Piše: Ivana Lepojev
Kada je Amerikanka Izabela Stjuart Garden, koju su još nazivali i Izabela Bostonska ili pak samo Belle, imućna prijateljica mnogih umetnika i pomalo skandalu naklonjena dama, kupila izvesni portret tokom jednog od svojih brojnih putovanja po Evropi – verovala je da je sebi pribavila portret Mikelanđela od Bača Bandinelija. Sa dosta prefinjenog osećanja, ona je onda taj portret izložila u svojoj kući tako što ga je postavila odmah pored portretne biste Binda Altovitija, onog lepog firentinskog bankara čiji je mladalački portret izradio veliki Rafael, a koga je u ovom slučaju prikazao Benvenuto Čelini. Tako je ona sebi grupisala poznate firentinske umetnike koji su živeli i stvarali u isto vreme, u prijateljstvu i slozi kako se tada mislilo. Međutim – portret koji je Donna Isabella kupila nije bio portret Mikelanđela već Bačov autoportret. Ovaj Bačo zaista i jeste naslikao Mikelanđelov portret, no to je jedna sasvim druga i posve drugačija slika.. Trojica umetnika nisu bili prijatelji: Bačo je celoga života gajio nezdravu opsesiju Mikelanđelom koja je u ispadima destrukcije poprimala oblik neobuzdane mržnje; sa svoje strane zlatar-vajar Čelini toliko nije podnosio hvalisavca Bača, iako sasvim preterani hvalisavac i sam, da je više puta otvoreno pretio da će ga ubiti. Mikelanđelo, ipak, nikome nije pretio ubistvom, ali se mnogo jedio i često vikao.
Iako je još za života prozvan Il divino, Mikelanđelo nije bio čovek božanskoga karaktera i, uopšte uzevši, nije mnogo mario za ljude: iako izuzetno plemenit u svojoj suštini on se od ljudi sklanjao i na njih često veoma ljutio: vikao je tako Mikelanđelo kako na svoju braću, te troškadžije i raspikuće koji su živeli od njegovog napornog rada, tako i na svoje učenike, saradnike — koji ništa ne umeju, pa i na svoje velike savremenike. Tako je, zna se, vikao posred grada Firence i na od sebe mnogo starijeg i tada već odavno poznatog i poštovanog Leonarda, slikara Poslednje večere te izumitelja mnogih začudnosti podjednako bez zazora i poštovanja kao što je to kasnije činio i Rafaelu u Rimu nazvavši ga bezmalo kradljivcem. Iako je zarađivao poput nekakvog superstara, Mikelanđelo nije mnogo vodio računa o spoljašnjem svetu, pa ni o sebi u njemu: posve izgubljen u mermernoj prašini, život je sveo na same osnovne potrebe te ga je svako ispoljavanje luksuza i sjaja u najmanju ruku — nerviralo. Leonardo ga je nervirao onako izrazito naočit i lep, obučen u šašavu šarenu odeću jarkih boja; jedna od prednosti slikarstva, pored mnogih drugih koji ga čine vajarstvu nadmoćnim, jeste i to što se slikar može elegantno oblačiti, govorio je plemeniti oslobodilac ptica iz pijačnih kaveza. Izenerviran time što je Leonardo naokolo pričao, a onda i pisao – kako je slikarstvo skulpturi nadmoćno – Mikelanđelo je onda preneraženome Leonardu vikao kako je nesposoban jer nikada nije izlio u bronzi konjaničku statuu Frančeska Sforce za koju je izradio tako ekstravagantan model. Bezbrižan i ljubavnim avanturama sklon Rafel nervirao ga je ne samo kao kradljivac koji je potajno virio ka Mikelanđelovim sikstinskim freskama – sve što zna od mene je naučio, verovao je Mikelanđelo – već i stoga što se, kao ljubimac papa šepurio po Rimu kao kakav principe; Tja, ja makar imam prijatelje, bezbrižno bi odgovarao lepi Rafael. I, zaista je tako i bilo: Mikelanđelo nije imao mnogo prijatelja; nepodnošljiv i samom sebi, druge ljude nije lako podnosio: čak mu je i njegov izraziti obožavatelj Vazari ponekad pomalo išao na živce. Zapravo, jedino koga je još uopšte mogao da podnese bili su oni kojima je pisao poeziju, na njih izlivši svu svoju ljubav i nežnost: Vitorija Kolona i mladi Tomazo Kavalijeri.
