Hod hodim
Razdvajaju me na pola
Osmišljavaju me u bele kvadrate
U isprekidane linije
Hod hodim u prazno.
Pad u beskonačno
Treba spakovati kofere i napustiti grad
Otići u vreme izvan ovog vremena
Premeriti se tri puta, za svaki slučaj
Zamrznuti misli, duboko u prošlost
Osloboditi se očiju i ruku što greše
Dokazati, ako možeš, da te nema.
Zagledan u svoju utrobu
Znam mesto.
na kome spavaju pesnik, lovac.
i skamenjena ptica..
Znam, .
i čekam.
Snežna pesma
Zima je, miriše na zaborav
Hladnoća obojena prevarama.
Ugrejem misao,
Pa stavim glavu u sneg,
Za svaki slučaj.
Idem tako gradom
Idem tako gradom, i stanem.
Pitaju me, gde sam pošao?
U grad, zar ne vidite.
U torbi nosim olovku, papir i bolest.
Dejan Đorđević: (Velika Sejanica kod Leskovca, Srbija, 1970), pesnik. Objavio dve zbirke pesama: Jesam i nisam i Ne/pristajanje. Urednik je u izdavačkoj kući „Fileks“ i u časopisu „Uspenja“. Živi i radi u Leskovcu kao profesor književnosti.