima. Kada od radoznalaca više nije mogao na miru da putuje uveo je plaćanje i staklene kugle. I na tu razmenu je pristao bez razmišljanja, potajno se nadajući da će pomažući drugima zaslužiti još jednu posetu koja će mu doneti konačno razrešenje. To što je izmišljao priče koje je pričao drugima, iskustveno procenjujući šta bi želeli da čuju, nije video kao prepreku nego prednost. Iznuđivanje sreće nikog nije ubilo.
Pisak lokomotive prenuo ga je iz sanjarenja. Ustao je, otresao pesak sa stopala i obuo se. Bacio je konzervu u kantu i ubrzanim hodom uputio se ka železničkoj stanici.
Popeo se u vagon. Nije bilo mnogo putnika. Voz je ubrzo krenuo. Voleo je taj osećaj postepenog ubrzavanja, ulivao mu je nadu da u svetu ipak postoji nekakav red, da su prirodni zakoni iznad ljudskih i da postoji nedokučiva ravnoteža u svemu što se dešava.
Otišao je do toaleta da se osveži pre nego što ga potraže prvi ljubopitljivci željni saveta o tome kako da poprave život, a da ih ne košta mnogo. U povratku, pridržavajući se za zidove uskog hodnika dok se voz klackao učinilo mu se da vidi mušku priliku u kaputu s krznenim okovratnikom kako prelazi u drugi vagon. To mu se desilo već mnogo puta do sada. Produžio je do kupea. Kada je otvorio vrata zapahnuo ga je miris limuna koji je ostavio na sedištu.
Na stočiću ispod prozora stajala je staklena kugla sa drvetom u sredini.
Drvo je bilo bez lišća.
Vid je podigao desnu ruku i povukao crvenu kočnicu.
Škripa točkova zaglušila je njegov jecajući smeh.
Aleksandar Petrović. 45. Beograđanin. Objavljene knjige Beogradska knjiga mrtvih (Periskop 2015) i Kolaž za dvoje(Čekić, 2010), roman Zamak će biti objavljen u februaru 2019. Dramska minijatura Voz za Edenvil (po motivima iz romana „Zamak“) osvojila je prvu nagradu na konkursu Radio televizije Srbije za 2017/2018. Priča Lutke uvrštena je u zbornik priča fantastike Svetovi u nama Udruženja nezavisnih pisaca. Tri kratke priče na engleskom jeziku Ecounter, Foreigners i The Smile uvrštene su u zbornik takmičenja Once upon the Balkans udruženja The Balkan Writers Project, a priča The Smile je ušla u finale i po njoj je urađen kratki film. Priča Jutarnja kafa uvrštena u zbornik Festivala kratke forme Potpis u organizaciji Kulturnog centra iz Apatina (septembar 2017). Priča Klikeri uvrštena u zbornik Putovanja nakraj noći udruženja Oksimoron. Priča Kiša uvrštena u WH Fanzin kratke priče na West Herzegovina festivalu No 15. Priča Oil rig objavljena na engleskom u okviru projekta The Balkan Writers Project. Priča “Potonuće” uvrštena u zbirku priča “Rečna kraljica, River Queen” u izdanju Narodne biblioteke “Ilija M. Petrović” iz Požarevca (2016). Priča Koverat uvrštena u zbornik udruženja Oksimoroninspiran Kamijevim Strancem, 2015. Priča Bušotina objavljena u 16 broju časopisa za fantastiku UBIQ, 2015, priča Jutarnja kafa u broju 17 (mart 2016). Esej Preobražaj uvršten u zbornik radova Preobražajiudruženja Oksimoron 2014. Pohvala žirija za priču Kada pomislim na smeh na XXIII svetosavskom književnom konkursu, Knjaževac 2014. Objavljene priče u antologijama Najkraće priče 2002; U priči i okolo, Najkraće priče 2003. i Najkraće priče 2004, u časopisu Akt 2007. god. Piše kolumnu za portal Black Sheep. Predavač na kursu kreativnog pisanja A+ (od aprila 2018). Predavač na kursu pisanja kriminalističkog romana (februar-mart 2017) u okviru udruženja “Baza Crna Ovca”. Pogledajte više na sajtu ovog autora.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.