MATERICE
Branka je popodnevnu kafu pila na terasi. Sa njom su bile i Miška i Jaga. Sedele su na dečjim stoličicama pored velikog plastičnog stola. Od tvrdog sedišta čuvali su ih šareni jastuci šiveni po meri. Miška, plišana igračka u obliku miša, bila je u crvenoj haljinici sa mašnom od istog materijala oko glave, dok je Jaga, mekano belo jagnje, imala plavu suknjicu i roze majicu. I njih je Branka sašila po meri još pre trideset godina.
Mišku i Jagu našla je na tavanu dok je pokušavala da raščisti sav krš koji se sakupljao decenijama, skriven iznad njihovih glava. Mislila je da je krajnje vreme da počne da sređuje svoj život, koji se, otkako su joj se pre godinu dana ćerke odselile, okrenuo naglavačke. Da pokupi paučinu sa svojih sećanja i natenane ih pretumba, da pospremi svoja nerealna očekivanja i nadanje, raščisti neke odložene stvari i izbaci ih jednom za svagda iz sebe.
Umesto toga posvetila se kući. Mislila je da će možda tako nauči da se oprašta od dragih, starih predmeta, koje ljudi obično skupljaju, nadajući se njihovoj ponovnoj upotrebi, kao što se majke nadaju da će im se deca jednog dana vratiti u dom.
Ipak, ni to joj nije išlo od ruke.
Bila je svesna da je ta zgrada prevelika da u njoj živi sama, ali nije mogla da se natera da je proda. Među te zidove stao je ceo njen život. Kako uopšte odrediti cenu takvom mestu?!
Mišku i Jagu našla je u jednoj ogromnoj kartonskoj kutiji u kojoj su se nalazile i druge Andreine i Klarine igračke. Bilo je tu još plišanih životinja, barbika, setova za doktorke, plastičnih pegli i kuhinjskih aparata, metalnih automobila, gumenih loptica, malih vozova… Nije mogla da ih baci, ali ni da ih pokloni. Izvadila je jedino Mišku i Jagu i zatvorila kutiju selotejp trakom. To su bile omiljene igračke njene dece. Sa njima su naučile da spavaju same, da ne plaču kad idu u vrtić, da budu hrabre i odrasle, iako su još uvek bile male.
Oprala ih je i ušila na mestima iz kojih je počeo da ispada pamuk. Jagi je jedno oko visilo o koncu, pa je i to sredila svojim veštim rukama. Njihovu odeću ispeglala je i ponovo ih obukla. Sada su tu sedele pored nje i gledale je svojim plastičnim, crnim pogledima.
Dok je ispijala kafu s mlekom, uzela je svoj mobilni telefon i otvorila Fejsbuk. Nije koristila društvene mreže, kako to obično žene u njenim godinama rade, pokušavajući da bude mlađa nego što jeste. Nije čak tražila ni davno zaboravljene prijatelje iz svoje mladosti ili daleke rođake, koje nije srela decenijama. Fejsbuk je za nju postajao sasvim zbog Andree i Klare. Tako je mogla da prati šta se dešava u njihovim životima, a da one nemaju utisak da ih guši i da im dosađuje.
Listala bi njihove fotografije, zadovoljno gledajući kako se, zajedno sa svojim novim prijateljima, smeju negde na drugoj strani planete. Daleko od nje. Bila je mirnija znajući da su dobro.
Uzela je telefon i uslikala doteranu Mišku i Jagu. Poslala je fotografiju na zajedničku Vajber grupu. Zbog vremenske zone sigurno obe spavaju, ali je ipak nestrpljivo čekala njihove reakcije.
Iz prašnjavih kutija na tavanu izvukla je i mali šator. Oprala ga je, ali se još uvek sušio u dvorištu. Planirala je da ga postavi u dnevni boravak, kao što su devojčice nekada radile sa svojim ocem. Igrali bi se safarija. Poređali bi sve plišane životinje po dnevnoj sobi, a oni bi se, sa slamenim šeširima na glavama, zavukli u šator. Po kući bi bila ugašena svetla, dok bi njih troje sedeli pod svetlom baterijske lampe. Čitali bi, smejali se, pevali… Branka bi im s vremena na vreme donosila sokove i kolače. Ali osim toga nije učestvovala u njihovoj igri. To je bio njihov svet.
