Srećan put
Piše: Tihana Smiljanić
Kapiraš, ja nemam ništa, vodila sam razgovore sa samom sobom u glavi, kao da sama sebi objašnjavam ono što mi je već ipak savršeno jasno.
Pa: kapiraš, nemam ništa, s visine, kao da je nemati ništa bolje od imati nešto, bilo šta, i ja sam bolja od sebe što nemam ništa, a ova ja što joj se obraćam ima.
Pa onda: nemam ništa, ali zamišljeno kao da sam to rekla glasno i ohrabrujuće. Sebi. Kao da je to neki novi početak. Nemam ništa, pa ću imati.
Sve je svakako sranje. Preplavljivao me osećaj hladnoće, ali ne spolja, nego iznutra, iz kostiju. Prođe celim telom, pa se ugasi. Onda mi se želudac zaveže, ne od gladi, nego od straha, a ne znam ni čega se bojim. Svega?
Da samo nisam bila tako jebeno glupa!
Ne mislim na to što sam zapalila od svojih. S njima se nije moglo živeti. Išli smo jedni drugima na nerve i poklali bismo se da nije kažnjivo zakonom, i mada znam da u teoriji roditelji vole svoju decu i kad ubiju čoveka, i da bi u teoriji trebalo da su ludi od brige, sigurna sam da im je i laknulo.
Ne moraju da brinu o ludači koja je proizvod njihovih tela, eto slučajno. Neka se vole i svađaju sami sa sobom, nek žive tako dok ne crknu. Zato ni Matija više ne dolazi da ih obiđe jer ne može da istrpi ni dva sata ručka. Ručka! Kao da su četiri pljeskavice u lepinji ručak. Važi. Ali lako je Matiji, on je uvek bio kefalo, on se izvukao. Bukvalno ne mora nikad da ih vidi. Tako je bolje za sve.
Ne mislim na svoju priču koju bih sigurno mogla da pretvorim u neki jadni pokušaj eseja i objavila u, ne znam, gde se to objavljuje uopšte, Politikinom zabavniku? Pa me svi žale i misle kako sam imala tužno odrastanje i svi nešto kenjaju a svakoga u stvari zabole.
Mislim na ovo od pre dva sata, jer sam pre dva sata bila glupa, mislim, tad sam shvatila da sam malo pre toga bila glupa. Bila sam glupa da mi neko mazne ranac u jebenom kafiću u jebenom Berlinu u kom sam eto tako jer mi se moglo, jer sam pokupila svu ušteđevinu koju godinama gajim a ne znam ni zašto, i ono keša što mi je dao Matija, i zapalila da vidim taj Berlin o kom pričaju i hipsteri i seljaci, e, tu ušteđevinu mi je neko maznuo. I pasoš, i ličnu, i zdravstvenu, i kreon, i dezodorans, i gumice za kosu, i ključeve od hostela, maramice, uloške, tampone, kremu za ruke, verovatno još sto nekih kuraca kojih ne mogu da se setim.
Vidiš, stvarno nemaš ništa, opet kažem sebi, ovaj put više onako ravnodušno, konstatujući stvar.
Samo sam na tren skrenula pažnju s ranca, bila sam se baš udubila u to što mi priča Kaća, neka riba iz osnovne koja u Berlinu studira i koja mi je nekad rekla da je iscimam ako dođem pa sam je iscimala, ne zato što me zanimalo išta o njoj, nego što mi je bilo dosadno, e, Kaća je pričala da ne zna šta će s dečkom jer je upoznala neku ribu iz Švedske koja joj se mnogo dopala, pa su jedno veče bile zajedno, to sam pratila baš otvorenih usta jer mi nikad ne bi palo na pamet da je Kaća u fazonu eksperimentisanja, i baš sam se udubila, a izgleda da je neko to iskoristio da mi neprimetno uzme ranac sa stolice pored, i ostala sam bez svega, NEMAŠ NIŠTA, RAZUMEŠ, glupačo glupa, jebale te i Kaća i Šveđanka.
