Na pitanje koja je suština razlike između muškog i ženskog primerka „Hazarskog rečnika“, Pavić odgovara:
„Stvar je u tome što muškarac svet doživljava van
sebe, u svemiru, a žena svemir nosi u sebi. Ta se razlika ogleda i u muškom, odnosno ženskom
primerku mog romana. Ako hoćete, to je slika
raspada vremena, koje se podelilo na kolektivno
muško i individualno žensko vreme.”
Kako je ovaj broj Libartesa posvećen Ženi, poeziju bih, uz pomoć ove Pavićeve misli, uslovno rečeno, podelila na unutrašnju stranu poezije sa posebnim osvrtom na onaj unutarnji kosmos iz Pavićeve rečenice, gde bi bila poezija Katarine Fiemengo, Marine Drobnjaković, Tamare Šuškić, Dušana Gojkova, dok bi njen drugi kraj bila poezija koja taj kosmos posmatra van sebe, a to je poezija Maje Korolije, Vlade Vukomanovića i Ivane Maksić. No, to nisu strogo odeljive poetike. Kosmos je ipak kosmos, bilo da se nalazi u nama ili van nas.
Što se proze tiče, imamo zanimljivu plejadu različitih viđenja, fabula, stila kao i preplitanja već pomenutih „kosmosa”. U stilski pažljivo uobličenoj priči „Četiri strane Alme“, autorke Aleksandre Urošević, glavni lik ispovednim tonom govori transformacijama supruge. Prozna crtica Jadranke Čavić „Žena od kamena“ ne predstavlja određenu ženu, već oličenje žene, ženu koja je u nemogućim egzistencijalnim položajima, plemenskoj zajednici, gde je njena volja potčinjena volji plemena. Čitavu atmosferu presecaju kratki rezovi koji pojačavaju efekat priče. Pandan „Ženi od Kamena“ bila bi priča iste autorke, „Žena od gline“, gde pretpostavlja jedno bezvoljno glineno biće koje život nosi, dok je ono nesvesno sebe, bez volje da se budi, zariveno duboko u san. „Gospođa Lazarus“ je priča Ivane Prentović Krivokapić o jednom danu u životu Silvije Plat u kome pokušava da napiše pesmu. Zoran Ilić, u maniru hladne naracije, priča priču o tragediji striptizete koja okončava zaboravljena, istrošena i napuštena, poredeći njenu sudbinu sa ruinom na kraju grada. Nešto drugačijeg tona je priča „Prst“, Mustafe Smajilovića, koja podseća na lirske realiste s početka 20. veka i ima sasvim neočekivani kraj. U „Akvariju“, Emina Japalak kroz muško-ženski dijalog slika duboku potištenost kada se ne razumevaju dva bića koja govore istim jezikom. Kao da je taj odnos zapravo slika riba koje se guše u ustajaloj vodi. Valja tu postaviti pitanje: ako se guše, ako je voda ustajala, da li onda uistinu govore istim jezikom, i ako govore, da li se čuju?
U rubrici pod nazivom Pesme na međi imamo „Varijacije jednoga sna“, autorke Dragane Ivanović, koje je ona sama uvrstila u prozu, ali je tekst jako blizak i poeziji. Na istom mestu se nalazi i rad Elektre Poetike, „Evokacija Lilit“, posve oneobičen, u kome se pisma kao i ’’glasovi’’, smenjuju. U podtekstu imamo i umetnuto oponašanje starih uspavanki.
U „Mislima“ nas očekuje Svetolik Jozić koji se u ovom broju preobrazio u ženu i u svom šaljivom maniru koliko-toliko pomirljivo prihvata novonastalu situaciju i pokušava da živi sa tim, doduše i dalje posmatrajući svoju ženskost iz muškog ugla.
Još jedna od novina u časopisu je i poetski-video rad „Andrej“. Naime, 21. vek nam je doneo pravo na našu sopstvenu individualnost. 21. vek nam je doneo ideju da imamo pravo na sopstveni rodni identitet. Sloboda nam uvek daje za pravo da promislimo – koliko smo, zapravo, slobodni? Upravo u moru te individualnosti dolazi do njenog samoukidanja, de(kon)strukcije, pa se zajedno sa autorom/autorkom ovog video-poetskog rada valja upitati: „Ogledalce, ogledalce, više ne gledam u sebe, ne vidim svoj odraz. Vidim…“.
Ako prema tradiciji podelimo svet na polove, na muško i žensko, onda nužno dobijamo i muško i žensko čitanje. Hajde da budemo toliko slobodni i da se definišemo: „Koga ja to vidim u ogledalu? Vidim li ja za početak biće ili gledam sebe kao pol? Koji je moj identitet?“; pol nije naša zadatost, ali gde prestaju granice pola? Setimo se samo da je Pavić u 21. veku svoj „Hazarski rečnik“ objavio u androginom izdanju. Šta zapravo znači ja? Šta znači biće? Šta znači žena ali i muškarac? Ovaj broj nije pokušaj rekonstrukcije celovitosti ideje žene, možda samo jedne njene vlasi, baš kao u „Hazarskom rečniku“ gde su lovci na snove pokušali da sastave Adama Ruhanija. Ali ova žena ovde nije nužno Eva, a ako nije nužno Eva, nije ni nužno Lilit. Zapravo, nije nužno ni žena.
Marijana Nikolajević,
urednica