Povratak
Piše: Tihana Tica
Ostavio si me samu na drumu života. Ne mogu da se vratim jer sam pognute glave pratila tvoje korake. Ne mogu ni napred, jer mi magličasti, prozirni zid ne dopušta da nastavim hod. Nepregledna, bestelesna masa mi pruža otpor, uporno se opirući mojim krhkim rukama nejake devojčice. Od onog dana ću zauvek samo to i biti. Devojčica. Nikada neću postati žena. I kada mi se kosa isplete srebrnim vlasima, kada mi bore na rukama budu svedočile o iskustvu i mogućoj stečenoj mudrosti, kada mi svaka suza bude vrednija zbog težine godina, i tada ću još uvek biti samo ta devojčica zaustavljena između detinjstva i devojaštva. Lagaću ljude kako sam im ravna, kako umem da im se podjednako dobro suprostavim i pobedim ih u njihovoj dobijenoj partiji šaha, ali ću, istovremeno, samo ja znati da je to maska oslikana bojama zrelosti. Oni će me poštovati, diviće se jednom detetu kao učenom čoveku. Snaga plače u samoći. Bez tebe, ko će da me štiti od zveri u dugim i crnim kožnim kaputima sa kapuljačama od kojih ne vidim njihovo koščato lice? Demona raznih izukrštanih svetova. Večna Harmonija mora imati svoje stražare. Njihove blede, plave oči ne skrivaju dušu. Njih ispunjava praznina. Njihova domovina je ništavilo. Hladne su njihove misli. Lažne su oni siluete postanja. Svaki nastanak počinje autodestrukcijom. Da bi čovek od sebe načinio Čoveka, mora umreti. Besmrtnost je skupa za prosečnog smrtnika. Za ove zveri, ona je nešto što je prošlo, prevaziđeno. Za njih sam i ja samo još jedno stvorenje u kosmičkom kavezu, koje će umreti u zatočeništvu verujući kako je slobodno. Ptice koje misle da zaista lete prve umiru, ali sa osmehom. Njih ne boli svetska tuga. Njih se ne tiče postojanje zla. One ne sreću demone i duhove točka života. Umiru kada otpevuše svoju melodiju. Uvek smirene i blažene. Uvek bezbrižne. Uvek zaboravljene. Ne umeju da plaču i time prkose Večnosti. Besmrtnost se plaća suzama. Slana vodena magla koja u sebi sažima sudbinu njenog tvorca. Svaka duga je plaćena kišom. Svaka kiša iskupljuje dugu. Zaplakala bih, ali ne mogu. Ne smem. Kako plakati kada znaš sastav suza? Oko mene prolaze ljudi i ja ih se bojim, kao i oni mene. Najjači začin straha. Neznanje. Nerazumevanje. Sve su to za mene stranci, tuđinci praznih, izbledelih očiju. Ojađene skitnice na rubu provalije. I što duže stojim ovde, stičem utisak da i sama postajem takva. Zato ih se i plašim. Ne zbog njih takvih, već zbog mog odraza u njima. Okrutno je terati čoveka da sagleda sopstveno lice. Ono je tako puno neravnina, linija, isprekidanih osmeha i nedovršenih suza. Ono je tako stvarno u svojoj iluzornosti. Ono je tako prisutno u sopstvenom nepostojanju, kao i čovek sam. Ljudsko lice je najiskreniji svedok njegove ništavnosti pred porotom Besmrtnih. Svako ulegnuće, svaka brazda zabeleške su naših misli. Svršenih, zaboravljenih i onih tek započetih. Misli i ljudi i njihova lica sa svojim ispisanim ličnim istorijama prolaze.Nestaju iza maglovitog zida što se pruža ispred mene, nalik na treperavu kapiju Podzemlja, u kome za mene ema mesta. Pitam ih, katkad, da me povedu sa sobom, ali svi mi kažu isto: „Još nije tvoje vreme“.
„Molim vas! Izgubila sam nešto i moram da ga pronađem.“
Na ove reči, oni samo prolaze, nemo, kroz zid poput duhova. Ne osvrću se. Odlaze bez pozdrava. Bez nade da će se vratiti. Vraćanje je teško. Vraćanje je najteže. Kretanje sa tačke sa koje smo već jednom pošli. Uvek smo obeleženi tim prvim koracima. Jednom načinjen potez stopalom ne da se izbrisati. Možemo se vratiti, ali ne i poništiti korak koji smo načinili. Hodanje je tako komplikovano. Ljudi se međusobno razlikuju upravo po hodu. Ista nam je patnja rođenja u očima, isto breme ograničenja prostorom i vremenom, isti sastav duha i telesni mehanizam. Svi smo samo razne varijacije Jednog koji nam je svoj lik velikodušno ustupio. Ali nas je razdvojio hodom. Pokretima nogu. Ne postoje dva čoveka koji hodaju identično. Možda slično, ali nikada isto. Moji koraci su samo moji. Moja je tuga sveljudska. Moja je radost opšteprihvaćen obrazac. Ali mojom stazom i mojim korakom mogu ići jedino ja. Put se ne može podeliti. Čak i kada hodaju jedan pored drugog, ljudi se kreću različitim drumovima. I iza ovog zida, oni nastavljaju drugačijim stopama. Oni kojima je bilo dato da prođu, prošli su suprotnim smerovima.