Kada je Stefan poginuo u saobraćajnoj nesreći, pokušala je jedne večeri da razveseli devojčice tako što je namestila šator. Bio je to pogrešan potez. Andrea je odmah zaplakala, a Klara je samo ljutito otišla u dečiju sobu, zalupivši vrata za sobom. Kasnije joj se učinilo kako Andrei tiho govori da bi bilo bolje da je mama umrla, a ne tata.
Možda je bila u pravu, pomislila je.
Dok je čekala odgovor svojih ćerki, na Fejsbuku joj je stiglo obaveštenje da je Jeleni danas rođendan. Odnosno, bio bi, da je i dalje živa. Žmarci su joj prošli duž cele kičme.
Neki ljudi i kad umru nastave da postoje na Fejsbuku. Nema neke razlike između profila jedne počivše osobe i neke manje aktivne, koja se možda već uveliko odselila na Instagram i zaboravila na neko pređašnje vreme.
Jelena je bila drugarica njenih ćerki iz srednje škole. Ali ona je nikada nije zaista upoznala. Bila je tu uvek kada se njihovo društvo okupljalo, kad su nešto slavile… Dolazila je s vremena na vreme u njihovu kuću. Par puta su i proćaskale, dok je čekala Andreu i Klaru, da se spreme za izlazak.
Činilo joj se da ona zna o njoj mnogo više nego obratno. Videla joj je u pogledu da je upoznata sa njenim životom. Da su joj njene ćerke sve ispričale i da sada nema potrebe da joj išta govori o sebi. A možda je samo bila pronicljiva. Imala je oči koje otkrivaju istinu.
Branka o Jeleni, s druge strane, nije znala ništa više od onoga što joj je pisalo na njenoj stranici na Fejsbuku. Par šturih informacija o godini rođenja, obrazovanju, bračnom statusu. Tako ju je i doživljavala, kao oglasnu tablu kroz čije fotografije može da gleda svoje ćerke. Tih nekoliko slika pojavljuju se i dalje svakog 1. decembra na njenom zidu, podsećajući je da je nekada slavila rođendane. Da bi sada imala 34…35…36 godina. Baš kao Andrea ili Klara.
Na njenom Fejsbuk profilu još uvek stoje brojne poruke prijatelja. A s vremena na vreme pojave se i nove. Istina, vremenom se proredio njihov broj, ali tu su i dalje. I srca. Kao da će ih nekada videti. Verovatno bi se radovala da je znala koliko je prijatelja imala… Ovako joj se činilo da ne skače sama, već da je guraju pod voz.
Čula bi ponekad Andru i Klaru kako govore da je imala postporođajnu depresiju. Činilo joj se da su rekle da je izgledala izbezumljeno i pometeno od kada je dobila bebu. Ali nije ih nikada pitala o njoj. Kao da je za nju zauvek nestala mnogo pre nego što je umrla. Još onog trenutka kada je poslednji put kročila iz dvorišta njihove kuće, rekavši joj ljubazno: ,,Doviđenja, gospođa Branka“.
Sada se pitala da li je mislila na svoje dete kada je skakala pod voz? Da li se pokajala, dok je nestajala u parčićima izmrvljenog tela i kapljicama krvi? Dok je silina tereta gnječila, da li se samo prepustila ili se borila poslednjim atomima svog bića?
Čula je da su joj se roditelji odselili pre nekoliko godina. Ko li joj onda odlazi na grob, pomislila je. Možda se to više i ne radi, nego se samo obilazi Fejsbuk profil. Poljubi se avatar, umesto slike na spomeniku, i prekrsti. Prospe se malo vode, soka, rakije pored kompjutera. Zapali cigareta i pusti da izgori pored šoljice kafe. Raširi krpa i postavi trpeza. Iskucaju tužići na tastaturi umesto pravih suza. Posedi malo i ode drugim putem duž interneta.
Možda bi trebalo da joj napiše nešto, kao što rade drugi. Da stavi neki emotikon, kad već ne zna šta bi rekla. Srce. Možda je to najbolji izbor.
