Piše: Svetolik Jozić
Ne sećam se tačno redosleda: da li sam prvo obukao pidžamu pa oprao zube i stavio papilotnu na šiške, odmah tu iznad mog visokog čela. Jako sam ponosan na to čelo, visoko je (odraz mudrosti – tako je govorila moja baba Angelina kada sam bio mali, kaže: „Ovo dete će, Vujadine, da bude čovek od pera ili će bar da bude prodavac, vid’ ga kaki je, pu puu! A ne k’o ti, Vujadine, ne mož’ ni petla da utepaš!…”). Da, jako sam ponosan na to čelo, usekle se tek dve bore a i treća je na pomolu. Nego, kao što rekoh, ne sećam se tačno redosleda, možda sam prvo stavio papilotnu, pa obukao pidzamu i oprao zube ili prvo zube…No, sad nije važno. Važno je to da kada sam se probudio i skinuo pidzamu i stao nad ogledalom čelo mi nije bilo više onako visoko već srednje. Reklo bi se žensko. Od bora ni traga! A tek pod papiltnom- lepo se razvile vlati plave, duge kose. Nije moja! Pobogu, licem i stasom pretvorio sam se u žensko! Skroz naskroz žensko. Pipnuo sam se pod košulju kad- sise, čoveče! Nije bilo druge no da iskopam iz ormana neku žensku odeću koju je zaboravila ruskinja. Obukao sam suknjicu od plavog tila i šarenu bluzu. Setio sam se da imam i neki karmin kojim sam ponekad šminkao moje lutke, doduše, pomalo drečav za jutro, al’ šta sad. Zagledao sam se dobro u tuđi lik u ogledalu. Hm. Lepa sam i još i mlada. Mogao bih da se nazovem Angelina po mojoj babi. Nazuo sam patike, bile mi velike, ali sam otrčao u kupovinu!
Ja sam pomirljiv čovek. Nisam buntovan. Uostalom, lako prihvatam stvari. Pola svog života proveo sam k’o Svetolik Jozić, čitao novine, radio svoj posao i svakim danom marljivo čekao penziju. Imao sam problema sa strujom, nisam redovni platiša, dva-tri puta su mi je sekli. Tačnije, obustavili dovod električne energije- kako oni to vole da kažu birokratskim jezikom. Imao sam problema sa mačorom Đoletom, ponekad samo kada je u teranju. Moje lutke nisu izvoljevale, samo Lusi, ali ona je ipak posebna. Što se moje intime tiče, imao sam problema sa ženama. O, imao sam itekako, ali sve dođe i prođe. Sve, sem penzije.
I sad, što ja ne bih bio malo žena – i to kakva žena! Pola svog života bio sam muškarac, Svetolik. Sada ću biti malo Angelina, pa koliko potraje. Možda je ovo san, ali to nije bitno- razmišljao sam dok su se šarenili izlozi u Knezu a muškarci gledali (znam taj pogled jako dobro) a poneko, malo odvažniji malo i odzviždukao, kakav prostak!
Uzgred, kupio sam crvene cipele, bile su naprosto divne!
Dok sam tako lupkao petama po Knezu sa kesama punim nove garderobe, najednom sam osetio čudan osećaj između nogu. Bilo je jako čudno! Zvižduci su bili sve jači i jači, ljudi me gledali malo u čudu, ogledao sam se u izlozima- možda sam ponovo Svetolik?! Pomisliće ljudi- gle, profesora, travestit jedan! Možda me i spale na Trgu! Ali, ne! I dalje sam plavokosa Angelina u suknjici od tila i novim crvenim cipelicama. ”Crvenim kao raj!” odnekud mi je iznedrio citat, nisam mogao tačno da se setim iz kog romana, možda još nije ni napisan?! Možda sam ja proročica Angelina. Hm. Uostalom, videću kasnije. Sad da vidim šta mi se to dešava između nogu i zašto me ljudi tako čudno gledaju.
-Gospođice, probilo vam je malo.
-Molim?
– Mislim da ste dobili pa imate fleku na toj divnoj suknjici…
-Ijuuu! Hvala, dušo.
Brzo sam otrčao do prve kafane. Kolarca. Gde baš tu. Tu naplaćuju 15 dinara malu nuždu. Utrčao u WC.
– Ne taj, to je za gospodu!
– Ah, da, zaboravio sam, mislim, zaboravila sam. Nego je l’ imate uložak.
-Ima, 50 dinara je bez krilca a sa krilcima 70.
– Dajte taj sa, molim vas.
Imam utisak da me je baba malo zavidljivo odmerila.
