Image default
Reč i misao

Vilijam Blejk, naš savremenik: proročki vizionar ili revolucionarni prorok?

Vilijam Blejk, naš savremenik: proročki vizionar ili revolucionarni prorok?

 

Piše: Nina Živančević

Malo je pisaca i umetnika koji nam se obraćaju direktno, i sa više razumevanja nego što su svojedobno komunicirali sa savremenicima. Vilijam Blejk je jedan od njih. Po prvi put sam se susrela sa njegovim besmrtnim stihovima zahvaljujući Alenu Ginzbergu, pesniku-revolucionaru, doista sličnom Blejku, a koji je bio naš savremenik, Alen je istinski bio ubeđen da je Blejkov duh ulazio u njegovu sobu da mu, kroz vekove, predlaže stihove koje će Alen zabeležiti.

Mnogi kritičari, uključujući Morisa Ivisa, urednika Blejkovog Kompendijuma iz Kembridža, smatraju da je Blejkovo stvaralaštvo nemoguće dešifrovati; Ivis nas  obaveštava da je „Blejk krajnje problematičan jer njegov genij i kapacitet vizionara na svakom koraku prevazilaze specijalizaciju“1Eaves Morris, The Cambridge Companion to William Blake, p.7 i interpretaciju.

Pošto je predstavio Blejka kao teškog pesnika i umetnika isuviše ezoteričnog da bi ga razumela obična publika (i ovde je urednik Ivis donekle sličan Miltonovom komentatoru Livisu), Ivis se pozabavio izdanjem Blejkovog Jerusalima koje je u 19. veku priredio izvesni V. M. Rozeti, ali bez Blejkovih crteža. Ovde se Ivis obradovao da je knjiga omogućila dostojno čitanje onim odabranim čitaocima koji veruju u pravopis i gramatiku. Međutim, ovde bih se pre svega složila sa Blejkom da svojevrsno razdvajanje slike i reči, razdešavanje knjige na elemente koji bi trebalo da opstaju u zajednici, jeste pre svega put koji sigurno vodi od Biblije – u Pakao. Blejk je posedovao mnoge talente – bio je obdaren za muziku, poeziju i za graviru; kao osoba, on je razvijao svaki od tih talenata do krajnosti pre no što bi ih sve objedinio u neku vrstu odista harmoničnog Gesamkunstverka, ono što je i Vagner kasnije pokušao na drugačiji način i u drugom medijumu. Težio je ka Velikoj Umetnosti, koja bi bila univerzalna i kosmička, narodska i istovremeno skrivena mnogobrojnima, ezoterična i egzoterična, u svakom slučaju, želeo je da stvori umetnost nepodeljenu u različite medije. Njegova je bila prava „Kunstyerk der Zukunft“, da upotrebimo opet Vagnerovu terminologiju, ili „umetnost budućnosti“ ili umetnost koja pripada vremenu koje dolazi posle njegove smrti.

Međutim, iako se Blejk pomno posvećivao svim svojim talentima, on ni sa jednim nije puko flertovao – bio je u stanju da se krajnje fokusira na svaki od njih ponaosob, u želji da dovede određenu zamisao do njenog perfekcionističkog završetka. Sve stoji u vezi sa nečim drugim, a ipak svaka stvar ima svoje celovito tumačenje. Na primer, u jednoj od  svojih prvih biblijskih gravira koja je istovremeno i traktat, „Sve religije su iste“, Blejk je objedinio slike i poeziju a u zaključku izneo „da su svi ljudi jednaki u izrazu Poetskog Genija“ i da se beskrajni varijeteti ipak susreću u jednom, u svojoj krajnjoj celini.

Pesnik, slikar i grafičar, muzičar, bundžija i seksualni revolucionar, Vilijam Blejk je rodjen 1757, a umro 1827. u potpunoj opskurnosti, da bi na kraju, danas važio za najviše proučavanog, antologiziranog i objavljivanog engleskog pesnika.

