Kako se rađaju Majke
Počelo je još u porodilištu. Izgubila je sve i preko noći bila svedena na jednu jedinu funkciju. Kao u romanu Margaret Atvud.
Uz bolničku spavaćicu dobla je novo ime kojim će je od sada svi oslovljavati. Ali ne samo nju, već i sve one druge žene koje su se našle pod istim krovom. Dele sobe, hranu, krevete, odeću… dele iste muke i radosti… Pa tako dele i isto ime – Majke.
Lekari i sestre im to odmah predoče. Ne oslovljavaju ih nadimkom ili vlastitim imenom kao da su im prijatelji koji ih poznaju od rođenja. Ne obraćaju im se ni samo po prezimenu – očevom ili muževljevom – kao profesori u školi. Za njih nisu čak ni broj, što bi ih bar na neki način činilo jedinstvenim osobama. Kao brojevi koje nose zatvorenci ili vojnici. Nekoliko cifara kao lakši način identifikacije, ali samo njihov.
Nisu više ni gospođe ni drugarice. Pa čak ni mile, duše, drage… Nadalje one su samo Majke.
Kao u onom crtanom filmu “Pepa Prase” gde samo deca imaju svoja vlastita imena – Pepa i Džordž – dok se svi ostali zovu samo u odnosu prema njima. Tata Prase, Mama Prase, Baka Prase, Deka Prase…
Ubrzo i same počnu da razmišljaju na taj način. Da govore o sebi u trećem licu. Evo mame! Tu je majka! Kao neki roboti koji samo rade šta se od njih traži. Mehanički. Bez protivljenja. Po naredbi.
Plašila se da šeta hodnicima porodilišta u popodnevnim i večernjim satima, kad već odavno tamo nema graje i buke radnih sestara i lekara. Kad već više nisu tu ni servirke, ni čistačice. Jedino dežurno osoblje koje vreme između davanja terapija prekraćuje spavanjem. Iza te jezive tišine nalazile su se samo Majke. Samo su one bile stalno na dužnosti.
Raspoređene po sobama rade bez prestanka kao u fabrikama mleka. Leže po krevetima dok su za njih svojim ustašcima pričvršćena ta mala naborana bića, umazana od krvi i plodove vode. Kad se bebe i odvoje od njih utonuvši u dubok san, Majke bivaju okružene sestrama za laktaciju, koje pokušavaju da ih obuče za sveti čin dojenja. Kao neko tajno društvo koje već vekovima ljubomorno čuva umeće svog zanata, upućujući ih kako da masiraju svoje grudi, kako da uz pomoć pumpica ili svojih ruku istaču viškove kolostruma, ne bi li do beba što pre stiglo čisto majčino mleko. Uče ih kako da olakšaju bol u dojkama koje su nakon porođaja postale tvrde kao kamen. Ili kako da nauče da lakše žive sa tim osećajem koji ih nikada u potpunosti neće napustiti, sve dok proizvode mleko. Vidaju im prve rane na bradavicama nastale iz nespretnosti i još ne naučene veštine.
Osposobljavaju za ulazak u novi svet bez svog Ja. Novi svet u kome čak ni te grudi nisu više njihove. Podsećaju ih da dojke ne stoje na njihovom telu kao deo njihove ženstvenosti ili lepote, već su od pamtiveka namenjene samo jednoj jedinoj svrsi – majčinstvu.
Uz ime i grudi, otišlo je i njihovo pravo na odmor i san. Ne mogu ni da stoje kako treba od bolova i ošamućenosti nakon porođaja, a već moraju da ljuljaju i smiruju bebe koje su se našle u metalnim krevecima pored njihovih kreveta. Dok poslednjim atomima snage ustaju na njihov sve jači plač, osećaju kako im se krv iz stomaka sliva niz noge. Pridržavajući se za ormarić, trude se da ne padnu. Pokušavaju da ubede sebe da neće ispustiti to nedužno biće preplašeno od sudara sa novim svetom. Bebe su preplašene od novog sveta, a Majke od njih i njihovog plača. Od njihove nevinosti i nedužnosti. Od prevelike odgovornosti. Od materinstva.
Više nema nazad.