Prvo smo obišle gomilu kanti za smeće oko tog kafića, Kaća kaže da je taj Gorlicer park pun narkomana i dilera, što sam, uostalom, i sama imala prilike videti, i stvarno sam se jako nadala da je neko uzeo jebenu ušteđevinu, crko dabogda, ali da mi je ostavio papire i ranac i bacio ih negde u blizini gde ću moći da ih nađem jer ću inače i ja da crknem.
Mislim, bukvalno. Bukvalno da crknem. Ne da sam bila dovoljno glupa da ne pazim na ranac, nego sam bila i dovoljno glupa da lekove nosim u njemu. Sve. Prošlo je već previše vremena otkako sam se zajebala da ih ne uzimam na vreme – možeš sat po meni da navijaš – pa se i ne sećam šta bude kad prođe dejstvo koje ne sme da prođe, ali se sećam samo da je strašno, da je mrak, i da je to možda jedini trenutak u celom mom životu kad sam osećala da je mojima stalo do mene i da se plaše da ne umrem. Realno me nije briga da li ću umreti i šta će oni da rade, ali mi je možda ipak mrvicu mrvicu malecku stalo da održim status kvo, tek da vidim šta će da se desi, mada se najverovatnije neće desiti ništa, kao što se i ne dešava. Osim kad mi ukradu ranac s onim što me održava u životu. Kakvo dešavanje, jebote.
I da, okej, dobro, jesam malo izdramila, jer očigledno da neko kome je potrebna stalna jebena zdravstvena zaštita ne može da pobegne od kuće i ne može da samo digne sidro i ode gde hoće, ma koliko mu kod kuće bilo sranje. Kod kuće je zdravstveno osiguranje, deset minuta od kuće je doktorica Nešić, kod kuće je rezervna kutija, uvek se strogo pazi na datum isteka, i manje-više sam zapela s tim jezivim stvorenjima dok god se, ne znam, fazon, ne udam. Fuj. Nisam neka feministkinja, ali gledajući kevu i ćaleta, sasvim mi je jasno da mi udaja u životu ne treba. Šta će mi to sranje u životu, samo da donese još sranja, kao što je njima donela genijalnog Matiju i prosečno inteligentnu ćerku s retkom bolešću koja je fazon neizlečiva, samo se drži pod kontrolom. Mislim, mogli su totalno bolje da prođu i bez nas.
Ništa od toga nije bilo bitno dok smo Kaća i ja kopale po kantama, i ja jesam klošar, i ljudi misle da sam klošar, znam to po načinu na koji me gledaju, boli me dupe, ali nisam nikad kopala po kantama, pa mi je sve odjednom bilo smešno. A onda sam se uozbiljila i shvatila da nemam pasoš i da mi on treba da se vratim kući, jer moram da se vratim, uvek sam i morala, pa sam osetila jezu, uplašila sam se, shvatila da moram do policije. E, kad sam se setila da nemam tablete, to nije bila jeza, to je bilo sto jeza i sto užasa i srce je počelo da mi lupa i preznojala sam se. Šta ću sad, jebote. E to sam mislila, išla je ta misao kao na traci: šta ću sad jebote šta ću sad jebote šta ću sad jebote. I strah kao da mi se to grozno i crno smeši iza ugla, čeka.
Kaća me uputila na policiju, znači, ja stvarno ne volim nikakve susrete s njima, ali morala sam a i bili su ljubazni, mirno sam pričala šta mi je sve nestalo u rancu i možda sedam a možda osam puta naglasila da su tu moje tablete, dala opis usamljene table iz kutije, opis samih tableta, boja, veličina, oblik, koliko ih je još ostalo, s koje strane trošim tablu (uvek s leve), generički naziv, naziv brenda, sve, sve, sve, imala sam ih pred očima, gotovo da sam mogla da ih dodirnem, ali nisam, jer su ukradene, i jer će ih neko baciti ne znajući šta je to, i tad sam se rasplakala. Policajac je bio u fazonu da me smiri, ali to mu je valjda posao, otkud znam.