Ili kao što bi Ivis rekao „ njegova želja da nam spaja reči i slike u velika umetnička snovidjenja ostavila nam je složena ponekad čak i bizarna vizuelna i pisana dela koja nas zbunjuju i dovode u nedoumicu“ 2Ibid., navodnik sa korica Blejkove monografije. Mnogi koji su pokušavali da čitaju Blejka svojim ritmom i tempom saznanja nisu daleko odmakli, zahvaljujući donekle teškom tekstu i slikama koji pružaju otpor čitaocu pre no što ovaj odluči da sasvim odbaci knjigu i svoje lično tumačenje, priklanjajući se rešenju, jedinom mogućem, koje mu nudi Blejk. Ili kao što kaže Nortrop Fraj: „Blejk nam je lično dao uvod u prirodu i u strukturu poetske misli, tako da je teško budućim pokollenjima da ga izbegnu“ 3Frye: The Keys to the Gates, Romanticism and Consciousness: Essays in Criticism and Society, ed. Harold Bloom, Ithaca: Cornell University Press, 1970. Ili, kako će dalje Ivis: “Blejk može da postane sistem u mišljenju… ili nauk u mitskom rezonovanju“, u svakom slučaju rekli bismo da je pred nama umetnik koji zahteva poseban sistem evaluacije svojstvene njegovom slučaju. I sam je jednom napisao „Moram da stvorim sistem ili će me zarobiti sistem nekog drugog čoveka, a ako je bilo šta Vilijam Blejk mrzeo, taj radikalni osebujni umetnik, bilo je ropstvo koje preti bilo kome od bilo čega.

Međutim, pošto je njegova krajnje metaforična misao suštinski holistična, Blejkov čitalac biva prinuđen da savlada metaforu koja je kamen temeljac njegovog sintetičkog narativa, metaforu koja istovremeno briše i potire lažnu sintetičku viziju čitaoca. I ovde Ivis pravilno primećuje da „moramo biti oprezni sa Blejkovom iznenađujuće rafiniranom sposobnošću da se izrazi na dramatski način… Lako nam se može dogoditi da u procesu zaboravimo da je autor bio pravi kameleon i da nas neće odvesti pravo ka rešenju naše potrage za značenjem. Zapravo, autoru, kao i nama samima, mnogo je značajniji proces traganja za značenjem od eventualnog rezultata, cilja naše potrage.“4Morris  Eaves: Ibid., p.15

Blejkovi „bespomoćni Vojnici kroz uzdah krvare lokvu koja otiče niz zidove Palate“, ali ovde vojnici ne izdišu lokvu koja „kao“ krv otiče niz zidove palate već prava krv teče palatom. Ovde, kao i u mnogim drugim Blejkovim stihovima metafora je preskočena, započeta je, pa je zaskočena, nismo je još ni zamislili, a ona se već pretvorila u činjenicu. Najbliže ovde ona, poetski i saznajno,  nalazi svoje mesto ne u zapadnom stihu već u japanskom haikuu. A naravno, upravo je ovakvu vrstu metafore pozajmio Alen Ginzberg dok je pisao svoj Urlik „dok je slušao pucanje sudbine koje dolazi iz hidrogenskog džuboksa“ gde se i kod ovog pesnika intenzitet metafore spotiče o sopstveni izraz i postaje – ne  nešto „kao neka određena stvar“ već prava stvar po sebi.

Vizionarski kvalitet se uočio kod Blejka još u ranoj mladosti – imao je samo osam godina kada je video anđele u drveću, one koji su bili simpatični i hteli sa njim da razgovaraju – a ta sposobnost je boravila u njemu do kraja života. Sa njima se čak toliko sprijateljio da je čitao Bibliju uz osvetljenje koje su stvarali anđeli dok su vodili ljubav – ova iskustva su ga formirala, odnosno ostavila pečat na njegovoj umetnosti. I kako se zanimao za društvena i politička događanja svoga vremena, tumačio ih je kao manifestacije nebeske borbe između snaga Života (koje je video kao pozitivnu energiju) i snaga Smrti ( koju je tumačio kao izvestan oblik Zakona svemoćnog Uma i rezonovanja, a kog je nazvao Urizenom). Ali da se osvrnemo na njegovo porodično okruženje:

Bio je treće dete u porodici čiji su se članovi stalno svađali; u Jerusalimu, svom najzrelijem delu on će izjaviti da su „najgori neprijatelji čoveku njegova sopstvena porodica i njeni članovi“.5The Complete Poetry and Prose of William Blake, ed. By David V.Erdman, NY, 1988 Očaravao ga je religiozni entuzijazam i vizije a naročito je cenio Svedenborga, popularnog i radikalnog mistika iz sedamnaestog veka. Prema Piteru Akrojdu, Blejkovom biografu, porodica Blejk je bila poznata londonska porodica koja se često suprostavljala „Dvoru i Staroj Korupciji“.6Peter Ackroyd: Blake, Knopf Doubleday, 1996.

