Osobeno meni
Nad virom gradim most…
Osobeno meni…
Spajam kaldrmu
dogorelim ledom
I hodom snevača.
Iz potaje krpim
rastok laticama.
A kamen bojim
odricanjem i drskošću.
Na sredini sučeljavam
kameleone.
Još gravira sečivom,
za celivanje.
Samo da most ne ponikne…
Osobeno meni…
Bez naslova
Moji dragulji su crni…
kao kamenje…
Što je pokvareno, ne istruli…
ugnezdi se…
Trajem, bez naslova…
Uložiću jedan novčić…
za spektakl…
Čeznem za školjkom i biserom…
iščeznuh…
Starim, bez naslova…
U praskozorje
U praskozorje,
sadim prvo drvo
u vrtu predosećanja.
Valja dobro udariti
temelje za pokajanje.
Uliva se izvorna kob
svog življa u jezgro.
Uzimam na nišan
plen, i gospodara,
a onda u odmazdu,
jer je strela slomljena.
Negažena jevanđelja
nose ogrezle novce,
a ja ih u nisku
kategorišem.
U praskozorje,
igleni jastuci
toče stradanja
među moje nijanse.
Bez odgovora
Koliko je reči potrebno
da se osvoji tuga?
Koliko glasova da se izgubi
u dubine zvezda?
Koliko čekanja treba
da se zatresu tajne?
Kakva večnost da bude,
kad je vrane preliju?
Koje su to stepe
prekrile moje ruševine?
Kos u ta čudovišta,
što puze žilama mojim?
Kakvi me tamničari čuvaju,
dok prepravljam utkane otrove?
Koliko je tuga potrebno,
da reč prestane da voli?
Dokle?
U malu vrnu kutiju…
I pepeo preko…
I gusta zemlja…
I kamenje…
I sva težina neba…
I sunce da ne sija…
I price da ne lete…
Dokle?…
Vladana Ivanov (Vasilijić) profesor engleskog, prevodilac, pesnikinja, ljubitelj plesa i najvažnije, mama. Moje pesme su ogledalo ljudi i događaja koji su me dotakli kroz život i ostavili ma kakav trag. Poezija je moj put ispovesti i put za druga nebesa.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.