Bilo je već iza ponoći kad sam bauljala po Berlinu jer metro više nije išao a nisam znala kako da nađem autobus i da li ga uopšte ima, pokušavala sam da se snađem na mapi, telefon mi je star i nema aplikacije jer me zabole da imam novi telefon, super sam nekad znala geografiju i kapirala da imam da pešačim oko sat vremena, ali mi je verovatno trebalo daleko duže jer sam hodala kao pijana. Nisam uopšte bila pijana, bar ne ovaj put, jesmo pile nešto malo ali mislim da me saznanje o krađi otreznilo u momentu, nego sam se plašila svakog sledećeg koraka i svakog sledećeg minuta i pitala se kad će prestati dejstvo tablete od podneva, šta ako prestane sad, nije, a sad, nije, a sigurno će sad, nije, mučila sam samu sebe i bivala mučiteljka i mučenica, i tad sam vodila ovaj razgovor sa sobom, ti nemaš ništa, kapiraš, ništa, ništa, ništa, ti si bez njih ništa.
U hostel su me jedva pustili jer sam zato i imala ključ, zato što je zaključano noću i niko ne radi, a ja sam kao poslednja jadnica morala da zvonim i objašnjavam da su me pokrali, a da stvar bude gora, dežurala je neka riba na zameni ili šta god koja me dotad nije videla, pa nije bila sigurna da nisam samo neka lopovčina, važi, ribo, pokrali su me, alo! Kad me napokon pustila jer sam fazon znala otprilike otkad dokad mi je važio pasoš, samo sam se sručila u krevet, ništa tuširanje, ništa pranje zuba, ali svejedno nisam mogla dugo da zaspim jer sam se usrala da ću umreti ako zaspim. Onda sam ustala pa oprala zube jer ja možda jesam klošarka ali nisam neka aljkavuša, jebem mu mater.
Sledeći dan sam uspela da se posvađam sa svima u ambasadi jer su me tretirali kao maloumnika, okej nisam najpametnija na svetu ali jebeno se dešava! Svima! Halo! I malo su me podozrivo gledali, kao, šta radiš ovde, jesam vam rekla da sam došla na letnju školu fazon sto puta, NE MOGU DA VAM DAM DOKAZ ZATO ŠTO SU MI PAPIRI BILI U RANCU, nemam mejl na telefonu, evo, vidi, jadnice glupa, možeš li da proveriš mejl na ovom telefonu koji nema internet, znam da su me doživeli kao balavicu ali ja stvarno ne mogu više da se nosim sa svačijim sranjima kad imam sasvim dovoljno svojih. Ali na kraju su mi dali papir koji su bili dužni da mi daju da me puste da izađem iz ovog sranja od države.
Tražila sam od Kaće pare za bus, jer nisam više ni kartu imala, da, moram da poradim na nošenju bitnih dokumenata sa sobom, ali jebe mi se, više nigde neću ni ići. A svakako sam morala da idem kući što pre jer možda – na ovu pomisao srce mi je zatreperilo kao kod zaljubljene tinejdžerke – možda dejstvo neće odmah proći i možda ću moći da popijem sledeću sutra-prekosutra i možda će sve biti u redu. Dao mi je Kaćin dečko, znači i dalje su zajedno, ali stvarno me nije previše zanimala ta trojka, nek rade šta hoće.
Bila sam ukočena u busu, jadna, gladna, bukvalno mi je neki gastos dao pola nekakvog bureka, što je bilo odlično po moj želudac ali mi je preselo jer je to shvatio kao dozvolu da nešto kenja ceo put, ni ne sećam se, samo me je jako smarao, nisam mogla ni da spavam kao čovek, a i svakako sam bila ukočena.
Sa glavne autobuske sam uhvatila jedan pa drugi gradski na aerodrom, tačno natempirano na kad sleće avion. Namestila osmeh, čekaju me mama i tata, smeju se i oni i drže se za ruke kao svaki jebeni put kad su negde u javnosti. Fuj.
– Kako je bilo?
– Super!
– Jel ti to novi ranac?
I onda me odvezu kući i ja jedva čekam da sednem za komp da pišem o tome kako su me mogli pokrasti i kako sam mogla umreti jer je svakako daleko zanimljivije od letnje škole. Jedno samo znam: uopšte ne kapiram koji kurac svi dižu famu o tom Berlinu.