Obrazovanje koje je dobio u porodici nije ga pripremilo da se nosi sa moćnicima ovoga sveta i skoro da ga je koštalo života u jednom od ratova Engleske sa Francuskom kada je u svom vrtu u Feltamu pokupio pijanog vojnika Džona Skofilda, navodno komentarišući „prokletog Kralja koji od vojnika pravi robove“. Iako ga je vrhovni sud Čičestera pomilovao, ne možemo a da ne pomislimo da je Blejk stvarno stajao iza svojih reči jer je Blejk stalno slikao bolesno društvo u kome se ljudi međusobno uništavaju. On ga je video u stalnoj borbi između zemaljskih sila (koje predstavlja naš nemilosrdni razum i rasuđivanje) i onih nebeskih, koje predstavlja čovekova vizionarska sposobnost, tako da, na izvestan način, možemo smatrati Blejka skrivenim manihejcem kome Božiji savez nije padao sa neba već je smatrao da je čovek onaj koji treba da se bori za to privilegovano  nebesko pravo u aktivnoj životnoj borbi.

Mladi Blejk nije bio sposoban da se bori sa finansijama, a kasnije u starosti se čak krajnje gadio i plašio rukovanja novcem – mrzeo je svako praktično poslovanje jer ga je video kao čisto ovaploćenje „racionalnog duha“. Počevši od slavnog opusa Pesme nedužnosti i iskustva (1789-94), svaka nova faza Blejkovog proročkog opusa nastojala je da radikalno uzdigne i unapredi potencijal ljudske energije i imaginacije koje su, pak, blokirali zakoni nejednakosti i ograničenosti podržani od strane „racionalnog duha“. Blejkova kritika razuma nije anti-intelektualna i njegova borba protiv restriktivnih oblika razumskih, intelektualnih aktivnosti može i da se sagleda u svetlu humanističke pobune protiv okova lažne moralnosti, preteranog autoriteta i zakona koji umanjuju osnovne ljudske talente i sposobnosti. Zato su, u sklopu ove tvrdnje, Blejkovi spiritualni roditelji bili Elizabetinci, metafizički pesnici poput Džona Dana, ali i Milton i Šekspir. Mrzeo je svaki autoritet, čak i onaj najdobroćudniji, te je zato često bio sam u okviru svog doma – svi njegovi biografi se slažu u ovome – njegov najbolji prijatelj tokom celog detinjstva bila je Biblija, knjiga koju je danonoćno čitao kao dečak i čije reči, naročito one o nepravdi u svetu – su se duboko utisle u mladog umetnika. Preko tridesetak godina on je stalno radio na akvarelima  čije su teme bile „Napasnici“, „Vatra“, „Glad“ i „Rat“. Njegova mašta je bila neubičajena za to društvo i epohu, posedovao je moćnu vizuelnu sposobnost koja, jednom kombinovana sa posebnim stvaralačkim darom i imaginacijom, proizvodila je kod njega jake i jasne slike koje su se graničile sa halucinacijama.

Blejk je svoju želju da oslobodi spregnuti ljudski potencijal najbolje izražavao kroz stalnu upotrebu dijalektičkih i subverzivnih opozita kao što su „nevinost-iskustvo“, „ljubav-egoizam“, „anđeli-demoni“, „radost-tuga“, a ove simbolički otežane pojmove koristio je kako u slikarstvu tako i u poeziji. Voleo je te „kjaroskuro“ parove, crno-bele pojmove zato što ga je od detinjstva privlačilo izdiferencirano, oštro slikarstvo. Na njega su uticali veliki majstori koji su kombinovali dramu kompozicije sa intenzivnom spiritualnošću kao Mikelanđelo, Direr i Rafael. Ovi umetnici su svi posedovali jasnoću vizije koju bi obujmili strogim linijama tehnike gravire; tu nije bilo bojenja već je bila bitna vizija koju je umetnik želeo da komunicira. Blejk je učio umetnost graviranja u Basajrovom ateljeu u Londonu, Hogart je rekao da je za majstora gravire najvažniji talenat – strpljenje, a to je upravo ono u čemu se trenirao Blejk, naravno uz ogromnu količinu samodiscipline i preciznosti koje će ga pratiti u celom daljem životu. Jedan od njegovih mentora je bio i Sir Džošua Rejnolds koga je, pak, otvoreno prezirao, čak u jednom času i verbalno napao ističući da više ceni stare gotske majstore i freske, na čelu sa Fra Anđelikom, od uljanih slika sedamnaestog veka. Smatrao je upravo da su predskazanja i vizije integralni delovi gotske umetnosti. U Kraljevskoj akademiji, takođe, omiljena lektira su mu bili Spenser, Šekspir i Ben Džonson, autori šesnaestog i sedamnaestog veka, za razliku od savremenika koje je prezirao. U stvari, Blejku nije bilo važno da li književnost pripada jednom veku ili drugom, važno je bilo da se autor nalazio na nivou Blejkovog spiritualnog očekivanja; jednom je izjavio: „Epohe su sve iste – jedino je genije uvek iznad epohe“.

