Krtičnjak
nalazili smo viljuške
zakopane u kukuruzištu
sve će im se vratiti
deda je ponavljao
nešto nije kako treba
osećala sam pri udaru belutka
o staklo prozora u noći
niko mi ništa nije pričao
mama je sarme punila tajnama
kočeve za pripinjanje krava
zaticali smo pobijene naopako
tri dana nije bilo mleka
ni za belu kafu
neko je dolazio na naše pašnjake
pre izvođenja goveda
zakopavao mućak pored kapije
pas je režao
a mi mislili da laje na lisice
takvo je ovo selo
osećaš njegove oči na koži
ovde se trguje krilima slepog miša
i gine ispred prodavnice
deda me je naučio kad sam porasla
strani predmet
zakopaš pred zoru u krtičnjak
čim sunce grane
počne da tutnji po komšiluku
nikad nismo ostajali dužni
nema se tu šta govoriti
Pismo tati
govorio si mi odžavamo
socijalni mir u Beogradu!
naše selo hrani sve te ljude
nije tačno, tata
znaš koliko ovde ima pijaca
dragstora, hipermarketa
o ljudima ne znam više od onoga
što se može zaključiti
na osnovu odeće
koju suše na terasama
nismo ni tamo pričali s komšijama
ali znali smo ih bolje nego sebe
znali smo koliko rakije
imaju u kom buretu
zidovi su tanki
svađe u gradu blede
a trebalo bi da ostanu krvav biftek
šta bi selo bilo bez njih?
parče mahovine i pokoja bela rada
njega dugo nisam videla
veliki je ovaj grad, tata
ali nema veze, srešćemo se
mi se uvek sretnemo
Nemam s kim da pljujem u lavabo
naizmenično pastu za zube
on ima karijeru
stan od osamdeset kvadrata
i vilice sa reklame za brijače
voli devojke, priča suptilno
nije zainteresovan za mene
a ja sam ipak devojka
kakva-takva
rođena devojka!
ne preterano ženstvena
jednom je neka žena
zalutala u naše selo, pitala me
dečko, gde ovde može
da se okrene auto
posle ju je tata izvlačio
traktorom iz jaruge
kaže šta ti bi da je tamo pošalješ
on ima devojku i gleda je
kao da izumire poslednji primerak
flamingosa
kad me sretne uvek pita zašto
pišem pesme
zato što pitbulovi u parku
ne deluju srećno, kažem
Taj momak je spreman sve da ostavi,
samo ne cigarete
telefon je vratio sat automatski
jesen je, tvoja devojka
proučava kako se gledamo
ima dobru građu, lepa je
verovatno se budi našminkana
ali ostariće
završio si fakultet
imaš dobro plaćen posao
i razmišljaš šta ćeš biti u životu
imaš nju, a ne znaš s kim ćeš
dočekati starost
ja sam ti prijatelj dok ne naučim
da pletem džemper i čarape
jer zime su oštre tamo gde ću te povesti
a u proleće cvetaju kaćuni
i bespravno izgrađeni objekti
jesen je i šta me briga za tvoju devojku
znam onu koju ćeš oženiti
srčana je i zove se Radmila
Je l’ tuga sa sela?
trebalo bi nakupiti suvih
bagremovih drva, podložiti bubnjaru
deda je kupio jednu na vašaru
za deset minuta bi nas isterala iz sobe
trebalo bi naučiti kako se cepaju drva
dok si još dete
što čvršće stežeš sekiru pre ćeš se umoriti
ožuljati dlanove
trebalo bi zauzeti sopstvenu dušu
kao parče zemlje, navodnjavati je bistrinom
zasaditi zimzelenim biljkama
opleviti potrebu da te bilo ko razume
trebalo bi, definitivno, posaditi nešto
trebalo bi srce dati đuture nekome
ko ne meša ljubav i akcionarsko društvo
biti srećan, biti zahvalan bubnjari
dugo je jedino ona htela da me ugreje
trebalo bi znati kako nije tačno
da treći put Bog pomaže
pitajte moje roditelje
Radmila Petrović (1996, Užice) odrasla je u Stupčevićima kod Arilja. Završila Ekonomski fakultet u Beogradu. Kao laureatkinja 42. Limskih večeri poezije objavila je zbirku pesama „Miris zemlje” (Dom kulture „Pivo Karamatijević”, Priboj, 2014), a kao pobednica 22. Poetskog konkursa „Desanka Maksimović” zbirku „Celulozni rokenrol” (SKZ i Valjevska gimnazija, Valjevo, 2015). Njenu novu zbirku poezije „Moja mama zna šta se dešava u gradovima” izdala je PPM Enklava početkom leta. Zastupljena je u zbornicima, učestvovala na čitanjima poezije u Beogradu.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.