Jedan od 7.640.562.903
Piše: Miloš Petrik
Kako sam moglo da znam da treba da se držim na odstojanju? Postupalo sam u skladu sa protokolom, a protokol je nalagao da se normalno upuštamo u društvene aktivnosti, redovno javljamo i čekamo dalja uputstva. Kako sam moglo da znam da ću naleteti na nju? Jedna od sedam milijardi i kusur. A ipak, a ipak…
Trebalo je da znam čim sam udahnulo njen miris, ali tada sam tek bilo stupilo na Zemlju, pa nisam imalo sa čim da je uporedim. A, istini za volju, oboje smo bili odlični imitatori posmatranog ponašanja: uzimali smo ista opojna sredstva, njihali se uz očekivane zvuke, davali iste neverbalne znakove. Kada smo se konačno našli u stanu u koji sam se uselilo i odbacili odeću, odala nas je zajednička, deljena zbunjenost: nismo znali šta dalje.
Poseglo sam za zatvaračem iza njenog levog uha dok je ona istovremeno otkopčala zatvarač pod mojim levim pazuhom. Savršene imitacije ljudske kože i mekog tkiva pale su na pod uz jedno glasno gnjec, a mi smo se izmigoljili, ispuzali, isuli iz njih.
Ona me svojim izgledom nije iznenadila, ali ipak sam sa gađenjem ustuknulo: larva Blabraksovskog izviđača svakako je zastrašujuć prizor, a ne mogu se prosto zanemariti efekti koje su eoni ratovanja imali na kolektivne podsvesti naših dveju vrsta. Samo jedan pogled na složene mandibule na donjoj strani njene glave, dok se dokono trzaju meljući sam vazduh, bio je dovoljan da zamalo povratim zemaljske opojne otrove.
Videlo sam iridescentni odsjaj mehova u šupljinama gde njeni udovi uranjaju u toraks. Grčili su se, pretpostavljam, sa gađenjem posle jednog jedinog pogleda na moj srebrom okićen kljun, ili možda na žlezde sa mastilom.
Nasmejalo sam se. Ona je ispustila neki nežni kvrčanj za koji sam pretpostavio da znači slično među njenima.
Blabraksi i Koati proveli su nebrojena doba boreći se za prevlast u galaksiji. Šta znači, uopšte, jedna bezvezna planetica? Moj izveštaj Izvršnoj komandi asimilacije sadržaće, naravno, potpun opis svih bitnih pojedinosti ovog susreta, sa naglaskom na „bitnima“ – Izvršna komanda mora da zna da i Blabraksi pokušavaju da se infiltriraju u ovaj sistem, i to će i saznati.
Nema sumnje da će i njen signal najbližoj matici govoriti isto. Šta će biti posle? To nije u našim pipcima – niti klještima.
Hoće li Blabraksi ubrzati napredak ili potpuno napustiti planove invazije? Hoće li moji uraditi nešto, bilo šta? To zavisi od proračuna i procena koje će napraviti šefovi naših šefova.
U međuvremenu, nema bogovi znaju šta da se radi. Bez reči smo navukli zemaljske kože i nastavili sa neobaveznim društvenim aktivnostima. Samo dok čekamo dalja uputstva.
Miloš Petrik je pravnik iz Beograda koji je napustio glamurozan posao u advokaturi zarad glamuroznog posla u medijima, a glamurozni posao u medijima zarad glamuroznog posla u proizvodnji kompjuterskih igara.
Objavljivao je u više domaćih i stranih časopisa i antologija, sarađivao je sa Radiom Beograd 202, učestvovao više puta kao scenarista na izložbi Međunarodnog salona stripa u Beogradu, a objavio je samostalne zbirke priča „Siva hronika“ i „Mlad si da se proslaviš“. Dobitnik je nagrade Somborskog književnog festivala za 2019. godinu.
U poslednje vreme bavi se i književnim prevodom.
Voli hranu, pivo, kravate i igre svih vrsta.
Udat je i živi u Beogradu.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.