Među tim ženama osećala se kao uljez. Metalni krevetac pored njenog kreveta bio je prazan. Kao i njene grudi. Bez bebe i bez mleka, ali sa novim imenom, nije znala kako da se ponaša. Kako li je samo uspela da se ušunja, a da niko ni ne primeti da je stranac. Strepela je da će se svakog trenutka pojaviti neko ko će je raskrinkati. Ko će otvoreno i jasno reći da je umalo ubila svoje dete i da joj nije mesto tu. Da ovde obitavaju samo najhrabrije, a ne one koje su već u prvim trenucima majčinstva pokazale svoje slabosti.
Iznova i iznova vrtela je u glavi te prve minute koje je provela sa svojom bebom. Nakon mučnog i teškog porođaja stavili su joj malu devojčicu na grudi. Konktakt “koža na kožu”. Rekli su joj da je to važno za zbližavanje mame i deteta, da je lekovito za bebu koje se prvi put našlo “s one strane stomaka”. Da pomaže da majci “krene” mleko.
Zalepili su je na nju odmah nakon merenja kao da je komad džigerice, a ne živo biće. Osetila je na trenutak neizmernu sreću i radost ali su je ubrzo preplavili samo bol i premor. Trebalo je to da bude najsrećniji trenutak u njenom životu. Nije mogla da se prepusti zadovoljstvu uzimanja svoje tek rođene bebe u naručje. Nije bila svesna ni da li je prihvatila kako treba. Mislila je samo o posteljici koja je ostala zaglavljena u njenom stomaku i ušivanju poveće rane od epiziotomije bez anestezije.
Doktorka i babice govorile su joj da se ne mrda. Da uživa sa svojom bebom i da pazi da je ne ispusti. Kao da je to tako lako. Već devet sati ležala je na tom porođajnom stolu. Indukcija koja je bila zakazana zbog problema u trudnoći nije išla kako se očekivalo. Barem ne kako je ona očekivala. Tokom trudnoće tražila je od Majki iz svoje okoline da joj pripovedaju kako su izgledali njihovi porođaji. Ostala joj je u sećanju bakina priča o odlasku u porodilište. U Federativnoj Jugoslaviji žene su se sve ređe porađale kod kuće. Bolnica sa tek otvorenim odeljenjem ginekologije nalazila se na suprotnoj strani grada. Dedi i njoj trebalo je gotovo dva sata do tamo. Išli su polako pešaka i zastajali na svakih par metara kako bi se baba odmorila od jakih kontrakcija i bolova. Deda ju je ostavio u porodilištu beo kao krpa. Nije otrčao do obližnje kafane da pije dok mu se rađa dete. Nije čak otišao ni na posao da se pravi da se ništa ne događa. Sakrio se iza najbližeg dvorišta i plakao satima. Kada se posle nekog vremena, delimično pribran, vratio do bolnice, prvo je upitao da li mu je žena živa. Prošao je rat, ali ga je babin porođaj uplašio više od Švaba.
Nije tačno znala zašto su je zanimale sve te priče. Žene su se uglavnom plašile da slušaju o tuđim porođajima kad se njihov približava. Valjda se nadala da će ih u važnom trenutku prizvati k sebi. Da će sve te Majke i njihove Majke i Majke njihovih Majki biti tu uz nju. Sve pretkinje koje su se porađale po kukuruzištima, iza kuća, u njivama, same ili uz pomoć drugih žena, bez straha da će one ili bebe umreti. A umiralo se.
Ipak bila je sasvim sama. Možda je trebalo da plati dulu ili natera muža da pođe sa njom.
U početku ništa nije osećala, ali nije se ni otvarala. Sve je izgledalo kao da uzalud provodi sate raširenih nogu. Ništa se nije događalo. Ali ubrzo je počelo probadanje. Od bolova joj se činilo da joj se utroba cepa. Počela je da viče i plače od stezanja u stomaku. Lekari, sestre, stažisti, babice, pa čak i čistačice, prolazili su pored nje kao da je nevidljiva. Kao da se od tolikog bola njen telo razlilo u neku drugu materiju.
Na njeno zapomaganje reagovala je jedino žena pored nje koja se upravo porodila. Izgledalo je kao u holivudskim filmovima. Zgodna crnka pojavila se sa osmehom na licu. Žalila se na bolove, pa su joj odmah dali epiduralnu anesteziju. Posle sat vremena i nekoliko uzdaha i jačih napona, pred njom je zaplakala mala devojčica. Stvorila se tu brzinom svetlosti, a da se crnka nije ljudski ni oznojila. Dok je čekala da je odvedu u sobu, strah je počeo jasno da se vidi na ženinom licu. Postajala je samo u crnkinim očima. Samo su je one jasno videle.