Igra
Pogledala sam na sat. Deset nula nula. Tražim poznato prezime Marjanović izuvijanim slovima, goticom, valjda: zvonim. Hvatam kvaku, spremna da gurnem. Zaista, uskoro zuji, jedva čujno. Gurnula sam i pozvala lift.
– Hajde, hajde – dočekala me na vratima. Već sam znala put do sobice gde smo se sastajale svake srede u deset. Zahvaljujući osobini mog posla da ne moram da radim iz kancelarije, imala sam to preimućstvo. Ušla sam u sobu: polica za knjige i dve stolice postavljene jedna prema drugoj. Volela bih da ima kauč ili fotelju, ali šta je, tu je. Skinula sam jaknu i šal, pažljivo ih okačila o naslon, i sela. Ona je već sedela.
– Kako se osećate danas? Šta ima novo?
Uzdahnula sam.
– Relja. Opet smo se svađali.
– Baš često imam osećaj da me on uopšte ne razume. Opet gluposti. Ovaj put oko toga da li ćemo imati decu ili ne, i zašto da i zašto ne. Mislim, nije glupost, ali toliko puta već!
– Auf.
– Da, a znate, pričala sam vam već, ja to sada uopšte ne želim, u perspektivi da, mislim, ne namrštim se kad zamislim decu koja su izašla iz mene – malo se tu nasmejala na svojoj stolici, videla sam to, a i ja sam se nasmešila – i sad ih ja tu kao nešto vaspitavam i vodim u vrtić i kao kuvam im, ali, ne sada, ne sada kad konačno kidam na poslu, kad konačno imam novca da radim šta želim, ja, šta ja želim, neću da trošim Maldive na pelene, neću da umesto torbe kupujem kolica!
Malo sam se zadihala.
Ona je klimala glavom.
– Mislite li da je u tome stvar? U novcu?
– Ne! Nije u novcu. To i on misli i zato i kažem da me ne razume. Banalizuje. Mislim, izvinite, sad sam rekla da i vi banalizujete, ali tako je. Volim svoju slobodu. Volim svoj ravan stomak. Konačno izgleda ovako, neću sad da gajim bebu unutra pa da posle trošim šest meseci da makar liči na ovo.
– Sonja, može li postojati sloboda u paru? Šta mislite?
Malo sam okrenula očima. Videla je to. Neka, i trebalo je da vidi.
– Postoji više vrsta slobode.
– Aha? Kako to?
Danas je, izgleda, bio dan u kom sam ja pričala. U jednom momentu sam osetila kako mi se suše usta. Sve sam rekla. I kako Relja grčevito želi da me zadrži, a mene to stiska i opseda. I kako mi se čini da sve više misli da će to uraditi kroz dete, ne, decu, kako očajnički želi da bude u toku s prijateljima koji već svi guraju kolica ili se sastaju u parkiću, da meni to nije ni na kraj pameti, da možda dođe do cepanja jer što on to više želi, to ja više uzmičem, a slučajno mi raste plata, i to tako kako nikad nisam mislila da će rasti, i konačno imam sve što zaslužujem, lako kupujem, gomilam stvari, brda skupe odeće, gedžete, nekad nezamisliva putovanja, hoću da to ostane tako, i ne želim da delim, ne sa bićima koja ne mogu sama da prežive i očekuju moju pomoć i očekivaće je dok ne umrem, umire mi se na tu pomisao, ne sada, ne sada!
Gledala me je i klimala glavom. Onda je preuzela reč i rekla sve što sam znala da će reći. Da nekim parovima deca ne trebaju da postanu i ostanu celina, da neki ne mogu bez toga, da moram da shvatim gde sam tu ja, gde smo mi. Bla, bla, bla.
– Mislim da ovde moramo da stanemo. Nastavićemo sledeće srede.
– Da.
Ustala sam, obukla se, izvukla novčanik. Malo mi se vrtelo u glavi. Ipak je ovo zahtevalo mnogo energije.
„Gotova sam“, poslala sam poruku i zaputila se ka kafiću.
Bojana me dočekala s osmehom.
