Image default
Intervju

Jelena Nidžović: Nema tog Sokrata koji bi nam pomogao sada

Razgovor sa Jelenom Nidžović, književnom kritičarkom i urednicom, vodio Svetolik Jozić

Kada si razgovarala sa mojom mamom, koja ti je je i predložila ovaj intervju, ali je gospođa mama zanemoćala, te nije u stanju da postavlja pitanja, rekla si – zašto ja? Nisam napisala nijednu knjigu. Znaš i sama da mnogi ljudi napišu koješta što zovemo knjigom, a ništa ne kažu. A ti štošta imaš da kažeš. Prvo pitanje bi bilo – ko je za tebe Jelena Nidžović?

Može neko lakše pitanje za početak? (smeh) Nemam odgovor na to pitanje koji bih mogla ili želela da  ponudim u konačnoj ili makar cenzurisanoj verziji. Nisam sasvim sigurna ni u to da sam samo žena. U svakom slučaju mi ne pada na pamet da budem samo ono što bi imalo da se odnosi isključivo na ravan onoga što može da se obuhvati odnosom koji nije prijateljski, porodični ili erotski, tako da, bez ljutnje – rado pristavši na intervju, preskačem ovo pitanje.

 

Živimo u mitu da smo u 21. veku. Koliko smo mi zapravo u prošlosti kao bića?

Mi sasvim sigurno i biološki operativno živimo u 21. veku, ali, kao što rekoh, ne pada mi na pamet da se odričem u neku ruku obaveze prema, u ovom slučaju, prošlosti –mitske ili istorijske ose koju barem kao svesna bića imamo na raspolaganju. Najzahtevnije lične, kolektivne i političke borbe za sadašnjost , tj. slobodu u sadašnjosti, vode se na referentnim nivoima vremena – odnosu prema prošlosti, ali i prema budućnosti.

Pošto radiš za Kontrast kao urednica, koje su ti omiljene knjige koje si uređivala?

Zaposlena sam kao urednica, ali i posao i čitalačke navike i čitalačka interesovanja drže me na nekoliko knjiga naporedo. Troknjižje Petera Vajsa „Estetika otpora“ je u svakako u vrhu naj…intenzivnijih tekstova koji su mi se dogodili, jer je to knjiga koja ima sve na način na koji ja osećam obim pojma „sve“ – romanoesejističku transgresiju, plavljenje obala sveta velikom vodom kulture pamćenja, iskazivanje prožimanja svih civilizacijskih, kulturoloških i političkih tektonika, i još mnogo toga o čemu ćemo možda razgovarati na način na koji to čine junaci „Estetike otpora“ nekom prilikom jer već osećam da proklizavam u uredničko-marketinški vajb. Zatim, „Libreto“ Danijela Gatarića, kratki roman koji je zahvalan za čitanje, između ostalog, i zbog načina da se mimo dominantnih generacijskih poetičkih modela sjajno izrazi tragikomično, komitragično i ironijsko osećanje sveta. „Usta bez kapaka“ Gorana Korunovića su u pripremi i veoma je lako da se desi da ta knjiga bude jedna od ne toliko najomiljenijih, koliko najdražih i – najboljih. Goran je napisao knjigu pesama čije su slike i čija je atmosferičnost upravljena u dubinu na način koji mi je saodnosno-čitalački-podsticajno blizak i zagonetan.

 

Bila si epizodni književni lik u romanu „Nema oaze“ Bojana Savića Ostojića. Da možeš stvarno da budeš književni lik nekog klasika, koji bi lik bila i zašto?

Epizodni, ali ne i zanemarljiv! (smeh) Nikad nisam razmišljala o tome. Najjednostavnije bi bilo da se katapultiram u fantaziju Orlanda iz istoimenog romana Virdžinije Vulf. Ali, ponavljam, nikad nisam razmišljala o bivanju likom – dobro mi je u čitalačkom uglu trijade.

Ne verujem u horoskope, ali verujem u mitove. Dakle, koji si ti mit?

Otac me je uspavljivao grčkim mitovima. Zato ovo uopšte nije teško pitanje: od početka do kraja, od vrha do dna, od poklopca do unutrašnjosti – Pandorina kutija. Ubila sam ga u pojam ne bi li mi iznova i iznova iščitavao isti tekst. (smeh) Ali ma koliko bilo važno odgovoriti sebi na to pitanje i ustanoviti koji si mit ili koji je arhetip ugrađen u tebe, barem jednako je važno – i važnije, jer je zahtevnije – znati koji mit nisi, koje mitološke figure počivaju izmeštene iz tvog svesnog plana, koje likove ili radnje doživljavaš kao pretnju. Svakom saobražavanju sa nekakvom mitskom identifikacijom treba pridodati i rad na ostalim aspektima: nepovoljnim, pretećim, ugrožavajućim ili čudovišnim. Nema „junaka“ bez „protivnika“, a s obzirom na to da nikad u potpunosti ne biramo ko smo, bolje bi nam bilo da što bolje imenujemo šta nismo.

