Image default
Film i misao Reč i misao

(O) Medeji

prvi put izvedena 431. p. n. e. u Atini

Piše: Ivana Maksić

Medeja, kao jedinstvena dea-ex-machina, žena čije ime u svesti priziva med, čiji je deda bio bog sunca, a med, sunce, sperma, sve to ukazuje na očinsko, na Zakon i njegovu rasklimanost prilikom upliva nečeg fluidnog, neke naslade usled prekoračenja. Važna stvar koju ona čini, to samolišavanje koje su mnogi skloni da povežu sa revolucijom, emancipacijom, anti-femininim principom, jer, avaj, žena je uvek majka, a akt ovakve svireposti, koja je potaknuta ljubomorom, mora se videti kao velika tragedija (ultimate tragedy because of this vengeful infanticide), čime ona naprasno postaje ženski heroj, žena par excellence. Ovim bismo prihvatili da se Medeja, svrstala u prelazni oblik – uvek na pola puta između deteta i čudovišta. Jer, dete je uvek čudovište – obrnuto ne važi. Potrebna je, svakako, određena doza nasilnog transponovanja (ne i medijacije) kako bi se jedan takav akt shvatio i prevazišao. Naime, osoba koja napušta sve i iznova se vraća Drugom (svojoj Drugosti, Imaginarnom), dospeva u kritičnu situaciju da od tog Drugog biva izneverena (upravo ubijanjem Imaginarnog, ona se lišava raskola, budući da je Imaginarno uvek privid), nakon čega (čineći to na perverzan način, indirektno) dospeva u kulminativnu fazu rascepa, suočivši se sa ogromnim prostorom mentalne pustoši (the void). Ta pustoš je označena (ali ne označava) gubitak primordijalne slike. Medeja žrtvuje (nešto svoje, ali i tuđe) u zamenu za još veću, doslednu prazninu, za konačnost nenastanjenog bitka. Bitno je da su bogovi na njenoj strani, a to je najnebitnija stvar u ovoj zamci. Paradoksalnost Žrtve je uvek u tome što je ona lažna – potiče iz ubeđenja da je to što činimo otežavajuće po nas, ali istodobno, olakšavajuće za(rad) nekog drugog. Upravo ta neosvešćena prisila obeležava čin, usađuje u njega nešto smešno i bezvredno. Drugim rečima, upravo svojevrsna ciljnost neodvojiva od akta žrtvovanja, obezvređuje taj čin uvek do krajnjih granica. To što osoba zapravo čini dok se žrtvuje (s ubeđenjem da je to što čini žrtva) jeste paranoični pokušaj povratka u sistem, pokušaj patetičnog uzglobljavanja u ono što je već, paradoksalno, postalo nakaradnim iščašenjem, ono što je klimavo, što se bezuspešnim pokušajem lepljenja, uvek nepovratno degradira. Ubistva su, tvrdite, akt svirepe osvete. Možda su, pak, akt poništenja onog što je moguće postvariti. Možda su puki odgovor na permisivnost stvarnosti a ne onostranosti. Nikakvo rušenje Zakona, već, potvrda njegove nužnosti (nepodnošljivog Realnog). U krajnjoj liniji, potvrda da se bez njega ne može. Rušenjem Zakona, uspostavljamo unutarnji zakon, a to je drugi naziv za sužanjstvo želji. Želja, budući fluidna, bez objekta, jeste neuništiva. U tome je jedini poraz. Poraz u koji se vredi iznova uživljavati.

Hoću igru, hoću da ona traje. Prihvatam pravila, ne razmišljam o njima, ona mi pomažu da to traje. U igri ne dolazi do načela. Igra nema smisao, u njoj se ne nalazi suština. Neću ni da saopštim da prihvatam, neću da se iznova pitam o tome, hoću da u nju skliznem, hoću da me igra obuzme, da je prihvatim ne saopštavajući sebe-unutar-nje, da se saživim ne izgovorivši reč. Neću da kažem da, već da umesto reči budem reč. Hoću svoje neobrazloživo učešće, ne želim da sa-učestvujem, da učestvujem gledajući sebe sa strane, neću da, mentalno voajerišući, izvodim zaključke o pravilima, zbiram rezultate. Moje, tvoje. Ne zanimaju me pobede: prihvatam, naime, svoju nesposobnost da se izmestim, da budem ,,izvan”, da (o)vladam. To što ne želim da istupim, to me uzbuđuje. Ne želim da spoznam, dakle, značenja izgovorenih reči, zanima me nit, nadogradnja, morfologija same igre, a ne morfologija reči, jezik igre koji nije podložan razboritoj analizi, jezik kao uslov etičnosti (smislenosti). Onaj koji dovodi u pitanje pravila, više se ne igra. Neće mi pasti na pamet da kršim ustanovljena pravila jer će me samo pravila igre moći oslobađati. Povinovaću se njenoj svetosti, pristajaću na novo, ali uvek poznato i drago, pristupaću mu uvek naivno: zaslepljujući se, obmanjujući se, postojaću. Svaki prekid, svaki kraj u igri, signal je za početak. Nema nastavka igre bez kraja: paradoksalno, uslov njene perpetualnosti jeste činjenica da je okončanje uvek moguće.

