Po hrskavom snegu šećkao se čupavi pas mešanac, slepljene dlake i vlažne njuške iz koje je izlazila para i raspršivala se po utrnjujuće hladnom zimskom vazduhu. Lutao je između stabala golih krošnji, zastajući da onjuši po neku travku, grančicu ili sitno đubre koje je virilo kroz tanak sneg. Radoznalo je proučavao svet oko sebe dok mu je gazda stajao na stazici koja vodi kroz park i razgovarao sa devojkom uz čije je čizmize bio prislonjen jazavičar, sitan i žućkast, sav upakovan u crveno-crni pseći prsluk.
„Jesi li ga naučio nekim trikovima?“ – upitala je devojka.
„Pokušavao sam, ali ne ide. Izgleda da mu je zanimljivije da juri mačke naokolo, miriše travu po parkovima i da po ceo dan leškari.“
„Podseća na svog vlasnika, a?“
Čovek se nasmeja. Pogledao je svog psa – pas je upravo pronašao parče smrznutog izmeta i počeo da ga jede. Čovek se namršti i vrati pogled na devojku.
„Čuj, a šta tvoj zna?“
„Pa mnogo toga… Evo, gledaj ovo.“
„BERNARDE! SKOČI!“– dreknu ona i mali jazavičar zagreba asfalt, zalete se i poskoči, zatim se elegantno okrete i vrati kod svoje gazdarice.
„BERNARDE, OKRET!“ – i pas leže na bok i zabacivanjem skupljenih šapa krene da se valja po snegu, napravivši puna dva koluta u stranu.
„Hmm… to je već nešto.“ – zaključi gazda mešanca.
„Čekaj, ima još! BERNARDE, USTANI!“
Bernard se, posle par pokušaja, prope na svoje zadnje noge. Mahao je repom i isplazio jezik kao da očekuje neku hranu koja će pasti odozgo. U tom položaju zadržao se neko vreme, nakon čega je spustio na sve četiri svoje malecko telo izmoreno od akrobacija.
„Lepo si ga naučila. Mora da imaš puno slobodnog vremena.“
„Pa i ne baš. Zapravo, prilično sam zauzeta.“
Zaćutaše i pogledaše svako na svoju stranu, grabeći neke bezvezne misli.
„Ti imaš vremena na pretek, čudi me da se ne baviš malo više Mopasanom.“
„Mogla bi ti da ga malo vaspitaš, ha?“
„Ma nemoj! Tvog psa! Prvo bi tebe trebalo. Pogledaj kako izgledaš!“
Zna da ima običaj da bude neuredan. Ni jutros se nije sredio pre nego što je izašao iz kuće – pod malim, mutnim očima su mu visile tamne kese, nije oprao zube pa je, u želji da poštedi sagovornika, glavu okretao u stranu kada bi govorio. Lice mu je bilo bledo i kosa pod kapom masna. U suštini, da se nije osmehivao i šalio, većina ljudi bi ga svrstala u kategoriju bolesnika ili propalog narkomana – u sam talog društva. Čak i pored njegovog vedrog ponašanja, ljudi bi osećali da nešto nije u redu s njim, da je bolešljiv, ili da je čudak, ili da je lud. Sva tri. On je to mogao da vidi na izrazu njihovih lica kada bi razgovarao sa njima. Osmehnuli bi se na tren, zatim bi se uozbiljili i razgledali mu lice, krstareći pogledom, a usta bi im bila malo odškrinuta kao da su zaprepašćeni onim što vide.
Međutim, reakcije ljudi ga nisu naročito zabrinjavale. Imao je Mopasana koji nije znao nikakve trikove niti je bio lep, ali svako jutro bi njih dvojica šetali, razgledajući prirodu i grad. Pas bi mirisao bandere, grickao stvari koje nalazi na zemlji, naćuljio uši kada bi ugledao neko sitno biće u nekom žbunu kako šuška i ponekad bi čak i pojurio u tom pravcu, ali nikada ne bi uhvatio ono što je hteo.
Gazda je voleo da posmatra ljude oko sebe. Parovi koji su šetali držeći se za ruke, bez reči, kao da hodaju samo da bi se izložili okolini. Ofucani stari ljudi koji su prosili šćućureni od hladnoće. Mladi poslovni ljudi od glave do pete u crnom, sa savršenim frizuricama i negovanim licima kojima je ipak nešto nedostajalo ali nije znao šta… Cigani koji su sedeli po klupama na trgu i smejali se i svađali dok su potezali najjeftinije belo vino iz velikih plastičnih flaša. Bezlični policajci koji su regulisali saobraćaj i raznoliki automobili i ljudi koji su prolazili pored njih. Studenti koji su se kretali u grupicama i ismevali svet oko sebe. Ljudi u prljavim kaputima, sa cigarama u ruci koji su bili postavljeni tu i tamo po gradu i nisu se pomerali, stajali su sami i ništa nisu radili. Mopasanovom gazdi činilo se da njih najviše razume, te stepske vukove. Njihova pojava odudarala je od okoline i u njemu je budila poštovanje. Poštovanje samoće, orden za hrabrost koji su dobili zato što nisu pripadali ni jednoj grupi. Bili su vukovi, ali svako vuk na svoj način. Ujedinjavale su ih jedino dve stvari – jedinstvenost i samoća.
Pogledao je devojku u čizmicama. Stajala je tamo i gledala je dva psa u igri. On je opet odlutao u svoj svet i zaboravio se. Voleo je da mašta.
Mali jazavičar je skakao na velikog mešanca i grizao mu uvo. Navaljivao je, a ovog većeg kao da nije zanimalo, izbegavao ga je. Jazavičar je divljao, mahao repom, lajao, tresao se od želje za igrom.
„Kažeš, neuredan sam?“
„Prilično. Mogao bi nešto da uradiš sa sobom.“
„Misliš li da je pas odraz svog gazde?“
„Šta?“
„Te tvoje čizme i taj prsluk na tvom ljubimcu“ – zastao je – „vidi se da je tvoj pas.“
„O čemu pričaš?“ – uznemirila se.
„Mogla bi i ti da navališ na mene kao tvoj pas na mog.“
„Jao kakav si… ništa se nisi promenio.“
Čovek se iskezi.
„Isti onakav izgubljen i smotan.“ – nastavila je strogo.
Čovek obori pogled i iskrivi usta. Pomislio je na vukove i na ljude koje je viđao u svojim šetnjama. Da li ih je i ona videla kao što ih on vidi? Da li i ona primećuje? Ili je ona isuviše normalna da bi zastala i osmotrila svet oko sebe. Čizmice su nestrpljivo tapkale.
„Zima mi je. Idemo mi polako.“
„Dobro. – on sleže ramenima.“
I ona pozove Bernarda koji se još igrao. Trčkarao je sa Mopasanom oko drveća, i izgledalo je kao da mu se još nije odlazilo. Gazde se osmehnuše.
„Ajmo Bernarde!“
Gledao ih je kako se udaljuju. Ostao je sam sa svojim psom u parku. Izvukao je cigaru iz kutijice i pripalio. Povukao je dim, a duvan i papir su zapucketali. Leden vetar je štipao obraze. Mopasan je prišao i počeo da mu njuši kolena.
Fedor Lučić: rođen je 26. jula 1991. godine u Senti. Posle završetka senćanske gimnazije seli se u Segedin gde trenutno studira engleski jezik. Pisanjem kratkih priča se bavi odnedavno, a pored toga veoma voli putovanja i muziku. Treću godinu srednje škole proveo je u Americi kao student razmene, što je znatno uticalo na njegove poglede na život.