Image default
Proza

Andrea Popov Miletić, Fama o njoj

Fama o njoj

 

Nijedno drugo povrće prema kojem se ponašamo kao prema voću nema ovako naročit status. Ume da razočara, zahteva poseban ritual, odabir, znalačko kuckanje – kakva je peteljka, kakva je fleka, kakav je zvuk. Obično nemamo pojma, odglumimo ulogu koja nam je dodeljena, prodavac odigra svoju, a posle toga – sve je lutrija.

“Hoćemo da je kupimo?”, izgovaramo svečano. Tako nikad ne bismo izgovorili: “Hoćemo da kupimo narandžu?” ili “Mogli bismo danas da odvalimo jedan paradajz.” Pravimo za nju mesta u frižideru. Mislimo zbog nje unapred.

Uglavnom je donosi pater familias i rukovodi njome, jer je teška i seče se velikim nožem. Većamo kad ćemo se upustiti u to da je načnemo: hoćemo li posle ručka ili odmah. Ili i sada i posle ručka i posle kupanja? Idemo s plaže umorni i srećni zato što nas ona tamo čeka. Nekad je kupamo hladnom vodom u kadi, nekad čak i u reci (nema dokaza o tome da je neko zaista dočekao da se ohladi na ove načine). Obiđemo je povremeno. S nestrpljenjem je čekamo. Ne može svako da je seče. Prepuni slatke vode do grla i naduvenih trbuha jedemo je opet i opet da ne stoji, da se ne pokvari. Nudimo njome svakog ko se tu zatekne.  Iziskuje i isplanirano odnošenje kora do kontejnera.

Kada se ona seče i deli, pa sednemo po stepenicama srećni svako sa svojim parčetom a opet učestvujući u zajedničkom činu, objedinjuje u sebi nešto veliko što nema ni pečenje, ni torta, ni jabuka, nešto što nadrasta sve to.

Ponekad je brašnjava, a nekad kao krastavac. I pored toga ne prestajemo da je jedemo sve vreme misleći: “Kakva šteta!”, “Podbacili smo…”, “Zašto baš mi?,” “Trebalo je onu drugu.”, “Fali joj samo malo da bude…”

Ljudi koji kupuju samo krišku, četvrt ili polovinu su ljudi koji ne žele da rizikuju, koji hoće odmah da znaju na čemu su. Škrtice, slabići, pomislio bi neko (ne i mi), fali vam malo hazarderstva u životu. Ljudi koji odmah odstrane koru i iseku njeno crveno meso na civilizovane kockice, pa jedu viljuškom iz činije praveći sebi ugođaj kao u kafiću su ljudi koji ne vole da se uprljaju i nisu skloni perverzijama bilo koje vrste. Mi nismo ti ljudi, jedemo rukama ili s noža. Kad nas niko ne gleda, grizemo krišku crveni od uveta do uveta, a posle slasti i pljuckanja koštica zabodemo nož u koru kao gusari u čamac.


Foto: Ema Bednarž

Andrea Popov Miletić (Novi Sad, 1985) autorka je zbirke priča Bezazlene crtice objavljene u ediciji Prvenac, SKC Kragujevac, 2013.  Zahvaljujući nagradnom konkursu Trećeg trga objavila  je roman Pioniri maleni, mi smo morska trava (Beograd, 2019) koji je ušao u širi izbor NIN-ove nagrade i uži izbor Vitalove nagrade “Zlatni suncokret.” Roman je doživeo drugo i treće izdanje za Bulevar books (Novi Sad, 2021. i 2022.). Zastupljena u štampanim i onlajn časopisima: Rukopisi, Sveske, kARTon, Afirmator, Konkursi regiona, Balkan express, PULSE, Alma, Republika, knjizevnost.org, strane.ba, Polja, astronaut.ba, covjekcasopis.art.blog, Libartes. Bila je gošća rezidencijalnog Pečujskog programa za pisce Pécsi Íróprogram (Mađarska, 2017.) Uvrštena i u višejezični zbornik Biber 02, CNA, Beograd/Sarajevo, 2018, zatim antologiju Novosadska ženska proza: od ispovesti do putopisa i RegiOna (priredila Vladislava Gordić Petković), Balkan Bombshells (Istros books, London, 2023), kao i u Poslednja Atari generacija: panorama novosadskih prozaista generacije osamdesetih (Zenit, 2021) i Novosadski književni bedeker (Bulevar books, 2022). Priču objavila i u Zbirci angažovane priče Mokri(n) čvor (priredio Saša Ilić). Osvojila je prvu nagradu 14. West Herzegovina festa. Učestvovala u programu 16. Kikinda short festivala (2022.) Proza joj je prevedena na makedonski, albanski, nemački, engleski i mađarski jezik. Gostovala u Karlovačkoj gimnaziji na času književnosti sa učenicima trećih razreda i održala radionicu kreativnog pisanja u omladinskom centru Crna kuća na temu pisanja društveno-angažovane književnosti.


Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!

Related posts

Ranko Trifković – Ursa i učkur

Libartes

Vjećeslav Berar – Priručnik za pravljenje groteske

Libartes

Slavko Mali, Tako je umro Baboš