Alto festino
U muzeju ratničkih figura
Pobednik sleže ramenima
Odgovora nema
Non si parla, si canta
Ecco la lingua rubata
Non so cos’altro fare
Zapevaću onda visoko
Sa balkona iznad našeg staklenika
Moja deca ne govore tuđim jezikom
A u svome ne znaju sva slova
U tuđini im nisu koristila
Vrata osveštana u papskom dvoru
Rastrgla je majka lavica
Kudravi dečak iznad kamenog poda
Proteže svoje usnule udove
Vetar da otrgne njeno dete iz snova
Nije mogao
Duhovi iz moga doma ne puštaju uvek iz kuće
Ne puštaju uvek u tuđi dom ni duhovi tuđi
Naselili su nas u ove tremove
Kao da imamo pravo
Mi, poslanici iz dalekog sveta
Kopljem probijena koprena tišine
Premešta prostore kroz kolonade
Zakovan kub
Izneseno jedro za plovidbu
Raspeto izvija stranu predanu
Neznano kud
Amfore s hiljadu mora
Putuju sporim tokom slutnje
Po sredini olujnog svoda
Plima pretiče sebe
Svetlost
U daljini pruža biće,
Danu kraj
Kada osvane stisak ruke
Između čoveka i boga
Razviće pesmes večnih sloboda
Nad poljem u kome smo bili
Zapleteni vencem lovora
Prodenuta u kosi kudravog dečaka
Misao je slika
Reči se ne daju slutnji
Topao pogled iza tirkiznog oka
S tajnom o biću
Gioia di vivere
U talasima bez groba
Ana Marković (Beograd, 1977) završila je studije muzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti i apsolventkinja je Opšte književnosti i teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Bavi se pisanjem i pisanjem muzičke kritike, kao i prevođenjem i nastavom stranih jezika za decu i mlade. Živi i radi u Beogradu.