Pokazivao je veliko poštovanje za antičku epohu, naročito za Miltona i Tomasa Čatertona, jer su ovi pripadnici poštovali sve njene mitološke i religiozne konotacije i reference, ali je ipak – kao i većina sjajnih autodidakta – najviše cenio ezoterične sisteme saznanja. Rane pesme su stvarane pod znakom dijalektičkog argumenta i ironijskog su karaktera iako ne bismo nazvali parodijama njegova sećanja, razmišljanja o poeziji starijih kolega u tim pesmama. Ono što je stalno tvrdio je da  se proizvod mladog duha i proizvodi zrelog doba u suštini mnogo ne razlikuju i u njegovom slučaju poezija mu je celog dugogodišnjeg stvaralaštva bila naseljena vizionarskim likovima i herojima. Pa ipak, iako je najviše želeo da bude pesnik i umetnik, nastanjivala ga je i želja da bude priznati predstavnik londonskog društva toga vremena. Možda se njegove želje nisu uvek ispunjavale na način kako ih je on zamislio, ali je njemu pripisana izjava: „U mladosti je neophodno da čovek banči i preteruje“, pa se shodno tome i ponašao. Kasnije u zrelom dobu svi su ga poznavali samo kao majstora gravira, putnika sa smelim idejama i talentom za pisanje „nerazumljive poezije“. Svakodnevno je teško radio da preživi, u prljavštini, samoći i opskurnosti. Bio je predstavnik prve, najranije epohe liberalnog kapitalizma i manufakturne proizvodnje u Engleskoj stoga i jedna od prvih žrtava ovog načina proizvodnje. Engleska se, kao zemlja, nalazila u nepovoljnoj političkoj situaciji – stalno je ratovala sa Francuskom, Irskom a i sa Amerikom; vlada je bila pozvana na sud zbog korupcije. Postojali su uslovi da se politički radikalizam ustali kod Blejkovih prijatelja, a on sam se nazvao „Liberty Boy“ ili Oslobođenim čovekom.

Bio je dete engleskog plebejskog radikalizma osamnaestog veka i stoga je verovao u revolucionarnu silu svog trenutka kao što je verovao i u moć nacionalne identifikacije koja se bunila protiv čizme restriktivne vlade koja je gazila sopstveno pravosuđe. Najveći deo Blejkovog zrelog stvaralaštva (Francuska Revolucija (1791), Pesma SlobodeAmerika: proročanstvo (1793), Evropa:proročanstvo i Prva knjiga o Urizenu (1794)) podsećaju na činjenicu da je cvetanje doba prosvećenosti bila u suštini određena ideološka borba protiv nereda i haosa koji su vladali u politici ili političkim formacijama toga vremena. Donekle sličan Džonatanu Sviftu u pogledu anarho-satiričnog humora, Blejk je suprostavio tekovine procvata prosvećenosti svojim verovanjima u slobodnu ljubav; suprotstavio je program za popularnu demokratiju svojim ličnim mističnim iskustvima u kojima  se Božji glas ispoljio kroz pesnikovu unutrašnju svetlost. U svom energičnom entuzijazmu Blejk je suprostavio tadašnju revolucionarnu politiku svojoj mističnoj i proročkoj spiritualnoj viziji pokušavajući da ih objedini jer su za njega politički i vizionarski radikalizam bili jedna ista stvar. Mnogi od Blejkovih opusa počinju posetom anđela ili muze koja se spusti do pesnika, inspiriše ga i diktira mu reči, a to je, prema Blejku, bio zajednički postupak koji je ukazivao na Božansko u svim umetnostima. Za njega je taj postupak bio i mogućnost da shvati određene događaje koji su se njemu lično dogodili, pa, kako njegovi biografi tvrde, bili su u mogućnosti da ispišu njegovu biografiju na način na koji su pisane srednjovekovne hagiografije o životima svetaca kao što beše Sveti Gutlak ili Sveti Vilfrid. Primetićemo da je Blejkova radikalna politika i njegova nekonformistička kritika moći i hijerarhijskog društva bila prihvaćena od njegovih istomišljenika, velikog Tomasa Pejna, Ričarda Bradersa i Vilijama Hantigtona, ali njihovi stavovi nisu uticali na nas u onoj meri kao jedinstvena Blejkova energija i umetnička snaga koje do danas osvetljavaju naše razumevanje tog perioda kao i živote njegovih savremenika.

