Kontraposto
Osloniću se na drvo
Drvo u parku koje ne vide
Svi
Osloniću se kao da si to ti
Stajao
Miran i prav
Osloniću se na stub
Kao Sveti Sebastijan pre nego što su ga dotakle strele
Čas samo
Ostaću tako mirno i pravo
Kao tada ti
Osloniću se na kamenu ogradu
Na ogradu kamenog parka koji ne vide svi
Nasloniću se kao da si tamo ti
Od kamena zreo i prav
Presveo
Ostaću tako dok ne protegne se izvor iza strane volje
Dok se ne otvori novo polje
Novo čežnuće kroz bespuće
Krenuću samo jednim korakom
Kao da si tamo ti
Koji čeka
Ostaću tako
Do nekog veka
Teško i zdravo
Kao reka smelo i zaostalo iskreno tiho
Voleo je nju samo jednom
A mene čvrsto preko stida
Sveti Sebastijan stoji strelama zakovan ne može da
Padne u klonuće
Okrenuće se stid
Raspolućenog čoveka
Oteraće vas sve u svanuće istini
Ja sam znao kada se tako daje
Daje visoko i s čežnjom
U stud
Više nema kud
Ana Marković (Beograd, 1977) završila je studije muzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti i apsolventkinja je Opšte književnosti i teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Bavi se pisanjem i pisanjem muzičke kritike, kao i prevođenjem i nastavom stranih jezika za decu i mlade. Živi i radi u Beogradu.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.