Živimo u državi u kojoj premijerka usvaja dete, a lika koji nosi ljubičastu torbicu prebijaju na smrt. Davna prošlost ljudske vrste o homoseksualnim vezama govori drugačije? Postoje i usmena i pisana predanja počev od Sokrata npr.

Nema tog Sokrata koji bi nam pomogao sada. Sokrat bi poklekao pod ovom količinom sofizama i nepravilnosti. I svakako nema ni usmenog ni pisanog predanja koje mi je poznato, a koje govori o nekoj ličnosti koja je, kempbelovski rečeno, preduzela „put heroja“ nalik na onaj kojim gazi premijerka Srbije.

Istini za volju, nisam naklonjena ideji prema kojoj stepen građanskih sloboda LGBTIQ zajednice korelira sa ukupnim stepenom ostvarenosti građanskih sloboda u nekom društvu – pinkwashing je pinkwashing. Pratim instrumentalizaciju pojma i statusa LGBTIQ pokreta – i gnevi me i tišti sve to.

 

Koje je tvoje mišljenje o feminizmu danas i svim tim strujama koje se međusobno trve i u oprečnim su stavovima?

To je veoma skliski teren i odgovor nije moguće svesti na neke apsolutni kvalitete dobrog ili lošeg, povoljnog ili nepovoljnog. Nisam ubeđena u to da je „feminizam danas“, ako „danas“ označava Srbiju 2019. godine, uspeo da izdejstvuje ideju jednakosti – ostvarene su, razume se, mnoge pretpostavke jednakosti, pokrenute zakonske regulative, ali je paralelno sa tim na društvenom planu sa jedne strane izostala promena paradigme u svesti žena koje su najugroženije, dok je istovremeno u po pravilu povlašćenijim zajednicama došlo do preuzimanja logički i metodološki nekonzistentnog, često pomodnog, ponekad sektno intoniranog radikalno ideologizovanog profila, koji na svojoj površini najčešće ne služi mnogo čemu do pribavljanju identitetskog uporišta ili socijalnog statusa. Ali kao i sa svim ostalim tekovinama i procesima, uvek nam je potrebna i referentna drugost kako bismo, sada kada je, čini se, teže nego ikad dati „ja sam–“-iskaz, barem imali su vidu „ja nisam–“ iskaz i razabrali se, koliko-toliko, i u delokrugu feminističkih praksi. One su neophodne i ta prokrvljenost je dobrodošla. Sve ostalo što orbitira u mom stavu vrlo lako može da bude i posledica moje često nepotrebne rigidnosti. Ali verujem da me ta rigidnost čini mentalno gipkijom i da, na svu sreću, u svakom slučaju nema neki značaj u domenima feminističkog delovanja koje lično vrednujem kao pozitivne, negativne ili na međi.

 

Šta lepo čitaš? Šta bi preporučila čitateljima Libartesa kao obaveznu literaturu?

Ne mislim da postoji univerzalno obavezna literatura, ali Biblija je Biblija. (smeh) Povratak žanru bajke u zrelom ili poznom dobu može da bude višestruko i neočekivano nagrađujući. Dalja književnoistorijska i žanrovska grananja su već stvar našeg individualnopsihološkog razlistavanja, ali, u duhu teme, predlažem Zbignjeva Herberta, njegovu prozu. U Herbertovom „Kralju mrava“ novim čitanjem starih, mitskih priča, progovara se o dvadesetovekovnim političkim prilikama i društvenim problemima.

Trenutno – treba biti iskren – ne čitam ništa, ali evo tri poslednja naslova koja sam pročitala – „Otkako sam kupila labuda“ Tanje Stupar Trifunović, roman koji svoj moto i simboličko prebivalište nalazi u knjizi kratke proze “Vatre” M. Jursenar koja preispituje i varira starogrčke mitološke predloške, knjigu poezije Borivoja Vezmara “Zidovi i pismo” i, sasvim slučajno, pripovetku Mirjane Novaković „Jevanđelje po Žednoj“. Skratila bih pitanje i (pre)poručila da obavezno imaju obaveznu literaturu. Jedna od svrha kojoj imanje obavezne literature udovoljava, mimo ostalih, jeste ona koja odriče mogućnost da nam nekad, negde, nekako i neko ne propisuje istu tu obaveznu literaturu.


Jelena Nidžović rođena je 1987. godine u Čačku. Godinama je radila u knjižarstvu. Urednica je u izdavačkoj kući “Kontrast”. Igrala je fudbal i traži način da se time bavi ponovo.


Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Intervju.

Povezani članci

Ana Seferović – Kad je bal nek’ je bal, kad je porno nek’ je Porno Pop

Ana Rostokina: Beograd je bio ljubav na prvi pogled

Vladimir Tabašević: Sa identitetom je stvar prosta, samo ako si dovoljno slobodan shvatićeš koliko je fluidan

Ostavite komentar