Čini mi se, sa one strane, da čujem cviljenje duše koja se odvaja od tela. Jeza me podilazi od tog zvuka. Saosećala bih sa njima, ali ne poznajem tu bol. Duh koji konačno uspeva da raširi svoja zakržljala krila godinama sputavana lancima života. Da li ptice ikada zaborave kako se leti? Da li duh ikada više uspeva da se priseti svoje prave prirode? Da li čovek koji odsluži svoju robiju može da ponovo bude ono što je bio pre tamničenja? Zvuk sa suprotne strane ledi kosti. Počinje kao slabašan odjek, da bi postepeno dostigao svoj puni razmah. Ali, nije to samo izraz bola. Ima u njemu i nečeg veselog. Ta razdraganost je tako tiha, da samo onaj sa osetljivim uhom uspeva da je čuje. Sve su sreće skoro nečujne. Pokušavam da provirim kroz magleni omotač i otkrijem da li je tamo onaj koga tražim. Slika je mutna i nekako siva, i ne razaznajem likove baš najbolje. Samo obrise.
Dozivam te. Nekada se u mislima vratim u kapelu, pored tvog beživotnog tela u kovčegu od hrastovine i počinjem da plačem. Moji jecaji se odbijaju o zidove i čujem samo sopstveni eho. Katkad kažem sebi neku utešnu reč i kad mi se ona vrati, ubeđujem sebe kako si mi je ti uputio. Uporno kvasim suzama prolaznost i svojim ridanjem dajem do znanja kosmosu da se ne slažem sa njegovom odlukom. Detinje mu prkosim i tražim objašnjenja koja ne mogu razumeti. Odzvanja svemir jaucima. Šavovi na srcu. Zarivaju se dublje i umesto da leče, još više bole. Ucveljenim pogledom gledam u zavesu od dima ispred sebe. Kosa mi se plavi isto kao tebi nekada, ista kao tvoja krv teče mojim venama, sa tvog lica traže te mamine oči. Zar me ne prepoznaješ? Sećam se da si mi rekao kako ćemo večno biti zajedno. Možda ne fizički, ali da srcima. Ja ne znam značenje tih rečeničnih konstrukcija. Pitala sam prolaznike da mi objasne. Ni oni nisu umeli. Jedan mi je rekao da je to beskrajno dugo. Da li je to moguće? Zar nešto može da traje toliko? Niz života bez povratka. Ti si samo još jedna iscepana stranica, recka na zidu smrti. A ja sam i dalje ona ista razmažena devojčica koja je pre jedanaest godina platila za tu svoju ružnu osobinu. Ali nije izvukla pouku. Deca ne uče na svojim greškama. To čine stariji. Pa i oni ne često. Najplemenitije u nama nam je dato već naučeno samim našim pristankom da se ovde pojavimo. Bulevar lutalica. Onih koji ne mogu da se skrase. Ja sam zaglavljena na drumu života, ovi nesrećnici oko mene na drumu smrti. Nemamo kuda. Ali, jedno nam je zajedničko. Nestalnost. Nemogućnost da se zadrži na jednom mestu, ali ni da se krene. Bezizlaznost sopstvene prirode. Zašto stojim? Zato što moram dobro da promislim o svakom koraku. Zašto se ne zadovoljim večnim stajanjem? Zato što se mora stići nekud. Kuda? Ne znam. Ako mogu da hodam, onda taj hod mora voditi negde. Svaki put se završava slepom ulicom. Svaka misao zamre u svom začetku. Svako saznanje umire u svom nastanku. I kao nedonoščad, svetle kao putokazi iznad zamračene ulice. Možda sam ja loš kormilar ovog telesnog broda. Ali ponosno tonem zajedno sa njim.