Igra kakvu priželjkujem, mora da ispuni jedan jedini uslov da bi me zadovoljila: uslov beskonačnosti.

Delakroa (1862.)

Žena na slici podseća na Grkinju, ali i na ženu koja nosi zastavu, sa jedne druge slike, zastavu slobode, crvenu. Obe (ista ta žena?) imaju gole grudi, grudi sa bledim, gotovo neprimetnim bradavicama. Žena sa ovakvim grudima bez tamnih areola koje bebama olakšavaju put kojim uočavaju i poznaju, teško da je dojila. Ruke su izrazito snažne, ali uprkos tome ženstvene, ramena su u takvom položaju da deluju pomirljivo a čitav stav zaštitnički. Postoji određena težnja ka spuštanju, čak – uranjanju u zemlju, kao da će skliznuti u nju poput svile s njenog čvrstog, borbenog tela. Mač koji drži spušten je i gradi paralelni potez sa nogom koja je prekrivena draperijom, tako da je vidljiv samo vrh stopala. Kosa je izrazito crna, gotovo turska, istočnjačka. Profil ove žene je bajronovski: položaj nosa, njegova oštrina, izraženi očni kapci, oboren pogled i poluotvorena usta – sve su to nedvojbeno odlike bajronovštine. Ima određenih sličnosti i sa gorgonom – to se pre svega odnosi na nekakvu skamenjenost koju je lice poprimilo naglo, usled prizora koji je zateklo. Kosa je skupljena, a na glavi ima dijademu – trokutastu. To ovaj lik čini ljupkim. Deca se migolje dok ona gleda u prozirno tirkizno oivičenje pećine, gleda u spolja, drži mač, ali ničim ne ukazuje da će ga upotrebiti. Deca su debeljuškasta, njihove butine paralelne, oči tužne i uplašene. Istovetne su građe, kao da su blizanci – jedan plave, drugi tamne kose. Položaj nogu žene i njihovih tela, kao i način na koji ih drži ispunjavaju kompoziciju ove slike tragičnom nerazrešivošću. Tela su načinila čvor, mač je ovde poput savitljivog pruta, bedno pomagalo, tričava stvar, suvišnost. Ne samo da se ubistva neće desiti, već deluje kao da će ih majka zaštititi, vratiti u matericu. Položaj Medeje vrlo je sličan položaju koji zauzima Mojsije na jednoj poznatoj skulpturi, skulpturi koja greškom sadrži i rog. To se može uočiti i u položaju kolena. Noge žene se ne vide, ali se naziru, sugestivno ocrtavajući anatomiju svakog pojedinog dela, prekrivene su, pa deluje kao da deca čine njene noge – sinovi su svakako zamena za njen trup, dok čitavo telo posmatrano izdaleka odaje utisak osobe koja jaše, jezdi, u svakom slučaju – u pokretu je, bez prevelikog promišljanja.

Pazolini (1969)

Žena je smirena, ne brblja, deluje kao neko ko se uvek sprema za nekakav prećutan ritual. Moli se, u crnom je – čarobnica, dakle, Grkinja, s mnogo nakita na sebi. Dok hoda, nakit biva čujan, zvučan, odjekuje, zvecka prijatnim odjecima. Nosi veo koji nije venčani, budući da je crn. Na licu su najizraženije oči – trepavice i obrve blago povijene na dole. Te krupne oči u kojima je sve tamno, spremno da pruži odraz, pogled nabijen ekspresijom, deluju gotovo hipnotički na posmatrača – poput poznate Krićanke čiji profil pamtimo. Žena očima reže grkljan i čereči ljudsko meso. Vrišti i pada u vatru – kotrlja se preko plamenih jezičaka. Potom hoda s takvim mirom da uznemiruje. Kada je u belom, izvesna prepoznatljiva i samo njoj svojstvena crta prezira i dostojanstva čini muškarca koji je prati običnim slabićem, potcrtava njegovu inferiornost. Ipak, ona ga predano voli, odriče se sebe – kao da postati neko drugi znači zaboraviti sve. Deca sa cvećem na glavi ispraćaju oca, osmehuju se. Ženi je saopšteno da je neželjena, u tom trenutku ima dugu purpurnu haljinu preko koje pada crna prozirna tkanina (veo). Bedan čovek kazuje da sve što je ikad uradila za njega, jeste puka vezanost, potvrda ljubavi prema njegovom telu, dakle – da je zasluga njegova; uprkos tome ona – premda kleči na kolenima to čini tako da je uvek iznad njega, kao da ga nadgleda. Nakon što je brižno okupala sina tršave kose, uvija ga u belu tkaninu i uspavljuje; sa nekakvim blaženim osmehom mazi ga, potpuno smireno, kao pred san u koji će oboje simultano i bespovratno uroniti. Nož – bodež – uskače u dva kadra, pa čujemo šapat – dormi, dormi. Drugi sin se rastaje od svog drvenog konjića i polazi sa majkom, svečano – čuje se tužna muzika. Stariji sin bi trebalo da spava – ponavlja se postupak, čujemo šapat, otvara prozor, gleda je zasečen mesec, jutro je, vatra, sve gori, besnilo.