I kao što je on bio prinuđen da svori  jedinstveni metod za  njegovu književnu i umetničku kompoziciju, bio je prinuđen da stvori i svoj sopstveni filosofski sistem. Međutim, stvarajući sistem, okrenuo se protiv već postojećih sistema – uzimao je materijal od drugih filosofa tumačeći delove njihovih učenja onako kako je njemu odgovaralo, ali je zanimljivo istaći da je pri ovom procesu stvorio sopstveni jezik koji bi izrazio njegove vlastite ideje. U stvari, Blejk je bio jedini pesnik nakon Edmunda Spensera koji je samostalno stvorio osebujnu mitološku stvarnost. Od Elizabetinaca je naučio kako da slika, odnosno prikazuje visoku moć koja caruje u ljubavi ili nekoj borbi – ovde smo na terenu gde caruje kompletna engleska tradicija alegorije, u stvari, Blejk jeste bio pesnik čiji izraz je alegoriju kao figuru, najpotpunije usavršio. Pomenuli smo da je radio sa otvorenom Biblijom na kolenima, a pisao je tako što bi prvo proverio biblijske reference, međutim, kako je unakrst  knjigu poznavao, mašta bi mu često odlutala sa reference do njegovog ličnog proročanstva. Do kraja života ostao je umetnik veran Bibliji, a smatrao se pesnikom-prorokom koga, po Piteru Akrojdu, možda možemo nazvati „poslednjim velikim engleskim religioznim pesnikom“.7Ibid; . Videti Akrojdovu monografiju o Vilijemu Blejku.

Ranije sam pomenula Blejkove binarne opozite, suprotne parove slika koje je stalno provlačio kako kroz slikarstvo tako i poeziju. Naslikani objekti su simetrično postavljeni upravo kao što u njegovim pesmama epskog karaktera neprestano nailazimo na paralelizme i antitezu. Blejkovo kretanje ka carstvu Simetrije je nekako zastrašujući i namenski čin njegove težnje ka ostvarenju sublimnog, a manje njegovo praktično traganje za snagama sublimnog. Ovu tvrdnju najbolje ilustruje njegovo najveće delo gde je Blejk ostvario džinovske oblike koji sadrže njegove kontradiktorne impulse i lične opozicije koje je sam zamislio – ostvario je „zajedničku crtu“ u umetnosti i poeziji unutar prostora koji nije spajao suprotnosti već im je dopuštao da harmonično borave jedna pored druge. Ovaj njegov stav  možda najbolje vidimo u Blejkovoj poznatoj pesmi „Tigar“ gde je pokušao da sublimno izrazi u stihovima.

Tigre Tigre što isijavaš… u šumi tame:

Koja besmrtna ruka ili oko, bi se usudili da odrede tvoju strašnu simetriju?

Iz „šume tame“ došao nam je crni ugljen koga je upotrebljavao da kuje gvožđe kojim se Blejk služio pri pravljenju bakarnih ploča na kojima je izgravirao tigra – zlatne linije na graviri podsećaju na narandžaste pruge na leđima tigra koji je slika procesa stvaralaštva, ali i razaranja. Postoji i druga neposrednija konotacija koja nam pada na um kada ugledamo Blejkovog tigra – u vreme kada je Blejk pisao pesmu 1792, francuski revolucionari su bili proglašeni zverima od strane engleskog državnika koji je izjavio „u Francuskoj je proglašena republika tigrova“, u novinama toga vremena počinjali su „suđenje tigrovima“, a nešto kasnije rečeno je da Mara ima „tigrove oči“. Ceo niz važnih asocijacija možemo povezati okolo Blejkovog koncepta tigra čiji lik nas uznemiruje jer evocira u nama određenu divljinu, bes ali i uzdizanje, veličanstvenost  živog bića tako da je njegov status danas podleže najvišoj hermeneutici, najsloženijim interpretacijama tog simbola u književnosti i umetnosti.

