Nežna strana kiše ili Ich und Du
Piše: Marijana Nikolajević
Zbirka pesama Uri Leser je čekao je nežna biografija Lesera Urija ili nemi dijalog sa dve sebe, onom prisutnom i onom neprisutnom, onom koja traga i onom koja čeka, u nekom paralelnom vremenu, gde se stapa u jednoj osi, na ušću dveju reka, dva grada.
Poezija traganja i čežnje, kao i u samom traganju za čežnjom. Narativni tok je poput zelene reke koja nosi, briše ali i pamti.
Sofijinu zbirku bismo mogli podeliti na tri celine, poput Kunderine trilogije ”Usporavanje”, ”Identitet” i ”Neznanje”
Usporavanje
U prvom delu zbirke, Sofija usporava, čeka ona, čeka Leser, traže se boje za reči, reči za platna,
obuzima nas ”nežni mrak”, dobuje kiša kroz staklo, meša se pesak i voda, kondenzuje kiša, isparava kroz reči, a reči lagano nalaze smisao, plete se tanana čipka reči kao paučina u nekim neotključanim sobama, žuto rasvetljenim kaldrmama, dugim senkama ulica koje se međusobno traže, stapaju, razmrljavaju se u slike i koje odista podsećaju na slike zaboravljenog Lesera Urija, lirski subjekt nežno, lagano treperi kao i stih
”Treperi mi ulica ispod kapaka”
kao i ona ulica na Leserovoj slici gde su se senke magle i kiše stopile u boje, i govore istim jezikom, jezikom „zelenog Vavilona” gde se govorio jedan jezik, gde su sva značenja vodila ka jednom, a to jedno je nostalgija za prošlim kao i slika Berlin street scene (1921) i tu se jezik usporio, zarobljen u slici da sačeka boje, i tu su krupne kapi zarobljene u slici da ih jezik oslobodi.
Usporeno vreme kao šum kiše i vlažnog klizenje točkova po kaldrme gde kočijaši zamrznutim jezikom možda i psuju, i ubrzanjem gde klopot šina i šum osetimo na Urijevoj slici, nem kao i ranu od ružinog trnja, lepe rane, jer se kroz kondenz kiše oseti i mirisi ruže koja pupi i raste i u stanju je da stakleno okno rasprsne od latica, a ne i trnja. Rasprsava se staklo u paramparčad.
(Svugde u meni samo kaldrma)
I opet ta ista flaša šampanjca
koja se rasprsla u mojim kapcima,
Kao što sam već rekla ranije,
Ali iz nje dolivam neprekidno,
Silina nežnosti gde negde u u torbici razmrljavaju se komadići dana sa papirima, zaboravljenim
Ali, lirski subjekat kaže
Sav ovaj januar nalik je nekom rastanku
u kome ima isuviše nežnosti
I, možeš me prodati kome god želiš za trista ruža.
Identitet
‘‘(Kada odeš, ostavi da noć bude samo
Doba u kome bdimo
Nad nebitnim stvarima, a ne ovo
Tako strašno, tako duboko tamno,
Traganje),”
Lirski se subjekat udvojio, rascepio kao i vazduh koji dišemo zamaglio kao vazduh koji udišemo nad zaparom u staklu, gde je kiša samo kiša, gde melanholično dobuje, kap po kap, gde je traganje u iščekivanju da se dve reke spoje, dva bića, dve ose vremena. I pesnički jezik, Sofijin ima svoj sopstveni identitet – kroz užurbanost grada kao takvog i nekog lagodnog dokoličarenja od Geteovog „Stani, traj” do Buberovog, da parafrazram, odnosa sa ljudskim bićem, istinska je metafora odnosa s bogom (…) elem „u božjem odogvoru, svaka stvar, univerzum, otkriva se kao jezik”, a Sofija u stihu kaže to isto svojim jezikom traganja gde se stapaju Leserove kišne impresije još zivog grada:
”Zapitam se o Uriju, koji me je morao poznavati,
Nekim rečima koje izgovoriš
Odliješ iz mene toliko mnogo krvi
da mogu da stvorim drugi Dunav,
Volela bih da smo samo jesen, a to nije teško,
dovoljno je zamisliti toplu maglu,’‘
Umesto uobičajenog pitanja u vezi sa identitetom „ko sam”, „otkud ovde”, „čemu težim”, lirski subjekat se stapa sa Leserom, tj. traženje sa čekanjem, čekanje kao svojevrsna potraga, čekanje kroz „nežni mrak” kože koja se rasteže od dobrovoljne radosti, od poznatog i nepoznatog.
Neznanja
Od dobrovoljnog vidanja rana do ožiljka neznanja do vremena koje kako postoji tako i ne postoji, jer „koliko je sati?”
Ima li svrhe znati koliko je sati gde nas nežne zelene daljine vode iz Vavilona i jezik nije više ničiji, postaje nepoznanica. Ne znamo se više. Ne razumemo se. Ništa, osim Urinih boja i jezika modernog, narativnog i opet starinskog i tu idemo na put, tu nas Sofija vodi na put. Gde vodi taj put? I da li ikakav put može da nas dovede do poznatog ako ne znamo kuda nas vodi, i kuda smo krenuli, kroz onaj krupan pesak koji se osipa sa kaldrme gde su mnoga stopala tražila, i čekala i gde nas je nežna kiša obasipala nežnom radošću.
I zašto bismo poznavali vreme?
Vreme je samo vreme, šta znamo o vremenu, osim što je na posletku autorka upoznala čukununuku jednog Urija Lesera, i vreme se poklopilo u osi.
A vreme, kao vreme je nepoznanica, ali znamo da voli trajanje. Trajanje kao i na slici In front of the Cafe (Berlin at Night).
Uri Leser je dočekao! Izbor Sofijinih pesama je preveden na Leserov maternji, nemački i biće izložen pored umetnikovih slika.
Marijana Nikolajević piše priče, recenzije i eseje. Crta. Uređuje Libartes.