Rez
Vaskrsenje nekog događaja u vidu sećanja podseća na fotografski negativ, što se jednostran i monohroman, održava na onom osećanju koje ga je prizvalo. Ovo osobito važi za dubokosežnije osvrte.
Razmišljajući o melanholiji, o tome šta ona jeste, prizvah u sebi jedan okrajak sećanja nalik na kadar sniman samotnom kamerom i u slabom osvetljenju.
U tom prisećanju videh sebe kako s kreveta posmatram komešanje pred povečerje (ili je možda čkiljava rasveta doprinela ubeđenju da je stigao taj čas). Baš kao u košnici, živalj u bolesničkoj sobi deli se na larve uvijene u bele čaršave, radilice i druge što slobodno zuje – vire preko praga, kratko izleću u hodnik i na terasu, sve podjednako besciljno.
Jedino ja nikome ne pripadam, nešto sam između – letač potkresanih krila ili prezrela larva. Pre će biti ovo drugo. Dan za danom provodim u istoj sobi gledajući kako ljude, žrtve strahotnih lomova, unose kao larve. Oni se potom zameću u lutke i na kraju istežući snažne, kao tek ovaploćene udove, naočigled svih, izlaze obnovljeni.
Ja polako hodim, pomalo se vukući. U poređenju s njima zacelo gmižem, ostavljajući sluz koju samo oni vide, jer se vazda za mnom okreću. Nezgrapna sam im, larva. Vide i oni da se nikada neću raskriliti, pa se o tome i ne pitamo.
Dolazimo do odsudnog kadra – te večeri prilazi mi medicinski brat, pčela radilica, bele boje. Pomera me u stranu, poseda na stolicu, osvrće se. Meri korake ostalih, a da to ni ne zna. Sabira sve, pa upoređuje sa mojim stanjem. Računica je rđava. Vidim koleba se, jezik mu se u duplji migolji kao zatvorenik što se napokon oslobodio, pa tako razvezan izbija napolje i veli:
„A jel mogu da te pitam nešto?“, glava mu je malo naherena. Procenjuje ko će od nas biti pošteniji.
„Izvoli“, izostavljam mu ime, ponašam se kao da je došao na šalter da zaište nešto preko reda.
„Kako si?“
„Dobro“, reči razmenjujemo kao vruće krompire.
„Mislim, kako se osećaš?“, oprobava.
„Ko i do sad“, matiram ga, nehotično i bez zlobe.
„A kaži mi…“, jezik se uvlači, odjednom mu je prijatnije unutra, slično dugogodišnjem robijašu koga novostečena sloboda plaši.
Ćutim u nemuštoj zasedi.
„Jel tebi sad lakše? Od te operacije?“, rečenice su jedvimice spojene, nalik zavađenim supružnicima.
„Lakše mi je“, velim odmah.
„E to je dobro! To je važno! Samo nek je tebi lakše…“, sada obojica znamo da se boljitak ne vidi.
Možda misli da sam gadno prevaren, pa na ulasku u odeljenje jasno stoji – hirurgija. Povreda je, dakle, mehanička. Ako i nije opravljiva, negde će se nešto pritegnuti, drugde olabaviti, nešto će se već iščašiti, uklopiti i uopšte promeniti. Međutim, kod mene, danima, mesecima sve već stoji kako stoji. Isti sam kao onoga dana kad sam ovde kročio, a tobože opravljen.
Objašnjeno mi je da se operacijom izbeglo pomeranje kukova. Platio sam na mostu da ne bih na ćupriji. U poređenju s štetom koja je mogla nastati, lekar veli da sam dobro prošao, a kada nam drugi ponavljaju da smo dobro prošli, mi se time polako naučimo tešiti.
Ćuti dobro je! To je u nas – krilatica. Ćutimo, pa zaboravimo i kako nam je. Velimo prosto: kako je – tako je!
Ja sam ćutao i čini mi se da mi beše dobro, da bejah zadovoljan tom pogodbom. Ipak, ispod i iznad svega – pomalo sam se nadao, da ću čudesno zakoračiti, poletnije nego ikad. Doktorove reči držale su tu nadu podalje, tamo gde čekaju sve želje koje nismo spremni sebi da saopštimo. Zaista, čemu se imam nadati, kad sam već tako povoljno prošao?
No, pitanje ispaljeno pravo u cilj, al s nadom da promaši, razbilo je sve samoobmane što sam ih, poput stražara, postavio. Sviknut na svoje stanje, odista sam njime bio zadovoljan, pekla me je samo ucveljena nada koju smo izgleda delili. Mora da ga je danima mučilo to što mi, po opštim aršinima, nije bolje. Da li je, tugu što mi je danima kasnila, on svaki dan kući odnosio? Puštao je da dotakne dno neke čašice? Ako jeste – onda je još teže. Melanholija je kao nazeb, to je promaja potištenosti i bezvrednosti, uzaludnog truda koji je jamačno osećao dolazeći na posao i gledajući me danima. Mene, tu nabreklu larvu.
Pogledah ga tužno, a nasmejah mu se, znajući šta smo podelili.
Potapšao me je po ramenu, ustao i otišao. Zbog nečega sam imao osećaj namirenog duga, sad smo kvit. Trpeo je koliko mu se dalo, a odsad će i on moći da kaže – ćuti dobro je!
Razmišljajući o melanholiji, zenice mi zarudeše.
Baš kao one večeri.
Rez.
Je dubok.
Bojan Tarabić rođen je u godini Zmaja u znaku Lava negde u Kosmosu. Kaže da se jezik savlada kad na njemu znaš da ispričaš vic i da se udvaraš ženi. Sanja na srpskom i kineskom, a udvara se na sijaset drugih jezika. Književni je prevodilac i dežurna lutalica. Izdati su njegovi prevodi kineskih priča, kao i dva romana: Lu Min – Neisporučena ljubav (Albatros plus) i Problem tri tela – Liju Cisin (Laguna). Ove godine možemo očekivati još darova iz njegove magične tastature. Živi poetično i čita besomučno.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.