Kada sam jednom upitala Alena Ginzberga zašto je baš tu Blejkovu pesmu držao za vrhunac pesničkog stvaralaštva, a ne neke druge pesme, koje možda zavređuju više pažnje, savremenik mi je odgovorio: „Ali Blejk je Tigar! Zar to tebi nije jasno? I kako ja tebi mogu da skinem koprenu sa očiju?“

Ono što je verovatno hteo da kaže je da u pesmi postoji neka druga snaga koja je skrivena i koja se manifestuje njenim čitanjem. To je snaga Jakoba Bema čije izuzetno pismo predstavlja deo Blejkovog spiritualnog nasleđa:“ Raj je Pakao a pakao je u raju, ali se ni jedno kraljevstvo ne prikazuje onom drugom… Stoga anđeli ne vide u tami, a đavoli vide samo tamu Božjeg besa.“8Citirano iz  Hartmann, Franz: Jacob Boehme: The  Life and Doctrines of Jacob Boehme, p.117, 1891. Ovo su odista teške reči, ali su Blejku lično prosvetlile dušu i obogatile njegov vizionarski pogled na svet. Bemeove reči ne samo da bacaju određenu svetlost na misterioznog tigra kojim se  počeo baviti Blejk u kući na Lambet Maršu, već nam one ukazuju na Blejka u sasvim novom, savremenom svetlu gde ga situiramo kao umetnika Preporoda. Blejk je bio umetnik-vizionar koji je, po rečima istoričara umetnosti- mogao sasvim da bude i slep; bio je vizionar koji je video svet zatvorenih očiju. Ostao je veran do kraja života tradiciji londonskog umetnika-zanatlije i radikala, a sam je u svoje vreme, istovetno tretirao i radove Bemea i Paracelzijusa, prethodnike Blejkovog Antinomijskog sistema.9Vidi: E.P.Thompson: Witness Against The Beast: William Blake and The Moral Law, 1993.

Odista, Blejkova savremenost postaje gotovo proverbijalna: slično našim postmodernim savremenicima i on je, u svom dobu usvojio holistički ili organski, interdisciplinarni pogled na svet na koji pak, nije gledao kao na uzročno-posledičnu strukturu određene mreže principa i verovanja. On bi usvojio koncepte koji su mu se činili pogodnima; kao prvo, nikada nije verovao u vlast ili bilo kakav autoritet, bilo da je u pitanju bio Džon Lok ili kralj Džordž III; uprkos određenoj samosvesti i autonomiji on se uvek osećao zapostavljenim od strane društva, smatrao je da  njegovoj umetnosti nije poklonjeno dovoljno pažnje. Paracelzijusovo i Bečeovo nasleđe podarilo mu je određeni moralni autoritet u klizavoj situaciji u kojoj je smatrao da i oni koji su odbačeni od društva mogu biti značajni vizionari.

Njegova knjiga Venčanje Neba i Pakla sadrži njegovu najsnažniju poslovičnu mudrost kao sledeći redovi koje navodimo: „Put  preterivanja vodi do najviše mudrosti,“ „Crv koga motika iseče – oprostiće motici“ i „Onaj čije lice ne isijava svetlošću, nikada neće postati zvezda“. U stvari, vidimo da se celokupna Blejkova potraga za istinom pretvara u jedan širi impuls i projekat koji vodi ka spiritualnom vaskrsnuću i revelaciji putem opštenarodnog proročanstva u kome je on učestvovao sa sopstvenim likovima i mitskim viđenjima. U Americi nailazimo na lik Orka, vrhovni princip energije i pobune koji ustaje protiv Urizena, tiranina, sveštenika i zakonodavca. Ovi likovi se provlače kroz celo njegovo poznije delo i grade mrežu akcija i impulsa koji su temeljci Blejkove zrele vizije.