***
Dr Dejan Stamenković. Koliko li je puta samo izgovorila to ime. Sigurno ga je gušila štucavica svaki puta kad bi počela da objašnjava ko je zadužen za njihov problem. Posle bi mu goreli obrazi, dok bi ona nemo klimala glavom kao znak odobravanja na sve što bi pričale njene sagovornice, obično brižne tetke, koleginice, komšinice, ili tek slučajne sapatnice s kojima je provodila vreme u čekaonici.
Govorile bi kako je on najbolji ginekolog u Srbiji, koji je isti slučaj uspešno rešio nekome koga poznaju, ili poznaniku njihovog poznanika. I to najčešće već iz prvog puta, iako su nesrećni parovi iz njihovih priča godinama pre toga na sve načine pokušavali da dobiju dete. Obično bi im prvo, kako to već u njihovom pripovedanju biva, radili brojne testove, koji bi pokazivali da je s njima sve u redu. Pa bi zatim žene, za svaki slučaj, primale hormonalne injekcije, dok bi muškarci morali da zaborave neko vreme na alkohol i cigarete, kako bi malo pojačali ono što im je priroda već dala. Ali ni to ne bi upalilo.
Dešavalo bi se i da idu po manastirima, obilaze vidovnjake, bioenergetičare, piju lekovite napitke… Zapravo, rade sve one stvari koje rade očajni ljudi bez izgleda za spasonosno, medicinsko rešenje. O tome bi je žene uvek detaljno izveštavale, verovatno da bi joj pokazale kako njen slučaj nije tako beznadežan. Kako ima ljudi sa daleko ozbiljnijim izazovom pred sobom od njenog. Nekako bi sve te, njoj nepoznate osobe, koje su, kako joj se činilo, živele samo u pričama tih njenih sagovornica, završile upravo kod doktora Dejana Stamenkovića. On je znao kako tačno da locira uzrok njihovog problema i, što je još važnije, kako da ga reši.
Ali izgledalo je da samo kod nje rešenja nije bilo nigde na vidiku, čak ni za poznatog doktora Dejana Stamenkovića. Sedela je u toj čekaonici po ko zna koji put, očekujući novu terapiju. Nakon dve vantelesne oplodnje i tri insemenacije, nije znala šta je još pred njom. Nije mogla da zatrudni, i trebalo je to već jednom prihvatiti. Ali činilo joj se da je to za druge bilo mnogo teže nego za nju. Za njenog muža, pre svih, ali i za sve te zabrinute tetke, strine, ujne… koje su je kuražile da će sledeći put sve konačno biti na svom mestu. I da će konačno postati majka.
Ona je, naprotiv, znala da nikada neće biti tako. Bila je ubeđena da njena materica ne želi da rađa decu. Mislila je da je zaposela neka tajna sila, koja joj ne dozvoljava da začne, i koja, sa svakom injekcijom i tabletom, postaje sve jača. Materica je imala svoje ideje i namere i nije dozvoljavala da idu preko njih. Ponekad joj se činilo kako je vidi kao neko malo biće koje uvek ide uz njenu nogu, poput vernog psa. Nije govorila, ali ju je podsmešljivo gledala, uveravajući je svojim očima da se i ovaj put uzalud trudi. Da ona ima druge planove. Toliko je puta posmatrala na monitoru u ginekološkoj ordinaciji, da je upoznala svaki njen kutak. Svaku žilu. Ovako otelotvorena izgledala je kao kobra, kojoj su sa obe strane glave visile još dve male zmije. Ponekad joj je čak ličila na glavu Meduze, koja svojim pogledom može da skameni sve što vidi. Čak i ovako odsečena od ostatka tela. Tako je i spermatozoide uništavala čim bi joj se približili. Ubijala je sve te sićušne plivače i pre nego što bi mogli da naprave bebice. Ili bi nasilno izbacivala iz cerviksa sve te veštački napravljene embrione, kao što su ih, bez njenog pristanka, ubacivali u nju. Imala je sopstvenu volju, koja nije imala nikakve veze s njom. Ili joj se bar tako činilo. Nije više bila sigurna šta tačno želi.
