Mirna noć nad Levantom
Ako ne stanemo uz one koji nas hrane, uništiće nas oni koji nas lažu (Kolačić sudbine, aerodrom Atatürk, Istanbul, 2015).
Spazio sam je kako svlači hidžab i oslobađa kosu. Između nas, limeni kapak prozora izrešetan rafalnom paljbom. Pod maramom je kao u ropstvu. Pazi šta radiš tamo. Tim rečima, sestra me je ispratila na let za Bejrut. Velika zajednička terasa puna je pikavaca. Prikrao sam se zaintrigiran senkom na zavesi susedne sobe. Gasim cigaretu, pa mirišem prste. Ona izvlači ukosnice.
Svi smo mi nečiji lanci, rekao mi je Mohamed juče posle ručka, kada smo na gradskoj plaži komentarisali kupačice pod burkom kako ulaze u more. Zadrigli tipovi u šortsu puše nargilu. Jedan zamahuje. Raspravljaju o kompakt diskovima koje puštaju na muzičkom stubu poduprtim kamenjem. Mohamed kaže da nisu Libanci. Turisti iz neke Saudijske pičke materine. Kako su samo gluuuupi! Onda je opsovao na arapskom i nogu zario u pesak. Ništa nisam rekao. Pomalo sam uplašen. Prokomentarišem hranu i obnovljene zgrade. Kao salatu uvek naručim tabbouleh. Od izrazito jakog ukusa jagnjetine hteo sam da povratim.
Najpre sam je video pred hotelom tog dana kada smo stigli. Izašla je iz taksija. Udisao sam duboko. Mirisala je kao tamjan pomešan s ružama. Recepcionar se osmehnuo. Nije zastala. Potrčala je uz stepenice. Selam alejkum! Mohamed je izgovorio. Ja sam nešto promrmljao. Moraš to jasnije. Povisio sam glas. Niko mi nije otpozdravio.
Ona rastresa crne valove pognuta na stranu. Voleo bih da znam odakle dolazi. Jednom sam sanjao smaragdne oči iz Teherana. Kuda će? Pored kreveta su dva velika kofera. Ljubičasti i žuti. Koga traži? Potreban joj je muškarac. Onaj što ujeda. Da ga miluje. Kroti. Na krovnoj terasi hotela Regis, nedaleko od zgrade Svetog Đorđa gde je bombom raznet jedan premijer, drhtim pred golom muslimankom koja kao da otkriva tajne univerzuma. Mesec je mlad. Ona me ne vidi. Misli da je sama. Ja sam beznačajan za njeno poimanje sreće. Skida nakit. Svlači crne tange. Povetarac donosi miris. Kumin i pregrejano palmino ulje. Čujem dreku iz lokala brze hrane. Automobil je oborio skuter na raskrsnici. Podiže se na prste ne bi li odmerila zadnjicu u ogledalu iznad lavaboa. Veliki mladež poput smokve. Kakvog li je ukusa? Dvoumim se. Želim da pokucam. U sobu ulazi pedesetogodišnjak – nizak, sed, proćelav, beli brkovi, pivski stomak i sat – u sivoj kariranoj košulji i tamnom džinsu. Zaključava, ostavlja ključ u bravi, prilazi vratima kupatila, čulji uši. Onda seda na krevet ne obazirući se na njene stvari i mota cigaretu.
Mohamed je umoran. Ja sam vozio i preznojavao se. Čista ludost. Smešan si ako poštuješ propise. Pravila su nebitna ako si kamion. Ulazim u sobu da potražim vino. Potrebno mi je da se opustim. Mislim da je u rancu. Obišli smo Biblos na severu i kupili tri boce iz doline Beka. Bilo mi je prijatno, kao negde na zapadnom Mediteranu. Kamen. Evropa. Crkve i zvona. Vazduh je bio lak. Nelagodan osećaj da me osuđuju i preziru ljudi nasred pijace – na to sam zaboravio. Mnogo si plav. Rekao je Mohamed kad nam je neko trubio i mahao iz susedne trake. Možda sam pička zato što sam plav. Mohamed odmahuje. Kako se kaže to na srpskom? Namešta sat. Strepim. Prošaptao sam. Kako?
