MI SMO POTOP
Naš prostor i vreme zaposeli su pesnici
zapušili nam usta, ćušnuli po potiljku
Opevaju sve više i više
U pesme ulaze prodavačice slabog opšteg
stila izražavanja, uključujući i dezene i napunjene
usne, one vređaju pesničke obline,
prodavačice sa sumnjivim ukusom zlokvare dok
pesnikinje odumiru polako sa svakim njihovim
postupkom, iz stiha u stih
Još i muževi drže ih u kavezima,
u donjim odajama bace im poneku
koščicu svoga nenadmašnog bogovstva
Od predaka imamo samo materijalne dokaze –
ne pričaju o svojim bolovima, samo o državotvorstvu
o savršenoj i ispunjenoj egzistenciji o sveuspehu i
svepobedi
Nervira nas muževljev kofer sa
matrjoškama do sedamnaestog kolena
a našu sandučinu sa praroditeljima
otvaramo kao laptop:
palimo kandilo, metanišemo
Ostaju nam nemušti
Ne haju
Posle njih neka bude potop
POD RALOM
Do Bogorodice sve su boginje bile žene
i pravile svet od svojih polulopti
i napajale ga mlečnim potopima
Onda je neko iskopao ženski fudbalski
tim iz Vinče i cela praistorija piše se
ispočetka: sada dečaci rađaju sami svoga
bogu, jednom godišnje zamene ga,
za godinicu-dve svi stignu na red;
dečaciu timovima, ratni drugovi
osvajaju Troju u vudu lutkici
a dođe i poneka
dečačica, tvrdokorna i hladnokrvna
androgina da zabašuri jednopolno
mnoštvo, da im se nađe kao kakva
politička korektnost
Boginja se naljutila na svoje
prvosveštenice i zakopala ih dublje
od Starčeva
Ko zna u kome su sloju
Gramzivi ratar ne može im ništa:
ćup zlata je zemljin tajni nakit
u svetom braku svetih slova
samo za posvećene
MESTO POD TUŠEM
Devojčice su bile naročito zainteresovane
za njenu priču o pretkinjama minđuša
o slepoočničarkama
Skupljajući vlasi u pramenje
i oblikujući ih u beskraj osmice
objašnjavala je kako su izgledale
naše pramajke
i to se svima dopalo
Meni je pričala da joj je nekada potreban
čitav dan sunca i prašine
da se iz nedara zemlje izvuče
komad izuvijane žičice
od bakra, bronze ili zlata
i da je ovaj nakit koji gledamo kroz staklo
verna replika
(za replike je potrebno mnogo manje
i nije njeno da ih pravi)
Kako bi bilo da se izvuku sve stvari
iz svih zgrada dole na ulicu
u dve dimenzije da budu
kao obrnute iskopine
Koliko bi vremena bilo potrebno
mislim pod tušem
u teško osvojenoj intimi
… devojčice, figurice, tabure, pupak sveta
studentkinja arheologije, protonaušnice
regal, dleto, cipelarnik, perje iz jastuka…
Izlazim otud i sve se nastavlja po starom
ISKOPINE OD BLATA
Blato je imalo specijalnu tehnologiju
obrade: čekala bih da se osuši
a onda bismoga iščetkali
Otac zazire od blata i proje jer
nad kućom lete okupatorski avioni
potom neki drugi
spuštaju pakete
Ja čekam da svane
pa da dođu i druga deca da se igramo
NADEŽDA PETROVIĆ PRELAZI ČAKOR
Misao ponovo uskače
u tuđu svojinu
iza ogledala sa belim rozetama
tajni prolaz do kanala
Plaši se vode
pa iskače direktno na pločnik
na Bijenale
Sestra ga drži za ruku
Slikala je
kakoMarko i Miloš jašu goli
plamenoružičasti
Na njihovog konja ona ga popne
i vrati se da predvodi žene
koje joj vele da se nakrivio
smrzao odgladi
Budi ga
budi ga sestra tifusarka
kaže mu da opet mora u Italiju
svakako mora u Italiju
Nadežda Purić Jovanović rođena je 1974. u Beogradu. Završila studije na grupi za Srpsku književnost sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu. Magistrirala sa temom „Slika žene u autobiografskoj prozi XVIII i XIX veka“.
Poeziju, prozu i književnu kritiku objavljivala u časopisima i zbornicima u Srbiji i regionu.
Uredila je više zbirki savremene poezije u okviru edicija Prisustva i Pod presom i priredila Sabrana dela Rastka Petrovića i Radoja Domanovića u biblioteci Opus Izdavačke kuće Presing.
Objavila zbirke pesama Vode, Haljine iz muzeja, Beskrajno učenje o raskomadanosti carstva, i roman Antinoj 24 – vikend roman.
Živi i radi u Beogradu.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.