Naučila je da plastičnu stolicu do sebe zauzme svojom tašnom. Ta barijera štitila ju je od nepoznatih osoba željnih razgovora, kojima bi morala da ponavlja dobro uvežbanu priču o tome otkud ona kod dr Dejana Stankovića. Vremenom je ovo mesto postalo rezervisano za tu neobičnu priliku, kako ne bi nestrpljivo cupkala pored nje dok bi čekale da ih doktor primi. I ovako je očajavala dok joj se podsmevala, ali barem nije šetala oko nje kao nervozna, gladna mačka, lažno joj se umiljavajući.
***
Branka je ležala u šatoru, kojim se širio miris omekšivača sa aromom lavande. Pored nje bile su Miška i Jaga. Zamišljala je kako okolo šetaju lavovi i tigrovi, dok se one skrivaju od divljih životinja. Pravila se da se pod trese od krda slonova na svom putu ka izvoru vode. Osluškivala je majmune kako se vešaju po granama iznad njih tražeći sveže banane. Čula ih je i kada su počeli da skiče, ugledavši iznenađeno lik žirafe ispred sebe. Pružila je svoj vrat do njihovog položaja, smireno grickajući lišće. Kako bi njena fantazija bila stvarnija, na Jutjubu je našla zvukove savane. Ali nakon nekog vremena, cela stvar više nije imala smisla. Podigla se na laktove, razmišljajući šta sada da radi.
Otkada su se Andrea i Klara odselile u Kinu, nije znala šta će sa sobom. Svoju svakodnevicu organizovala je oko virtuelnih razgovora sa svojim ćerkama. Osam sati vremenske razlike između Srbije i Šangaja diktirali su njeno spavanje. Ostajala bi budna do kasno u noć kako bi ih čula pre nego što pođu svaka na svoj posao. Raznim sitnicama zaokupljala je svoj mozak, da ne bi zaspala pre vremena.
Ali borba sa snom, nakon što bi ih videla, pretvarala se u borbu s nesanicom. Pokušavala je da čita, sluša radio, gleda televiziju, čisti, vežba, šeta, šije, pa čak i da meditira… ali je od svega dobijala samo još više energije i vremena za razmišljanje. U tolikom trudu već bi svanulo, a ona je nastavljala dalje, kao da je noć iza nje bila slučajnost, a ne posledica hronične bolesti.
Ni ležanje u šatoru nije joj pomagalo da zaspi, već da prekrati duge, noćne sate. Provela bi neko vreme praveći se da je u divljoj Africi, a posle bi odvela Mišku i Jagu u Andreinu i Klarinu sobu. Spremila bi im čistu posteljinu i obukla u pidžame koje je sašila specijalno za njih. Onda bi im pročitala priču i poljubila ih za laku noć, a zatim se išunjala iz sobe, ostavljajući lampu u uglu da svetli.
Dok bi igračke spavale, šila je odelca, haljinice, trake za kosu… kako bi ih već ujutru obradovala nečim novim, osmišljenim samo za njih dve.
Nekada bi poručivala dečje knjige koje bi Miški i Jagi čitala pred spavanje, ili lutke kojima bi im napunila sobu. Svako njeno iznenađenje ispratile bi nemo, svojim plastičnim, crnim pogledima.
***
Odlučila je da saopšti mužu da ne želi više da ide kod doktora Dejana Stamenkovića. Da mu predoči da neće nastaviti da pokušava da dobije dete. Nije bila spremna da mu objašnjava kako u njoj živi čudovišna materica koja ubija sve što se u njoj slučajno zapati. Ne bi on to razumeo, čak ni da je želeo. Njegov strogi razum matematičara i inženjera nije mu dozvoljavao da percipira takve stvari. Pomislio bi samo da je premorena od svih medicinskih zahvata, terapija, lekara ili da je poludela od tolikih hormona. Plašila se da će je ubeđivati da prestane da razmišlja, jer joj je od toga samo gore. Često joj je govorio da ne voli što o svemu ima nešto da kaže. Uveravao ju je da mora da isprazni mozak i da će samo tako sve biti u redu. Bojala se da će je naterati da se negde malo osami. Da ode na neku planinu ili neko seosko imanje i provodi vreme u sobi posmatrajući ružni tapet na zidu. Ne bi nijednom rečju povisio ton. Svojim snishodljivim glasom bi joj objasnio kako želi samo najbolje za nju. Umeo je da govori tako da nikada nije delovalo da se raspravlja sa njom, već da joj, smirenim tonalitetom, otkriva neupitnu istinu sa kojom ona mora da se složi.
