Borba nije trajala dugo
A možda se i vreme stopilo sa talasima koji su disali
Sa horizontom iza kojeg se Ništa prostrlo
Opet smo sami.
I sve nam je nepoznato
A već znamo da ćemo uživati.
Jer kako drugačije ako imaš More ispred sebe
Uz morski vazduh smisao lakše nabubri
I glasovi iz glave se brzo rastope u huk talasa
Sećam se:
Široki teatar gde publika vrije
Svaki je došao sa nadom da pobegne od sebe
I onda se ljudi pretvaraju u metafore.
Kada spavaju, zarone u dremljivu vodu i zaborav
ali ih misli čekaju kao roj pčela čim se probude.
Gorljivo i revnosno stavljaju fasade.
Na ostrvu je drugačije – rastinje je zavladalo i grad se predao zelenilu.
More je štedelo školjke – držale su se odlučno i zajedno.
Mi smo sklopili primirje sa sobom kada smo se upoznali
I dozvolili sebi da razumemo jedno drugo
Da rizikujemo da se promenimo
Prihvatili iskustvo kao najveći autoritet.
Složili se da budućnost postoji samo od jutra do mraka.
Emina Marovac Hulusić, diplomirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti u Beogradu. Rođena u Novom Pazaru, živela u Beogradu, Sarajevu, Parizu i od 2018. živi u Bornmutu u Engleskoj gde pohađa Person-centred psihoterapeutsku školu.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.