Presvukao sam se u novu zelenu haljinu. Divno mi je stajala, doduše, bradavice mi se baš ocrtavale, znao sam da sam nešto zaboravio – brushalter. Sada ću izgledati kao prostak, još i ovaj karmin. No, šta je tu je. Mogao bih i kafu da popijem. Malo me nažuljale cipele…
Imao sam tu sreću što je posle školskog raspusta počeo štrajk. No, u svome novome telu nisam znao šta ću. Nisam se baš najbolje snašao kao žena. Nisam se čak ni zabavljao. Probao sam da se sam depiliram, i opekao! Hteo sam da budem praktična žena pa sam sam pravio vosak. Čupanje obrva je već bilo tako bolno, oči su mi suzile i bolelo je jače no kada te komarac ujede i satima nervozno svrbi. Bio mi se i zaglavio tampon, nimalo zabavno. A tek da ne pričam o privikavanju sedenja na WC šolji. I da ne nabrajam, nije mi bilo zabavno da budem žena. Želeo sam moje staro telo. Bolele su me grudi od stalnog pipkanja. Nisam umeo da sedim u suknji. Ali, ako zanemarimo te sitnice, nedostajalo mi je moje lice. Nedostajali mi moji brkovi da ih čupkam dok čitam knjigu ili kada se zamislim duboko… Grudi su me samo dekoncentrisale! Želeo sam da se vratim sebi. Bio sam tužan. Ipak, kada se pogledam izvan ogledala, znao sam da sam Svetolik, a ne Angelina.
I tada sam odlučio, moram da nađem svoje telo, da ga vratim.
I dok sam tako razmišljao konačno sam shvatio- čak da se i nije ovo desilo- ja nisam našao sebe!
Ne, nisam uspeo kao Angelina, na ivici samoubistva sam. Šetao/la sam tako Knezom u potrazi za što jačim pilulama ili omčom ili takvim nečim, i šetao/la sam. Razmišljao/la sam o svemu o čemu nikada i ne bih.
Ne, nisam uspeo kao žena, ali odevao sam se po poslednjoj modi (naravno s ukusom), bio otužan i osećao se jako starim u telu dvejes’petogodišnjakinje, pipkao svoje grudi zaprepašćen svom tom sitnom mrežicom oseta, fino tkanje nerava koje brzinom komete registruje te donjistomak te sive ćelije u glavi. Očima tragao za drvom gde da se besim ili bar pristojno ubijem. Haljinicu mi je bezobrazno podizao vetrić, prvi nagoveštaj proleća.
Umirao sam u sebi postepeno, identitet se brisao, izobličavo poput opekotine na palcu…
Odjenom:
ah, to ste vi, madam!
Da, ja sam – tako zbunjen!
Ima li novih slika? Znate, za vas je naša galerija uvek tu.
Da, da, nova slika. Imate platno? brzo, sad je ovulacija inspiracije, četkicu! Molim, hvala, da da. To, to. Cedi tu plavu, žutu, malo ljubičaste, ne štedi crvenu!
To, To! Crvenu, JOš! to!
Da..
Doviđenja, ah da. Pa, znate ja nisam prevarant. Da, to je ta cena.
Da, do viđenja.
I sumrak. Plašim se sumraka, i poneka ptica. Baš je jezivo. Hoću kući! Hoću svome telu. Sise su samo višak. Tehnološki, ako baš ‘oćete.
Ne znam kako je sve to počelo.
Evo sedeo sam baš tu, ne, ovde. Ili možda sam stajao i češkao bradu, hteo negde da krenem, ili možda da sednem. Ne, ušao sam.
Ustvari, ne sećam se kako se to desilo.
Saznanje da sam žena je bilo samo naslućeno, bar u početku. Otada su prošle dve menstruacije a ja ne znam da li dobijam redovno, tako da ni vreme ne mogu sa tačnošću da utvrdim.
Uzgred, sve se brzo desilo. Već sam bila srećno izdepilirana, ovladala veštinu gaženja pod štiklama, uspela da stavim maskaru a da me posle ne svrbi oko, imala tu svest da na vreme zamenim uložak, podnosila nepristojne poglede, prećutala kada su se iznosili mizogini stavovi- naravno, samo u slučaju kada je sagovornik bio krupniji i gluplji! Podnosila praćenje do kuće iako me je saputnik gledao kao meso. Ostalo je uglavnom bilo isto. Nema neke razlike između polova osim nekih finesa.
Sedela sam na kauču, i shavatio da čitam roman Milene Ilić i da sam ušao u lik. Možete samo misliti kako mi se dopala knjiga, a tek junakinja -Angelina Z.
Toliko o tome, za sad. Uostalom, pročitaćete sve u mojoj recenziji, naravno kada i ako Milena Ilić završi roman. A sada, samo za vas – Svetolik Jozić kao čovek koji je nikad bliže penziji! 🙂
Svetolik Jozić, čovek koji ponekad čita novine. Rodio se jednom davno. Piše. Misli. Postoji. Radi. Životni san mu je da rodi. Bilo šta da rodi. Prozonodu. Živi sa sopstvenim papagajem i nije mu lako.