Ana llić, Andromeda

Andromeda

Srela sam Budućnost u snu, slučajno
I opet će da dođe
Znam kako će taj susret izgledati
Stojim pored autoputa
Ona prilazi kolima i staje pokraj mene
Samo da bih osetila neprijatnost njenih pitanja.
koliko imaš godina, pitaće
Zašto si sama
Reći ću da čekam nekog.
neću otkriti da ti opet pišem pesme
Nasmejaće se, jer zna istinu
On još nije spreman za tebe, reći će
zanemariću njenu grubost i ismevanje
na putu sam za Andromedu, ponavljam
čekam prevoz
Reći ću glasno, sa nadom da će me pustiti,
Možda i sama verujem u to.
Ona postaje još grublja:
Ovi putokazi za Andromedu ne vode nikuda,
Ako je neko pošao ovim autoputem,
Izgubio se.
Ako te neko traži, traži te među leševima.
Ipak, auto je tu a ja sam umorna od opiranja
Sešću na suvozačevo mesto
U oblaku parfema sa mirisom jasmina,
I odvešće me tamo gde je budućnost već i pošla,
A ja i ta čežnja za Andromedom bili smo samo usput.

Obaveštenje sa Deezer-a

Znam tišine
kad svi strepe šta li sam sad polomila dok sam padala,
kad napunim uši vatom,
kad nestane struja,
ali nema glasnije tišine od umiranja ljubavi
koja bruji od smeha o tome kako smo razočarali jedno drugo.

The Black Keys su objavili novi album,
kao da nije bitno
to što nisam mogla da se probudim ako ga ne sanjam,
i kao da to nikad nije činilo centar galaksije.
Album je potpuno neupečatljiv,
razmišljajući kako su im Brothers i El Camino vrhunac
počinjem mirno da živim u tišini mojih besmislenih misli
kao bez struje,
jer možda stvarno i nije bitno.

Režanje

Budi me ukus čelika na nepcu.
Čelo je ledeno,
A vrhovi prsta još uvek gore
Od skrivanja besa u vrelom vosku,
Od očajnog kopanja u žarnom pepelu želja,
Od trenja crvenog somota i lepljive krvi.
Čujem nesvesno lupanje,
Osećam nepravedno stiskanje,
Ovo je nesvrstano življenje.

Novembarske misli

Mogu da ispričam moja ružna sećanja,
I da opevam vreme žala,
Ali gde je svet?

Dobre stvari se dešavaju svima na isti način
a život u strahu ima previše nerečenih strana,
Osetiću ih sve i saznaću ih sve,
Ako saznam, pobeći ću,
Kad saznam, slagaću sebe
o moru, i beskraju,
I biću bespomoćna i sveznajuća.
I zanosiću se
I zaboraviti nadanja,
i živeti svoj strah
morajući da gledam s prozora
Jedan jedini način dobra.

Distanciranje nad životom

Stefana, umoriš li se od toga da budeš poželjna?
Znam da žudiš da nekad samo ispadneš smešna
Ili da gledaš ptice na krovu univeziteta
i pitaš me zašto ih je toliko.

Plakala si kad ti onaj Petar nije odgovorio na poruku
Odrastanje bez oca te nije potreslo
Ako bi negde videla nežnost roditelja prema deci
Rekla bi da je to patetično i da
Dete odmalena mora da uči da kontroliše osećanja
Misleći da je to ono što ti radiš.

Majka te je naučila da se uzdržano smeješ,
i govoriš normalne stvari,
čak i kad piješ,
i baš niko od prolaznika ne misli da si blesava

Tvoje misli nisu više dovoljne da te zabave,
Štaviše,vode te na sahranu,
Možda tvoju možda tatinu,
Pa uzimaš onu tesnu majicu
i snimaš se za TikTok

Nokti, trepavice, usne, prijatelji
Sve je lažno
Imitacija života
Ono što je bilo na hemoterapiji je pravo
To što si lepa nije ništa specijalno
Stvarno si posebna samo kad si svoja

Trebalo je da pustimo Panteru malo preglasno,
posle ručka kad svi odmaraju
iako mi ne volimo taj bend
samo da bismo ostvarile trijumf tinejdžerskih godina

Umoriš li se od toga da budeš poželjna, Stefana,
I da li si poželjna sebi?

Ana Ilić, rođena 1995. Završila gimnaziju u Vladičinom Hanu, diplomirala na departmanu za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Nišu, trenutno pohađa master studije. Objavila je četiri zbirke pesama – “Pod svetlom istine”, “One zvezdane oči”, “Utrnule reči”, “Snoviđenje”.