Image default
Proza

Miloš Petrik, Blanko

Blanko

Piše: Miloš Petrik

Moj softver se aktivira na zvuk otvaranja vrata. Čujem ih kako ulaze, smeju se, kikoću. Muškarac je tek neznatno opijen, žena nešto više. Bosa je; trenutak kasnije čujem kako njene cipele padaju na pod. Gleda u malu dnevnu sobu, i osmehne se kada me ugleda na sofi. Moje subrutine za prepoznavanje lica potvrđuju njen identitet kao zakupca. Povlači se u predsoblje, i čujem vlažan poljubac.

„O, ljubavi, pa, hvala ti!”

„Nema na čemu, bejbi.  Vidim da si ti moj poklon lepo upakovala…”

Žena se ponovo zakikoće.

„I ja sam htela da uradim nešto lepo za tebe. Dođi u dnevnu sobu.”

Muškarac ulazi. Smeši se, ali moj empatski program čita to kao nelagodan osmeh. Žena ulazi za njim, i otkopčava haljinu.

„Šta je ovo? Blanko?”, pita on. Na licu mu čitam iznenađenje i zbunjenost.

„Blanko. Moj poklon tebi, za godišnjicu”, odgovara ona, svlačeći haljinu. Postaje očigledno da je slagala boju šminke sa donjim vešom a ne sa odećom. Muškarac ne pokazuje da je to primetio.

„Zašto… Otkud ti uopšte pare?”

„Odvajala sam svake nedelje pomalo, i skupilo se dovoljno da iznajmim jednog blanka na jednu noć.”

„Tako, znači. Hm, pa… nemam reči.” Ljube se.

„A sad, šta kažeš na jednu trojku bez posledica, da lepo proslavimo treću godišnjicu?” pita ona, pre nego što će mi se obratiti. „Spremno? Hajde. Počni.”

„Šta mogu da učinim za vas?”, pitam po protokolu.

Žena se oblizuje. „Hoću da uđeš u njegovu glavudžu, izvučeš njegovu najveću fantaziju, i uzmeš njen oblik. A onda ćemo da vidimo za dalje.”

„Treba mi dozvola korisnika pre nego što postupim po komandi.”

On uzdiše. „Ja… Imate moju dozvolu.”

„Pristup odobren. Obrađujem…” Pokrećem skener moždanih talasa, i ispitujem njegove misli. Za manje od dve sekunde, dolazim do njegove memorije. Pokušava da me blokira, instinktivno, kao što većina čini.

„Korisnik se opire”, kažem. „Ne mogu da nastavim.”

Žena i muškarac razmenjuju dugačak pogled. „Ne dopada mi se ovo”, kaže on.

„O, ma, ljubavi! Hajde, pusti ovog finog robota u tu tvoju glavicu! Biće zabavno!”

Muškarac me ponovo gleda u oči. „Hajde”, kaže. Ponovo uspostavljam vezu.

Za manje od pet sekundi lociram njegovu najfrekventniju seksualnu fantaziju. Drži je blizu površine. Moje subrutine za prevenciju kriminala ne nalaze ništa zabranjeno, a medicinske je procenjuju kao potpuno unutar normalnog opsega. Ne podnosim nikakav izveštaj službama.

Pokrećem mimeokožu. Sintetička dlaka odgovarajuće boje izbija mi na temenu. Bojim se očekivanim bledim tonom, sa pegama na licu, grudima, ramenima i trbuhu. Razvijam skelet da oslobodim prostor za traženi gabarit, naročito na kukovima i grudima.             „O, punija ženska! Pa još crvenokosa! Sviđa mi se to…”, kaže žena. Ima novu modulaciju u glasu, karakterističnu za uzbuđenje. Muškarac je vidno nervozan, ali vitalne funkcije su unutar referentnog opsega.

Izgovaram probnu rečenicu: „Crni kneže viteže, pokisnuše li ti niski opanci i visoke cipele, trčeći po kiši odavde do šume.” Postižem ciljani tonalitet i boju potpuno tačno pre kraja rečenice. U isto vreme, pokrećem facijalnu mikroarhitekturu. Žena ispušta muškarca iz stiska. Čitam njegov izraz lica kao emotivno rastrojstvo. Njene ruke drhte, što upućuje na isto stanje. Prema protokolu, držim se pasivno.

„Perverznjaku jedan bolesni! Gade odvratni najodvratniji!”, viče žena. Njeno stanje se sada mnogo lakše čita kao emotivno rastrojstvo.

„Pokušao sam da ga blokiram”, izvinjava se muškarac, povlačeći se nekoliko koraka.

Ženine oči počinju da suze. „Jebi ga, trebalo je bolje da ga blokiraš!”

Ona se trudi da ponovo navuče haljinu. Muškarac se primiče da joj pomogne, ali ona ga udara po rukama. „Možemo li nekako ovo da rešimo?” Skrušen je, i ne pokazuje znake agresije. Moja subrutina za prevenciju kriminaliteta se ne oglašava.

„Da se nisi usudio! Ona sa gornjeg sprata, ili ona droljetina iz kancelarije, pa da i razumem! Bila sam spremna na to! Ali, ovo… Moja rođena majka? Kako ti je samo palo na pamet? Ti i ja smo završili, je l’ ti jasno? Završili!”

Žena užurbano izlazi iz stana. Muškarac dolazi do prozora, i razmiče zavese. Gleda napolje neko kraće vreme. Moje društvene subrutine se aktiviraju. Prilazim mu, i stavljam ruku na njegovo rame. „Želite li da odem?”

Trgne se na zvuk mog glasa, a zatim se okreće ka meni. Čitam njegov izraz lica kao pomalo uznemiren. „Pa, kad si već tu…” Stavlja ruke na moje kukove. „Bila bi šteta da veče propadne.”


Miloš Petrik je pravnik iz Beograda koji je napustio glamurozan posao u advokaturi zarad glamuroznog posla u medijima, a glamurozni posao u medijima zarad glamuroznog posla u proizvodnji kompjuterskih igara.

Objavljivao je u više domaćih i stranih časopisa i antologija, sarađivao je sa Radiom Beograd 202, učestvovao više puta kao scenarista na izložbi Međunarodnog salona stripa u Beogradu, a objavio je samostalne zbirke priča „Siva hronika“ i „Mlad si da se proslaviš“. Dobitnik je nagrade Somborskog književnog festivala za 2019. godinu.

U poslednje vreme bavi se i književnim prevodom.

Voli hranu, pivo, kravate i igre svih vrsta.

Udat je i živi u Beogradu.


Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Mirjana Đurđević, Ёлки палки

Nikolina Todorović, Vaše će duše ići u raj

Ana Šijan – Postojanje

Ostavite komentar