Danas, mi čitamo Blejkovo delo na savremeni način, ali sa istim osećanjem čitaoca osamnaestog veka: kao redak oblik pobune protiv silnog Urizena, koga danas predstavljaju moć novih tehnologija i svet tehnokratije u kome živimo. Na jednoj Blejkovoj slici on je predstavio sebe sa spuštenom, povijenom rukom koja je moćna, ali je to pokret očajnika koji ukazuje na površnu ljušturu sveta. A kada bi lik ustao i okrenuo se uspravljen ka nama koga bismo videli? Bio bi to Bog iz Starog zaveta, taj strašni otac koji je proganjao Blejka celog njegovog života. On je istovremeno i Mojsije i Satana. On je druidskog porekla, Veliki Arhitekta, zlo božanstvo koje vlada svetom. On je istovremeno oličenje Razuma i moralnog zakona koji predstavlja sve ono što je na vlasti kao i stepenice, sve nijanse apstraktnog racija. I naravno, on je Urizen, ili Jurizen u Blejkovoj ličnoj kosmogoniji, reprezentacija horizonta na kome se pomalja logo ili amblem velikog Oka.

Za nas ipak ostaje otvoreno pitanje – a ovde bi nam možda mogli pomoći Frojd i ostali psihoanalitičari – zašto se toliko uporno pesnik vraćao toj slici Urizena, tom liku koga je Blejk toliko obradjivao u pesmama i crtao ga nebrojeno puta- da li je to bila reprezentacija njegovog sopstvenog života i njegovog genija?10Ovde koristim pojam „genije“ u njegovoj originalnoj konotaciji „kućnog duha“ kako ga koriste stari Latini i Đorđo Agamben.

Na Blejkovim slikama često vidimo Urizena sa kompasom koga je i  Blejk često koristio i na poleđini crteža dao objašnjenje. Blejkova želja da stvori sopstveni mitološki sistem, kao i njegova ambicija da ga svojom aktivnošću kontroliše – podsećaju donekle na entuzijazam Urizena. Dok posmatramo lik Urizena i njegov često težak i uzaludan posao da kontroliše svet, istovremeno vidimo u njemu alegoriju Blejkovog složenog stvaralačkog napora i autorovog teškog života.

I ako sagledavamo Blejkov celokupni životni opus kao parodiju Knjige o postanju u kojoj samo Stvaranje, stvaralački čin vidimo kao izgnanstvo, iz raja, ipak ćemo na kraju zaključiti da ova parodija veruje duboko u ljudski potencijal i nepobedivu snagu ljudskog duha i intelekta. Upravo u tom svetlu – nama, savremenicima, otvara se njegovo delo.

(Prvi put uobličeno na konferenciji u Orleanu, 2010)


Nina Živančević: Pesnikinja, esejistkinja, prozna autorka i umetnička kritičarka, Nina Živančević je objavila svoju prvu knjigu «Pesme» 1982. godine, za koju je dobila nagradu Branko Radičević, za najbolju prvu pesničku knjigu. Laureatkinja književne nagrade Z-Press iz Njujorka. Objavila je petnaest knjiga poezije na srpskom, engleskom i francuskom, kao i četiri knjige pripovedaka i tri romana u Parizu, Londonu i Beogradu. Njene studije o Milošu Crnjanskom (doktorski rad, 2001) i o umetnicama u egzilu objavljene su u Francuskoj. Prisutna je u brojnim antologijama svetske savremene poezije.

Nina Živančević je bila član brojnih književnih  i teorijskih redakcija : Delo, Književne novine, New York Arts Magazine, American Book Review, East Village Eye, République de lettres, a u skorije vreme uređuje časopis za balkanološke studije Au Sud de l’Est kao i filozofsko-antropološki časopis Intempestives pri kući l’Harmattan u Parizu. Različiti zanrovi njenog dela doživeli  su brojna izvođenja na radiju i televiziji u Beogradu, Londonu i Parizu.

Radila je u pozorištu, sa Living Theater i Wooster Group u Njujorku, a predavala Teatar savremene i istorijske avangarde na univerzitetu Paris 8, kao i u brojnim pozorišnim laboratorijima u Evropi i Sjedinjenim Državama. Predaje književnost i avangardni britanski film na Sorboni  i Katoličkom institutu  u Parizu.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.


Related posts

Žene i proza – Virdžinijina sopstvena soba

Libartes

Naše telo zna (Mihail Epštejn, Filozofija tela, Geopoetika, 2009)

Libartes

Marija M. Bulatović, Teško je biti filozof, kada si se rodio kao pesnik

Libartes