Čekam te. Pažljivo osluškujem pojave koje prolaze oko mene. Oni više nemaju ni misli, ni osećanja. Pročišćeni su od naslaga materijalnog života. Oslobođeni okova postojanja. Možda je moja sebičnost ta koja te želi natrag? Svojom ljubavlju opravdavam remećenje tvog novostečenog mira. Nostalgijom se branim od straha da ću te, bez tvog lika pred svojim nemim očima, zaboraviti. Možda si mi samo zato potreban? Jer nisam kadra da se oduprem, da se izborim za tvoj portret u hodniku mojih sećanja. Istržem te iz prvobitnog sna zbog sopstvene slabosti. I nazivam to plemenitošću. Povezanošću. Bliskošću. Kako gordo! Kao da ne znam da nas sve vežu nevidljive niti. Mene i tebe. Nas zajedno sa ostalim umrlim precima. Sa onima koji će se tek roditi. I vezivale su nas još mnogo pre no što smo i sami postali.Niko od nas nije nosilac svojih tipičnih osobina. Mi smo suma onih koji su bili pre nas i onih koji tek dolaze. Teret koji nikada nismo umeli da nosimo. Koji nas je uvek činio nesigurnima. Jer kako odrediti gde se završava porodična tradicija u meni, a gde počinjem ja? Ili niko od nas zaista ne postoji kao jedinka? Iako se vezujemo za neponovljivost vlastitih ličnosti kao da drugih nema.
Ponekad mi se učini da čujem šum mora. To je suludo! Nigde ga ne vidim. Katkad koja vrana proleti i osmehne mi se svojim zloslutnim kljunom. A ja se i dalje nadam da će mi neko od ovih jadnika prići i prekratiti vreme koje provodim u čekanju. Da neće samo proći pored mene, ni ne pogledavši me.Godo neće doći. I sama to znam, ali se plašim da će se možda, ako skupim hrabrost, okrenem se i pođem natrag, nekim čudom pojaviti, a ja ću biti daleko da bih ga sustigla.
Već dugo sam ovde. Prestala sam da brojim minute, sate, dane, nedelje. Njihovo revnosno proticanje postalo je obesmišljeno. Nemaju više za koga da se otržu iz koralne ogrlice vremena. Trajanje ćuti. Ono se tiho šunja. Na ovom mestu nema smene dana i noći, godišnjih doba. Sve je uvek isto. Hladno i tamno. Crni oblaci razapeli su svoju lepezu ne dopuštajući svetlosti da se pokaže u svojoj veličanstvenosti. Igraju se senke. Među sobom i sa ljudima. Onima koji prolaze, nadajući se da će konačno doći tamo gde se ne može stići. Onima koji stoje, jer su toga svesni. Sančom Pansom i Hamletom. Umrlima za života i onima koji samo veruju da žive, ne shvatajući da su mrtvi rođeni. Odabranima da prođu kroz ovaj zid i sa mnom kojoj su zaboravili da kažu tajnu lozinku koja otvara magična vrata. Zavidim im, jer nastavljaju da se kreću, makar i ka sopstvenoj propasti. Svesno samorazaranje je časnije od ostajanja po strani. Život ne trpi zastajanja. A ovde samo mrtvi hodaju. I niko ne želi da me povede sa sobom. Jedni mi ljubazno govore da ne smeju, da to nije u njihovoj nadležnosti, a drugi samo okrenu glavu na suprotnu stranu i nastavljaju svoj put. Ulica je duga i ja joj ne vidim kraj. Samo slabi odsjaj u daljini.
Odjednom prilazi mi devojčica, svetle puti i kose boje pokošene trave. Ista ja od pre jedanaest godina. Trepće svojim nevinim očima, nemušto me moleći da je ne odbijam. Da ne skrenem pogled, ostavim je da sama traži ono što zna da će joj zauvek ostati nedostupno. Ono što postoji jedino u promisli, nesigurne pojavnosti i sastava, kao odraz ideje koja se rastače pri padu u realnost, poput onesvešćene zvezde. Kaže mi uplašenim glasom: „Kiša će“. Ne. Crni oblaci su ovde da bi zavarali tlo željno malo vode. Zemlja se ni ne vidi od prostranog bulevara kojim lutaju izgubljene duše. Ali to lutanje traje duže od četrdeset dana. Mnogo duže. Beskrajno dugo.
Tihana Tica: rođenа je 1989. godine u Beogrаdu. Piše pesme i krаtke priče. Glаvni uzor u književnosti su joj lik i delo Frаncа Kаfke. Još kаo gimnаzijаlkа je objаvljivаlа u omlаdinskom dodаtku „Politike”. Završila osnovne i master studije na Katedri za opštu književnosti i teorije književnosti nа Filološkom fаkultetu. Objavila roman Ustoličenje jarca (2018).
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.