Pokušavale su zajedno da dozovu lekare, da traže anesteziju, kiseonik… malo razumevanja i pomoći. Bezuspešno. Kada je konačno prišla jedna od babica, nakon kraće provere “tamo dole”, brzo je pozvala doktorku koja je zaključila da je “kompletna”.
Ali, iako se za samo dva sata grlić njene materice u potpunosti otvorio, beba se nije istom brzinom spustila u porođajni kanal. Da bi je malo pogurala ka izlazu, doktorka je legla na njen stomak nekoliko puta. Standardna procedura u srpskim porodilištima o kojoj je često slušala, nju je ostavljala bez daha. Na teret njenog tela oblivao ju je hladan znoj i obuzimala mučnina. Nije mogla da dođe do vazduha, a kamoli da gura bebu što jače napolje. “Kaki, kaki, kaki”, vikale su babice.
Nadala se da će se na porođaju poneti kao spartanske Majke. Da će biti za ponos, poput onih koje stisnu zube i istrpe nepodnošljiv bol zarad svog deteta. Nije bila hrabra. Samo uplašena. Želela je da se sve što pre završi, ali kao da ništa nije mogla da uradi kako treba. To su joj i doktorka i babice često ponavljale.
Poslednji napon čekale su sve zajedno kao na iglama. Sinhronizovani ritam kontrakcija nije bio postignut indukcijom. U tom raskoraku beba je ostala predugo unutra. Kasnije su joj objasnili da se tada nagutala previše plodove vode. Ili je to možda sama shvatila. Da je ostala tu još koji minut, vadili bi je vakuumom. Bebin plač dočekale su sve zajedno sa ogromnim olakšanjem.
Rastrzana između bolova i radosti, pomislila je da se maleno biće na njenim grudima ne pomera. Nije ni očekivala da se ovaj punoglavac koji je do pre par minuta bio vezan pupčanom vrpcom sada koprca, ali je morio osećaj da još uvek nije sve u redu. Celu trudnoću je strahovala da se sve ovo neće srećno završiti. Život i smrt uvek idu ruku pod ruku. Obuzela ju je panika.
“Izvinite. Čini mi se da se beba ne mrda”, izgovorila je babici koja je do pre par minuta vikala na nju da je slabić. “Čini vam se”, kratko joj je odgovorila ni ne pogledavši je dok je pomagala doktorki da počne sa izvlačanjem zaostale posteljice.
“Molim vas, samo pogledajte”, zvučala je dovoljno uverljivo jer je babica prekinula svoj posao i prišla joj. Bila je u pravu. Beba je prestala da diše.
Nije bila svesna koliko je prošlo pre nego što se neko od pedijatara pojavio na sve jače pozive babice. Nemo je pratila pogledom uplašenu ženu koja je okretala bebu, masirala je, udarala…. Igrala se njome kao da je lutka, a vreme kao da je usporilo. Izgubila je sve osećaje. Čula su joj otupela, a sav bol nestao. Možda je sve samo san?!
Kada se konačno čuo plač, bebu su odmah odneli na intenzivnu negu neonatološkog odeljenja. A njoj još brže dali totalnu anesteziju ne bi li je konačno zašili. Satima je molila za epidural, ali ga nije dobila. Bila je subota. Dežurstvo. Nije bilo dovoljno anesteziologa za sve. Sada se jedan stvorio samo nekoliko minuta nakon doktorkinog poziva i ubrzo je spavala.
Kada je ponovo otvorila oči, nije bila svesna šta se tačno dogodilo. Da li je na porođajnom stolu umrla ona ili beba? Ko se rodio, a ko zauvek prestao da diše?
Marija Krtinić Veckov rođena je u Smederevskoj Palanci. Diplomirala je Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi u dnevnom listu Danas gde piše o kulturi, filmu, pozorištu, književnosti… Novinarske članke, intervjue i reportaže objavljivala je i u drugim štampanim i onlajn medijima u Srbiji. Prozu tek ponegde. Dobitnica je nagrade Vip Iskorak za novinarsku izuzetnost i popularizaciju umetničke igre u Srbiji. Majka je jedne devojčice.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.