Imao sam četiri kad su palili vatre po selu. Sa jedanaest sam odlučio da nikoga ne mrzim. Jednom sam se zarekao – više neću da se bojim. Primećujem rupe od gelera po fasadama. Odvaljen malter na zidu naše sobe. U sunitskom smo delu grada. Mohamed tvrdi da je ovde skoro nemoguće kupiti alkohol. Dobro sam osmotrio etiketu. Sve je na engleskom. Nemam otvarač. Iz brave drvenih ulaznih vrata izvlačim šraf. Turpijom koju sam pronašao u Mohamedovom neseseru zavrćem ga u pampur. Preostalo je još samo da pronađem viljušku.
Popio sam sledovanje i nečiji poklon. Mohameda muči stomak. Ajran mu nije pomogao. Popio je i čaj. Rekao mi je da ako napuštam hotel ne idem dalje od luke. Zastajem pred vratima njene sobe i osluškujem. Zulfikar je na privesku ključa. Maštam o vrancu kog jašem na putu za Damask. Iz daljine vidim satelitske antene i visoke zidine. Nosim sablju s dve oštrice. Odupirem se pokoravanju. Vreme je za igru. Silazim u hol. Imam preteći objašnjava suštinu sukoba. Mršavi tip me odmerava i gasi televizor. Škrguće zubima. Odlazi iza zavese pored recepcije. Ventilator zuji. Veliki list adama klepeće. Polazim za njim. Muče me pitanja.
Naručio sam kafu s kardamonom. Devet je sati uveče. Iza zavese mladić s čudnim razdeljkom čita Kuran. Magrib je večernja molitva nakon zalaska sunca. Prepoznaje me. Prethodne noći pokazivao je fotografije svog oca i brata. Ratuju za ISIS. Opasači su bili puni metaka. Osetio sam težinu kao da su prebačeni preko mojih ramena. Ispod, crna sjajna uniforma i kalašnjikov u rukama. Na nekim skorašnjim slikama brat je u bolnici. Raznesena mu je noga. Kaže da su budale. I mršavi tip što radi i živi s njim u magacinu je takav. Slep i zatupljen.
On je drugačiji. Studirao je ekonomiju. Nije se čuo s porodicom nepune četiri godine. Majku nije pomenuo. Pitao me je za savet kojim putem najlakše do Nemačke. Rekao sam da možda mogu da mu pomognem. Ponudio sam prevoz od granice. Pre rata nikada nisam bio izvan Sirije. Rekao mi je da je vreme za bolji život. Traži domovinu gde nije sve poharano i spaljeno. Kako je tamo? Slegnuo sam ramenima. Sve miriše na dezinfekciona sredstva. Odgovorio sam. To je dobro? Pitao me je.
Još mi se pije. Kad bolje pogledam nisam toliko plav. Da ne služite slučajno…? On pomilova Kuran. Biću slobodan za dvadeset minuta. U holu miriše sandalovina. Gledam crni ekran i vidim zverinjak. Obrise tenkova i gomile krša. Here… can you… Treskaju ulazna vrata. Oh, sorry. Nas, kokakola decu, to ne dotiče. Ulaze njih dvojica. Krupni gura kofer. Svet je tako šaren. Pegavi tip podiže ruku. Majica mu je mokra ispod pazuha. Čudo je u nama. Znam kako mu je. Niko smo i ništa. Pružam im stolice da sačekaju. Meni stiže kafa. Morao sam da završim. Hoćeš šišu, imam neke nove ukuse? I mršavi tip se pojavljuje. Osmatra. Žvaće. Uzima pasoše, sklanja zvonce s recepcije i nestaje iza zavese. Mogu li i oni s nama? Pitam gostoprimljivo.