Nije htela da ga ubeđuje da usvoje nekog napuštenog dečaka ili devojčicu. Bila je sigurna da ne bi pristao, govoreći da želi da odgaja svoje, a ne tuđe dete. Kad god mu je spominjala to, prelazio bi preko njenih reči i želja, kao da je govorila o letećim automobilima ili političkoj situaciji u Somaliji. Bilo je to nešto što njega uopšte ne dotiče, zbog čega bi je samo pustio da govori, bez prekidanja, dok ne izbaci sve ideje iz sebe. Osim toga, verovao je celim svojim bićem da će dobiti dete i nije bilo načina da ga u to razuveri. Nada je u njemu gorela kao lomača. Nije mogla da je ugasi svojim neuverljivim objašnjenjima.
Zato je odlučila da mu saopšti da ga ostavlja. Na žene se uvek gleda samo kao na majke, čak i kada nemaju decu. Znala je da od toga nikada neće moći da pobegne ako ostane s njim. Planirala je da mu to kaže uz večeru, dok bude sedeo u svom omiljenom restoranu i jeo polupečeni odrezak. Krvavo meso nestajaće u njegovim ustima, kada bude govorila o svojoj odluci. Halapljivo će jesti svoj obrok, dok njene reči bude primao mirno i staloženo. Kad bude završio s jelom, a ona sa pričom, obrisaće usta salvetom i samo klimnuti glavom, kao da odobrava njenu nameru. Dok bude vario hranu, misliće da je tako pustio da se malo izduva, ne bi li je brže prošli nemiri, koji je, s vremena na vreme, obuzmu, kao i sve žene, kako je verovao. Iznenadiće se tek sutradan, kad bude došao s posla u prazan stan. Tek kada bude prešao prag njihovog doma, biće mu jasno šta mu je sve vreme govorila.
Pre mesec dana našla je posao u Kini. Za to je znala jedino Klara, njena mlađa sestra. Predavaće engleski jezik deci u srednjoj školi. Položila je već sve testove i odlično prošla na razgovoru sa poslodavcem preko Skajpa. Već je našla i stan. Nije bio veliki. Samo jedna soba i kuhinja. Ali nije delovao kao neka prastara rupa prepuna bubašvaba. Činilo joj se da je Kina jedino mesto dovoljno daleko, kako bi za sobom ostavila svoj prethodni život i počela da gradi novi. Slobodni prostor bez sećanja. Jedino joj je bilo teško zbog Klare, ali nadala se da će uspeti i njoj da nađe posao i da će joj se ubrzo pridružiti. Delovalo joj je da bi ona još lakše od nje spakovala kofere i nestala.
Klara se nije iznenadila kada joj je pričala da misli da njena materica postoji izvan njenog tela i da je prati svaki put kada ide do lekara i nazad. Nije se iznenadila ni kada joj je rekla da misli da ne želi da zatrudni. Da u stvari nikada nije ni želela decu; da je gledala svoj odraz u ogledalu sa jastukom ispod haljine osećajući samo gađanje; da je u kakofoniji tuđih glasova izgubila svoj. I da ga je tek sada, nakon mnogo godina, prvi put jasno čula. Govorio joj je da ode i da se ne okreće.
Klara je uvek bila hrabrija od nje. Radila je šta god poželi, ne obazirući se na druge. Takva je bila otkako im je otac poginuo. Kao da više nije imala koga da se plaši, a zapravo je postala snažnija i jača. Činilo joj se da nikada nije zaplakala otkada je umro, iako ga je sigurna volela, kao i ona. Ali život je bio daleko jednostavniji bez svakodnevnih batina. Nije morala više da se obazire na to kada je ugasila svetlo u svojoj sobi, kakvim tonom mu se obratila, s kim se viđala posle škole…
Činilo joj se da je iznova naučila da diše.
Jedino ju je majka izluđivala svojom stalnom potrebom da od njega napravi sveca, kao da je zaboravila šta im je sve radio. Kao da u njegovoj smrti nije videla svoju slobodu posluženu na zlatnoj tacni, već je od zemlje koja je pokrila pokojnika izvajala sebi novog muža, kojim je mogla da se diči i ponosi. A svojim ćerkama pažljivog i osećajnog oca.
