Image default
Poezija

Maša Živković, Ljubavno pismo mentorki

Ljubavno pismo mentorki

usamljeno mesto u čitaonici
šire je od prostora teskobe
u bezbednom domu

olovke koje si mi poklonila
obrasta lišaj na stolu

ništa ne shvataj ozbiljno sem rada
manje izgovora
više doslednosti i posvećenosti

čvrstina autoriteta
stroga ljubav

zareze, tačke, niz malih slova
tvojih poruka i pesama
zapisujem na papirima

napamet učim, podvlačim crvenim
pratim kao uputstva
praveći sebi mape, spiskove

tvoja brižnost je jutarnje sunce
na obrazima
umilnost pasje dlake
na dlanovima, čelu

hrabrost, razum, samoodržanje

da si ptica bila bi plamenac
raskošno narandžaste boje
s jednom nogom na zemlji
drugom uvučenom u perje


Ka sunčevom zalasku

duga vožnja ravnim putem kroz
zelenilo drveća i rastinja

pričaš o pravilima u saobraćaju
svom strahu za volanom

uprkos tome
pretičeš sporije automobile

pramen riđe kose pada ti preko oka
kao odsjaj vatre

brzo skrećem pogled s pesnice
kojom mašeš uz gitarske rifove

puna linija je pred nama
nema opuštanja

kamenčići pucaju pod pritiskom guma
razlagaće se stotinama godina


Rođendanska čestitka

u prepunoj sali pred koncert
trčim da te zagrlim
kao da te vidim među spasenima
posle nesreće


Ulica Crvenih hrastova

jednom su me svi u ulici
nagovarali da ubijem
svoju malu kornjaču

ostala je
bez saputnika
u kući s bazenom
i palmama od plastike

krenula je da korača
opkoljena nogama
dece koja viču

zgazi je, zgazi je

moja prašnjava patika
visila je nekoliko trenutaka
nad posivelim oklopom

kako sam uopšte
mogla da se dvoumim


Niko nije kriv

dugo ga dozivam
sve dok ne izađe iz kuće

pomirićemo se
ako donesem
keramičku figuru
i razbijem je pred njim

sedokosi
bradati patuljak
velikih šaka
poklon od mame

smrskane ostatke
pokupio je tata

nismo smeli
da joj kažemo


Ćerka Elektra

ulazimo u lift na prizemlju
mama pritiska broj 4
a lift počinje da se spušta
sprat po sprat
bez stajanja

ne sećam se kako sam izletela
odatle
i ponovo se našla na prizemlju


Nakon prolećnog pljuska

prazne klupe
usamljeni dokovi

pepeo duvana pada
na tvoje koščate natkolenice
u kratkim pantalonama

nestpljivo ga uklanjaš

tvoji nokti
zgušnjavaju oblake

tvoje oči, japanska
mušmula presečena napola

spretno zaobilaziš
moje lice koje primičem
tvom crnom, nežnom trnju
na obrazima

tvoje neraspoloženje
ili moja kolebljivost

podnosim otvorenu grubost
za razliku od pritajene
čije objašnjenje
zakasnelo zatražim


Arktička lisica

prigrlila bih naše godine
kao svog psa zastalog
na putu do kuće

bili bismo sve bliže
budućem domu

tvoja nestalnost
mačje krzno, oklop tvrdokrilca

nesvesno joj se protivim
u metalnoj odeći ratnika
na plaži nagih kupača

otisci tvojih stopala,
tragovi lisice koja se šunja po farmi
pre odlaska na Arktik

sakrila bih prste
u gusto rastinje tvog potiljka

crno meko šiblje na obali
tu bi i dabrovi napravili sklonište


Sumatranski nosorog

nalećem čelom
na tvoja čvrsta leđa
u letnjoj košulji
u želji da te oborim
na krevet
i nežno se poigramo

nijednom nisi poželeo
nešto više

neću te videti
s posedelom kosom
bradom
umiljatošću dečaka
koju ćeš zadržati, zamišljam
uprkos starenju

volela bih da si ostao
na nogama


Zemlja je dobila pretežak zadatak
sama sebi da bude Atlas

veliki zemljotres
poput je refleksnog pokreta medveda

kad mokar istrči iz reke
nakon ribolova i otrese vodu s leđa


Maša Živković, rođena 1994. godine u Beogradu. Završila  je Filološku gimnaziju, studentkinja je Filozofskog fakulteta na Odeljenju za klasične nauke. Dobitnica je druge nagrade  „Mak Dizdar‟  2019. godine. Jedna je od organizatorki poetskih večeri „Mladi i zeleni”. Uskoro joj izlazi prva zbirka u izdanju  PPM Enklave.


Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Arkadije Dragomoščenko, poezija

Armin Stefanović, Poezija

Milan S. Kosović, Smešna ilustracija dabra

Ostavite komentar