Fon Trir (1988.)

Žena sva u crnom, sa kapom pripijenom poput one koju nose plivačice, bez kose – jer se ona ne vidi, ima izražene jagodične kosti, obrve koje su potpuno neuočljive, lepo ocrtane usne, ali blede, kao što je i lik bled. Leži na pesku i steže zemlju, svet se pre-okrenuo zbog pene, zbog sperme, svet bez praoca, prapočetka. Sve je crno, i more i brod, magla, nebo. Medea forlod sit land, a Jason nju. U crnoj haljini žena atletske građe i savršenog držanja hodi kroz močvaran predeo i maglu, haljina je duga, deo dana – zora ili sumrak. Sakuplja biljke, bobice, otrovne sastojke. Njen ten je boje meda sve dok ne izgovori jednu reč, tada postaje starački beo: osveta je, dakle, čini ružnom. Sve je u znaku vode, magle, severnjačke hladnoće koja se podnosi bezpogovorno, koja odlukama uliva čvrstinu. Kiša se sliva sa njihovih lica – your pride is your misfortune – između njih je duga, svilene niti, rukuju se ali to ih još više udaljuje, dakle – supružnici zauvek postaju suparnici. On će kopnom, ona vodom; on na konju, ona sa sinovima: stariji sin namrgođen, prekrštenih ruku, mlađi – privijen uz majku. Majka postaje sopstveni sin jer je napuštena, stavljena pred iskušenje. Pred put: katran, crni otrov, gusta i lepljiva tekućina premazuje se preko svadbene krune. Do you remember, Jason – zatim se spajaju, čežnja se svom gustinom pretače u libido. Njegova glava u njenom naručju poput dečije, ali to se već desilo, između njih već stoji nešto nevidljivo i neprobojno, poput stakla, više ne mogu čulima dopirati jedno do drugog, stoga se ne dodiruju. Njegovo telo više ne oseća njeno telo – čak ni kada je ono prisutno. Sećanje samo pojačava jaz, prazninu. Spajanje zauvek postaje razdvajanjem. Kruna je dar koji se zabada u kopita konja, ne bi li kasnije ležao i batrgao se na morskom žalu. Životinja mahnito juri morem, lepi se u pesku, posrće, pada. Deca spavaju u travi. Konopac je spreman, majka se spušta, seda u poljsko cveće, spušta glavu na ruke, stariji sin je dodiruje prilikom prilaska – I know what has to happen. Drugi sin je mlađi, još uvek spava, svetlozlatne kose, tena poput albina. Smeje se, jer ga uzimaju poznate ruke, majčinske. Trči da bi ga ona našla, stariji brat zna, zato ga vraća iz smrti u smrt – jer ga majka čeka. U redu je, Medeja, gotovo je, obesila si o drvo ono što najviše voliš. Stariji sin posmatra, kleči, bez reči je, sam vezuje omču, stavlja je oko vrata kao neku ogrlicu, kao da sve to nije ništa do igre, ali ne bismo smeli da zaključimo da to radi iz prezira prema ocu, iz nekakve želje za svrgnućem, potvrdom postojanja. Sinovi vise tačno u pravcu Jasonovih očiju – svaki sin jeste jedno plavo, mutno oko: prizori se preklapaju, nestaju.


Ivana Maksić rođena je 1984. Objavila je poemu O telo tvori me (2011.) U poslednje vreme ponovo počinje da pati od nesanice. Sve češće ima čitalačke traume. Mogla bi se okarakterisati kao nomad, jer je taj način života sve više određuje. Veruje da ime Ivana potiče od reči izvana. Mnogi ljudi misle da joj je crvena boja omiljena, čime se neretko obmanjuju. Ne voli cveće niti telefonske razgovore.

 

 

 


Ivana Maksić je objavila i:
Lutke i crvi (april 2011)
Ugojena sirena repom svojim teškim tromo udara po leptirima (i žanrovima)! (jun 2011)
Crtež (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Intervju: Nepripadanje mora biti promišljeno da bi u njemu bilo pobune (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Antipod i antidot (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Crtež (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Slikarstvo (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Fotografija (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
Sporazumno stečeno ropstvo (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Poezija (Libartes amatoria, mart 2013)
Plivanja i jahanja (Zubati Libartes, februar 2014)

Ovaj članak je objavljen u martu 2012, u okviru temata Ecce Femme.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Čovek zvani hrabrost – Braća Koen

Fridkin bez cenzure (Friedkin Uncut)

Volim žene, ali samo mog tipa

Ostavite komentar