***
Branka je Miški i Jagi kupila automobil sa daljinskim upravljačem. Moći će tako da ih vozi iz svoje fotelje ili šatora. Da im stavi naočare za sunce i slamene šešire i da zajedno zamišljaju da se kreću savanama Afrike. Mogla bi da im baci lava na šoferšajbnu, pa posle da ih manevrima spretnog vozača Formule 1 izvuče iz te životne opasnosti. A zatim da ih svojim zagrljajem uveri da su na bezbednom. Pored nje.
Poklonila im je to za Materice. Prvo je sebi vezala noge kaišem, zamišljajući da to čine njih dve. Onda je iza svojih leđa izvukla poklon upakovan u neki cvetni papir. I njega je poručila onlajn, specijalno za uvijanje njihovih poklona. Smejala se na sav glas, govoreći im da je prvo odvežu, kako bi ih darivala. Umesto njih je otvorila kutiju, praveći se da u njihovim plastičnim, crnim pogledima vidi sreću i radost.
Uzdahnula je. Postajalo je sve teže u krpenim lutkama prepoznati svoje ćerke.
Uzela je telefon. Još uvek nije bilo poruke od Andree i Klare da joj čestitaju praznik. Setila se kako su jednom prilikom na taj dan devojčice ustale rano, pre roditelja. Ušunjale su se u njihovu spavaću sobu, uspevajući da ih ne probude. Vezale su joj noge očevim kaišem i golicali tabane da se rasani. A onda se glasno smejale, kada je shvatila šta su joj uradile.
Zamišljeno je gledala u plastični, crni pogled Miške i Jage. Bile su neme kao i ona.
Sećanje je kvarila slika njenog muža koji besan skida kaiš sa njenih nogu i njime šiba sve tri. Iz sve snage baca kožni opasač u vazduh, kako bi im zadao što jače udarce. Zamahuje, ne gledajući koju od njih tri povređuje. Kaiš pravi zvuke koji na trenutke užasavaju više od ožiljaka po koži. Branka uspeva da se pribere od šoka i ustane uprkos bolu. Grli devojčice tako da samo njeno telo biva izloženo udarcima. Dok one plaču i vrište, drži ih čvrsto, ne dajući im da se pomere. Sve dok se zamasi ne prorede i ne oslabe. Kaiš pada pored njih, a otac izlazi iz sobe, ne izustivši ni reč.
Uzela je Mišku i Jagu i pritisla ih snažno uz svoje telo. Pomilovala je životinje po glavama i nežno ih poljubila.
Ponovo je pogledala u telefon. Nije bilo poruke. Otvorila je Fejsbuk i listala Andreine i Klarine fotografije. Radosno su je posmatrale sa ekrana.
Marija Krtinić Veckov (1986, Smederevska Palanka) diplomirala je Opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dugo godina radila je kao novinarka rubrike za kulturu dnevnog lista Danas. Dobitnica je nagrade Vip Iskorak za novinarsku izuzetnost i popularizaciju umetničke igre u Srbiji. Prozu i poeziju objavljivala je u književnim časopisima, zbornicima i na portalima. Rukopis zbirke pesama „Zazidana“ našao se u užem izboru za nagrade za mlade pesnike „Novica Tadić“ i „Mak Dizdar“. Dobitnica je nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju savremenu pripovetku u 2021. godini, a po motivima nagrađene priče „Uspomena iz Sokobanje“ snimljen je i istoimeni kratki film u režija Dušan Popović i produkciji Kulturnog centra Šabac. Za priču „Poziv“ dobila je prvu nagradu na književnom konkursu „Trenutak kada je meni počeo rat“ u organizaciji Foruma ZFD. Rukopis zbirke kratkih priča „Materice“ izabran je kao pobednički na konkursu Studentskog kulturnog centra Kragujevac za 20. kolo edicije „Prvenac“. Ova knjiga objavljena je 2022. u izdanju izdavačkih kuća Treći Trg i Srebrno drvo i SKC Kragujevac. Odnedavno živi u Norveškoj.
Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!