Ne pamtim imena. Zato ih izmišljam. Mršavog tipa zovem Šeki. On nas očigledno mrzi. Mladić s čudnim razdeljkom je Abdul. Možda se i zaista tako zove. Uzda se u moju pomoć. Ja se zadovoljavam besplatnim kafama i nargilom. Irca nudim cigaretom i oslovljavam sa Šon. Često ga nazovem i Džojs, kad poentira. Za krupnog tipa nemam ime. On dobro postavlja pitanja.
Oko ponoći, sišla je da se žali na loš signal u sobi. Svi smo zaćutali obavijeni dimom. Ona preskače njihov prtljag. Niko ne preduzima ništa. Povlačim dim. Šon joj kaže da sačeka. Pružam mu crevo. Znam kakva je bez marame. Otišla je nezadovoljna nakon što smo obrnuli krug. Abdul kaže da je njegovo radno vreme odavno isteklo.
„Turistički ili poslom?“
„Pravim društvo prijatelju. Došli smo da vidi roditelje.“
„On je odavde?“
„Ne. Iz Sirije. Njegovi će doći sutra.“
„Damask?“
„Okolina Masjafa.“
„Alavit? Ja sam Druz.“
„Ja sam Irac i došao sam zbog noćnih klubova.“
„Odakle si ti?“
„Jugoslavija.“
„Taj prsten?“
„Bili smo na jugu i obišli muzej na brdu Mleta.“
„Tamo je Hezbolah.“
„Dobio sam ga na poklon.“
„Čime se baviš?“
„Pišem.“
„I moj drug je pisac.“
„Šta pišeš?“
„Svašta.“
„Da bi te ljudi poštovali moraš da pišeš kako voliš njihovog boga.“
„Ali ja sam i svog ubio…“
„Onda piši nešto loše o Izraelu, to ti je isto okej.“
Šeki je uleteo besan. Na granici je da zaurla. Široke gaće landaraju preko usukane guzice. Gasi svetlo i odlazi. Ovaj svet nije spreman za izlive nežnosti.
„Svi smo bez domovine.“
„Sem tebe.“
„Zapravo, ja sam iz Severne Irske. Tako da… uklapam se.“
„Ovo je kao neki eksperiment.“
„Misliš na nas.“
„Četvorica stranaca, potpuno različitih… uglavnom, ogled se odnosina veru i sve usput…“
„Kulturološke razlike… valjda se tako to objašnjava.“
„Šta s tim eksperimentom?.“
„U jednom, jedinom, neponovljivom trenutku u univerzumu, sedimo u hotelu koji će uskoro da sruše i delimo pljuge.“
„I nemamo dom.“
„Tako je.“
„Ali svako će na kraju negde da ode.“
„I da vidiove iste zvezde.“
„U nekom drugom trenutku…“
„Moram da vas zagrlim.“
„Jebote kakva emocija“, prvi je suzu pustio Džojs.
Abdul je otišao na spavanje. Ostavili smo haos u holu, razbacali pikavce, promenili redosled kanala na televizoru. Prvo ide erotika, pa tek onda religijske baljezgarije. Gospodari univerzuma. Tako nas je krupni Druz nazvao. Vikali smo laku noć, po hodnicima.
Izašao sam na terasu da popušim još jednu i jednostavno postojim. Ona sedi na prevrnutom stolu i gleda u nebo. Ekran treperi. Podiže telefon i odmah ga spušta. Mašem joj. Zbunjena, brzo ustaje i poput preplašene devojčice beži u sobu. Kroz prozor vire brk i cigareta. Zatvara balkonska vrata, navlači zavese i gasi svetlo.
Ostao sam sam, a jutro je daleko.
Miljan Milanović, rođen 1982. godine u Zaječaru. Fasciniran istraživanjima u oblasti veštačke inteligencije i kreativnošću mašina. Više se ne bavi muzikom. Jedri i spravlja destilate vrhunskog kvaliteta. Objavio je zbirke priča Bending (Književna omladina Srbije, 2010) i Produžetak vrste (Partizanska knjiga, 2019). Povremeno objavljuje po književnim časopisima u regionu.