u plavim haljinama
preplaćene bludnice
onanišu prskavim pesmama
zelenim po zemlji
glupava kao rupa u njoj
prašim prašnicima
široka sam kao smrt
blještave su trave
na obzorjima našim
pokidane glave prazno nebo
(oblaci su nekada tako dragi)
bubamarom se štitim
od nezgodnih prstiju
banane sa mrljicama odbacujemo
i sunce se ljuto više ne rađa
možda ću se pobljuvati po tepihu
kad nasmejani odu
tužna kao pokvareni upaljač
ili ću leći mirno da spavam
PADAJU GOROPADNE MUVE
I napokon je sve spokojno prazno
Tamara Žikić, rodjena je 24.11.1972. u Knjaževcu, gde i sada živi. Po zanimanju je pravni tehničar. Literarnim stvaralaštvom bavi se od malena dok se ozbiljnijim radom počinje baviti od 2003. godine. Njena poezija objavljena je u preko pedesetak zbornika, u antologijama, časopisima. Više puta je nagrađivana za svoj rad. Objavila je nekoliko zbirki poezije a u svom radu, ne drži se određenog pravca, voli da eksperimentiše, od pripovedačkog tona pa do eksperimentalne rečenice, simbolizma.