Image default
Poezija

Anastasija Afanasjeva, Trenutak posle smrti

S ruskog prevela Ana Rostokina

TRENUTAK POSLE SMRTI

***

Da li je moguća poezija posle
Jasinovate
Gorlovke
Saur-Mogile
Novoazovska
Posle
Krasnog Luča
Donjecka
Luganska
Posle podele ljudi
Na one na odmoru i one na ratištu
Na one što stradaju i one što se šetaju
Nakon što je poezija, odavno, postala
Kao što reče jedan pesnik
samo „autistično mumljanje“
Micanje usnama u mraku
Rekla bih
U polusnu
Da li je moguća poezija
U trenutku kad je istorija probuđena
Kada njeni koraci
Potresaju svako srce
Nemoguće je da se govori o bilo čemu drugom,
Ali i da se govori je nemoguće.
Dok pišem ovo
Sasvim blizu
Ukida se svaka mogućnost.

 

***

Ona kaže:
nemamo dobar podrum u kući
otišla sam, tamo se čovek ne može sakriti
nisam mogla da otputujem nedelju dana
muškarci se guraju laktovima
mi smo slabije i nismo mogle da stanemo
pre smo mislili na lep nameštaj
renoviranje i slične stvari
sada mislimo: ne valja nam podrum
neće nas zaštititi srušiće se pravo na nas
bolje je ostati napolju

poslagali smo dušeke i jastuke na pod
da padnemo i ležimo čim počne
padali smo i ležali

muž je ostao. neko mora da bude u kući
inače nećemo imati gde da se vratimo
naravno da je sve neizvesno
ali on pazi da se niko ne useli, da nam ne odnesu stvari

zove me jednom nedeljno sa nekog solitera
tamo nekim čudom ima signala
kaže dve reči i spusti slušalicu
živ sam
očekujem poziv u subotu

kada je ulicom prošao
četvorotočkaš sa minobacačem u prikolici
nismo pitali šta ste
čiji ste, za koga ste
samo smo pali na pod

kad smo išli na pijacu meci su zujali iznad nas
došli smo sa jednom kariranom torbom
nije bilo mesta za ljude, a kamoli za stvari

ona priča, avgustovski vazduh
nadire kroz prozor
u dvorištu prezrele šljive
kolege ih gledaju, skupljaju plodove
kažu da su lani bile baš lepe
ove godine je
prekasno

slušam i ne znam
zapravo
ako postoji pakao i raj,
deli ih put
načičkanim autobusom
ako postoji pakao i raj –
gde u tišini prezrevaju šljive,
gde se pada na jastuke,
onda mi sada proživljavamo
trenutak posle smrti

 

***

1.

To je moja kuća.
Tu je bio most.
Više ga nema.

To je moja kuća.
Tu je moja bašta.
Još je ima.

Gde je bio most,
Tu je reka.
Mosta nema.

Tu je bio put,
A sad je crta
Povučena.

Mi živimo
Na crti.

Živimo vragu
Na pragu.

2.

Stigla
Jedva
Dok ih sve izvučem
Imam veliku familiju
Stari roditelji
Brat i sestra
Ćerka mi trudna
Sve sam ih odvodila
Iz đavolje kuće
Zamislite
Tamo je reka
Pre je bio most
Sad je srušen
Sa jedne strane reke jedni
Sa druge oni, kako da ih nazovem
Između njih je naša kuća
Morala sam da se vratim više puta
Po svakog
Jedva ih izbavih
Velika familija
Sa jedne strane ovi, sa druge oni drugi
A kuća stoji kao avet
Kao da kuršumi prolaze kroz zidove
Ili kao da se sama izvija svojim gredama
Sklanjajući se od metaka,
Uvija se levo i desno
Dok ih sve izbavim
Ne možete vi da zamislite
Jednog po jednog
Sa đavoljeg praga
Svaki put da se vraćaš
Da uranjaš u ono
I ne znaš
Da li ćeš naći izlaz
Ali sve sam ih odvela
A sada ćerka
Da, ona trudna
Kaže da hoće nazad
Ide sutra
Ima tamo nekog
Svog dragog
Razumete
On je ostao tamo
Takva je ljubav, znate već
Mladi su
Znate
Kako to ide kod njih
To ti je ljubav

 

***

Oni koji imaju rupu unutra
veću od rupe u džepu,
veću od crne rupe –
oni u dvorištu suše rublje
kao u stara vremena
i kao u tridesetim
zemlja im pod petama gori.

Oni više ne ostaju
da dišu i da gledaju druge,
oni koračaju samo napred.
Pred njima je boja što pobedom krasi heroje –
to je boja pomodrele kože
i krvi slučajne boja.

Oni što su imali rupu unutra,
oni sad bacaju kape uvis i kliču ura,
rupa im je puna, umesto rupe je vatra,
oni misle, to je njihov plam,
a to je olimpijski plam.

Ko je nosio olimpijsku baklju,
ko ju je tako blizu prineo
da je čistac planuo
kao suva slama.

Na praznoj zemlji šta poseješ, to ćeš i ubrati.
Priroda se plaši praznine. Gori vatra.

Tako dugo se može gledati voda i vatra.
Gledati kako, poput vode, ulazi vatra u rupu.

Gledati kako njihov govor žežu tuđe reči.
Kako spoljašnja vatra teče u njih, teče li teče.

Kako oni kažu: nije tuđa, to je moja vatra.
Nije to bes, to je ljubav, takva.

Volimo te, vidiš li, naše veliko srce je puno krvi.
Spasićemo te radi ljubavi i ubiti radi ljubavi.

 

***

Razgovori su puki zbir ispraznog
u pauzu između kucanja glas mi se zbio
kao kada zaboraviš nekog svog
pa posle ne nađeš ništa tu gde je bio

stvari te opkole, tako blizu se stvore
da im možeš izbrojati sitne bore
glas što se ispreči između tebe i mene
nije glas ni muškarca ni žene

ima nas samo kad se uklopimo u njegov ton
samo dvoje je nas a jedan je on
teško da možemo izbeći grešku
brojeći bore na pokrivaču koji se mreška


Anastasija Afanasjevaнастасия Афанасьева) je ukrajinska pesnikinja koja piše na ruskom jeziku. Rođena je 1982. godine. Diplomirala je na Medicinskom univerzitetu u Harkovu, radi kao psihijatar.

Piše poeziju, prozu i oglede o savremenoj poeziji. Prevodi poeziju sa ukrajinskog i engleskog jezika na ruski. Objavila je pet pesničkih zbirkii jednu knjigu proze. Dobitnica je nagrade časopisa „REC“ (2005), Ruske nagrade (za autore koji pišu na ruskom jeziku, a koji žive van Rusije, 2006) i nagrade „LiteratuRRendgen“ (2007). Njena poezija je prevedena na engleski, nemački, italijanski, holandski, ukrajinski, beloruski i srpski jezik. Ciklus „Trenutak posle smrti“je prvi put objavljen 2014. godine.

 


Ana Rostokina (Анна Ростокина) je književni prevodilac. Rođena je u Moskvi 1986. Završila je osnovne studije srpskog i engleskog jezika na „Lomonosovu“ u Moskvi i master studije srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde živi od 2009. godine. Prevodi poeziju i prozu sa srpskog i makedonskog jezika na ruski i s ruskog i makedonskog na srpski. Organizuje književne događaje „Izbliza i prisno“ i „Почиталки |Sedeljka-čitaljka“.


Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Katarina Pantović, Četiri prizora o ljudima

Vladimir Palibrk, Poezija

Čarna Popović, poezija

Ostavite komentar