– Ubiću te! – zavapila sam.
– Ajde, dođi ovamo – zagrlila me i poljubila u usta.
– Kad je bre dosta? Ona mene i dalje ozbiljno savetuje u vezi s Reljom, kao da postoji!
– Pa šta je rekla opklada? Šest meseci, ni manje ni više! Znači – uzela je telefon i nešto iskliktala, pretpostavljam da je gledala kalendar – ostaju ti još dva! Espreso s mlekom?
Svečano
Uvek mi je drago kad ljudi sa strane prepoznaju moj uticaj i to što radim u bitnoj organizaciji za ljudska i manjinska prava. Na tome sam dugo radila, polako, ali uporno, i sada vezuju moje ime i lik za organizaciju. Svako ko je u ovom gradu neko zna me. Znam i ja njih. Pozdravljaju šefice preko mene, a ako me nema u društvu, pitaju gde sam. Sinonimni smo, organizacija i ja. Mina iz Organizacije. Znaš Minu, ona je u Organizaciji.
Nekad traže uslugu, nešto da im učinim. Učinim koliko mogu, a uglavnom mogu. Baš mi je pre koju nedelju pisala devojka koju znam iz grada. Bila sam okačila sliku nas iz organizacije, pa mi je ona odgovorila: „Hej, kako mogu ja da se učlanim, baš mi je stalo do toga čime se bavite?“ Iskreno, nismo mi za svakoga. Ne može neko tek tako da dođe. Šta oni misle, da je to tako lako? Ali simpatična mi je, pa sam joj rekla: „E, sledeći mesec pravimo festival, pa možeš da volontiraš.“ „Gde da se prijavim, nisam videla nigde link?“, pitala je. Bože, ne odustaje. Ali dobro. Nemam pojma za link, to nije u mojoj nadležnosti. „Daj mi broj telefona“, rekla sam joj. Poslala mi je broj telefona i mejl. Proslediću posle ko se već bavi volonterima, mene to ne zanima previše. Čuj – volonteri!
Imali smo još par susreta u gradu, pričali o festivalu. Podelili zaduženja. Kačila sam slike na društvene mreže, dobijala lajkove, srca. Volim što ljudi prepoznaju značaj onog što radimo. Festival će biti veliki, deseti, jubilarni. Dobar smo program pripremili, imaćemo važne goste.
Onda mi je opet pisala ona mala. Izgleda da je organizacija okačila neku sliku s volonterima par dana pre samog festivala, ne znam tačno, ja ne vodim društvene mreže organizacije. „Kako sad ovo“, napisala mi je, sa sve tužnim smajlićem, „mene niko nije zvao?“ Auh, pa da li je realna? „A prijavila si se?“, pitala sam. „Pa nisam, dala sam tebi broj telefona pre prijave“, kaže ona. „Svašta! Mora da su te smeli s uma. Pazi, javiću ja danas ovoj što se bavi volonterima, ali ona mene baš nešto ne voli, tako da ne znam koliko ću imati sreće…“
Okrenula sam koordinatorku volontera. Nije bila oduševljena naknadnim dodavanjem, ja sam je ubeđivala da je nešto previdela, da sam joj poslala taj broj, ali stavila je po strani naša neslaganja. Volontera ipak nikad dosta.
„Sređeno!“, poslala sam maloj. „Zvaće te neko popodne.“ Dobila sam srca i srećne smajliće.
Festival je počinjao u petak uveče. Okupili smo se popodne da prođemo konačna zaduženja i program, da se po poslednji put sve izdogovaramo. Obukla sam se svečanije nego inače, posvetila posebnu pažnju izvlačenju ajlajnera.
„Mina, voda dolazi u šest!“, rekla mi je jedna od šefica. „Koristi one nove crvene čaše što stoje u šanku.“ Klimnula sam glavom, svečano.
Tihana Smiljanić (1988) diplomirana je filološkinja opšte lingvistike. Selila se preko dvadeset puta u poslednjih deset godina, a trenutno živi u Beogradu. Bavi se digitalnim marketingom. Pohađa radionicu kreativnog pisanja Udruženja Hila i piše poeziju i kratke priče.