Ljubavno pismo mentorki
usamljeno mesto u čitaonici
šire je od prostora teskobe
u bezbednom domu
olovke koje si mi poklonila
obrasta lišaj na stolu
ništa ne shvataj ozbiljno sem rada
manje izgovora
više doslednosti i posvećenosti
čvrstina autoriteta
stroga ljubav
zareze, tačke, niz malih slova
tvojih poruka i pesama
zapisujem na papirima
napamet učim, podvlačim crvenim
pratim kao uputstva
praveći sebi mape, spiskove
tvoja brižnost je jutarnje sunce
na obrazima
umilnost pasje dlake
na dlanovima, čelu
hrabrost, razum, samoodržanje
da si ptica bila bi plamenac
raskošno narandžaste boje
s jednom nogom na zemlji
drugom uvučenom u perje
Ka sunčevom zalasku
duga vožnja ravnim putem kroz
zelenilo drveća i rastinja
pričaš o pravilima u saobraćaju
svom strahu za volanom
uprkos tome
pretičeš sporije automobile
pramen riđe kose pada ti preko oka
kao odsjaj vatre
brzo skrećem pogled s pesnice
kojom mašeš uz gitarske rifove
puna linija je pred nama
nema opuštanja
kamenčići pucaju pod pritiskom guma
razlagaće se stotinama godina
Rođendanska čestitka
u prepunoj sali pred koncert
trčim da te zagrlim
kao da te vidim među spasenima
posle nesreće
Ulica Crvenih hrastova
jednom su me svi u ulici
nagovarali da ubijem
svoju malu kornjaču
ostala je
bez saputnika
u kući s bazenom
i palmama od plastike
krenula je da korača
opkoljena nogama
dece koja viču
zgazi je, zgazi je
moja prašnjava patika
visila je nekoliko trenutaka
nad posivelim oklopom
kako sam uopšte
mogla da se dvoumim
Niko nije kriv
dugo ga dozivam
sve dok ne izađe iz kuće
pomirićemo se
ako donesem
keramičku figuru
i razbijem je pred njim
sedokosi
bradati patuljak
velikih šaka
poklon od mame
smrskane ostatke
pokupio je tata
nismo smeli
da joj kažemo
Ćerka Elektra
ulazimo u lift na prizemlju
mama pritiska broj 4
a lift počinje da se spušta
sprat po sprat
bez stajanja
ne sećam se kako sam izletela
odatle
i ponovo se našla na prizemlju
Nakon prolećnog pljuska
prazne klupe
usamljeni dokovi
pepeo duvana pada
na tvoje koščate natkolenice
u kratkim pantalonama
nestpljivo ga uklanjaš
tvoji nokti
zgušnjavaju oblake
tvoje oči, japanska
mušmula presečena napola
spretno zaobilaziš
moje lice koje primičem
tvom crnom, nežnom trnju
na obrazima
tvoje neraspoloženje
ili moja kolebljivost
podnosim otvorenu grubost
za razliku od pritajene
čije objašnjenje
zakasnelo zatražim
Arktička lisica
prigrlila bih naše godine
kao svog psa zastalog
na putu do kuće
bili bismo sve bliže
budućem domu
tvoja nestalnost
mačje krzno, oklop tvrdokrilca
nesvesno joj se protivim
u metalnoj odeći ratnika
na plaži nagih kupača
otisci tvojih stopala,
tragovi lisice koja se šunja po farmi
pre odlaska na Arktik
sakrila bih prste
u gusto rastinje tvog potiljka
crno meko šiblje na obali
tu bi i dabrovi napravili sklonište
Sumatranski nosorog
nalećem čelom
na tvoja čvrsta leđa
u letnjoj košulji
u želji da te oborim
na krevet
i nežno se poigramo
nijednom nisi poželeo
nešto više
neću te videti
s posedelom kosom
bradom
umiljatošću dečaka
koju ćeš zadržati, zamišljam
uprkos starenju
volela bih da si ostao
na nogama
Zemlja je dobila pretežak zadatak
sama sebi da bude Atlas
veliki zemljotres
poput je refleksnog pokreta medveda
kad mokar istrči iz reke
nakon ribolova i otrese vodu s leđa
Maša Živković, rođena 1994. godine u Beogradu. Završila je Filološku gimnaziju, studentkinja je Filozofskog fakulteta na Odeljenju za klasične nauke. Dobitnica je druge nagrade „Mak Dizdar‟ 2019. godine. Jedna je od organizatorki poetskih večeri „Mladi i zeleni”. Uskoro joj izlazi prva zbirka u izdanju PPM Enklave.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.