Pa ipak, i pored praskajućeg temperamenta, Mikelanđelo je bio vrlo voljen od strane publike; sva trojica su bila kao živa otelotvorenja ideja Marsilija Fićina i njegovog neoplatoničarskog kruga – koji se tako strasno negovao na dvoru Lorenca de Medičija – ovi ljudi nisu bili umetnici-zanatlije već geniji koji u sebi nose božansku stvaralačku iskru: Mikelanđelo nije klesao skulpture već ih je iz kamena oslobađao. Iako je tokom njegovog dugog života bilo i ponekog skandala – na primer onog koje je izazvalo prikazivanje intimnih delova tela likova na Strašnom sudu u Sikstini – Mikelanđelo je zaista uživao veliku slavu i poštovanje. Pa ipak, da li zbog ovakvog prekog temperamenta ili pak zbog užasne ljubomore na njegov genij, Mikelanđelo je takođe imao i jednog savremenika i sugrađanina koji ga je aktivno mrzeo: to nije bio ni dobri Leonardo, odviše plemenit i zabavljen ptičjim letom i planinskim cvetovima da bi mario, a ni veseli Rafael koji je najradije provodio vreme u zagrljaju lepe Fornarine, ćerke rimskog pekara; već je reč o jednom, u široj javnosti gotovo potpuno zaboravljenom umetniku, koji je međutim sebe smatrao genijem većim od svih a koji je i pored sve mržnje prema Mikelanđelu naslikao njegov portret: Baču Bandineliju.
Bačo je bio mlađi od svih pomenutih umetnika: rođen je tek 1493. godine, što znači da je čak i od Rafaela bio mlađi deset punih godina, dok je Leonardo, koji i inače nije pripadao ovoj generaciji umetnika iako ga kao i još mnogo starijeg Donatela najčesće sa njima svrstavaju (Leonardo je po godinama bio mnogo bliži Botičeliju ili Domeniku Girlandaju, Mikelanđelovom učitelju), od njega bio stariji čak punih četrdeset godina. Pa ipak, ovaj se Bačo nekako baš sa Leonardom najbolje snašao i njegov rad, pored Donatelovog, ponajviše cenio; biće da je to zato bilo što je jedan bio odavno mrtav, a drugi uglavnom iz Firence odsutan; pored toga učio je kod Rustićija, Leonardovog dobrog prijatelja, kod koga je učio i Djorđo Vazari koji će ga kasnije mnogo ogovarati. Kako bilo, Bačo je, kao rođeni Firentinac i sin poznatog zlatara iz ovoga grada, odrastao u trenutku kada su ova tri velikana tu boravila i radila: početkom 16. veka, u vreme tog Mikelanđelovog vikanja na sirotog Leonarda, obojica su živela u Firenci, gradu Medičija na reci Arno, da bi im se onda ubrzo pridružio i mladić iz Urbina, još gotovo tinejdžer, odgajan na dvoru Federika III Montefeltra. Taj mladić, koji je Rafael Santi, došao je u grad taman nekako u vreme kada su Botičeli i Leonardo, pored ostalih, raspravljali o tome gde da postave Mikelanđelovog Davida. Istovremeno, Leonardo je radio na Mona Lizi, sada njegovoj najpoznatijoj slici — a kažu i najpoznatijoj slici uopšte — koju je i on sam neobično voleo: sa njim je ona putovala i u Francusku te ostala pored majstora sve do njegove smrti kada ju je zaveštao svom učeniku, saradniku i najverovatnije ljubavniku, Salaju.
Bačo je tako imao je jedanaest godina kada su postavljali diva na trgu ispred Palazzo della Signoria; cela se Firenca okupila da vidi to čudo napravljeno od kararskog mermera, mermera koji je smatran već uništenim prethodnim neslavnim pokušajem — pa ipak, dvadesetpetogodišnji mladić Buonaroti uspeo je iz takvoga mermera da oslobodi ovog diva. Moguće da se baš tada i počela da se razvija ta poprilično nerazumna i posve neuračunljiva Bačova opsesija Mikelanđelom, kao i kolosima ili divovima uopšte, koja će se manifestovati kako kroz imitaciju Mikelanđelovog života i dela, tako i kroz čin direktne destrukcije majstorovih dela.
Pedesetogodišnji Leonardo i skoro duplo mlađi Mikelanđelo potom po prvi i poslednji put dobijaju zajedničku narudžbinu: ukrašavanje Salone dei Cinquecento u Palaco Vekio: načinili su obojica kartone u punoj veličini koje su onda mnogi razgledali, divili im se i kopirali ih.Međutim, ni jedna od ovih slika nije završena, a po svemu sudeći, ni bila otpočeta; uskoro su obojica napustila grad. U ovakvoj atmosferi odrastao je Bačo. Po onome što Vazari svedoči, Bačo je imao poprilično normalno detinjstvo pored oca čija je zlatarska radnja bila prva u Firenci: bio je stoga poprilično blizak sa kućom Mediči te je odrastao okružen plemenitom atmosferom dragulja, umetnosti i filozofije. Prvo problematično ponašanje koje Vazari pominje dogodilo se 1512. godine — Mikelanđelov karton za onu nedovršenu porudžbinu još uvek je stajao izložen kako bi građani mogli da mu se dive: mnogi umetnici odlazili su tamo gotovo pobožno da ga kopiraju i uče se majstorstvu kojim je ovo delo izvedeno. Bačo je ponajviše tamo odlazio, posmatrao Mikelanđelovo delo i kopirao ga te je čak i načinio sebi ključ od te prostorije kako bi uvek mogao tamo da ode, čak i sam. Te godine, međutim, nešto se promenilo i Bačo je u jednoj takvoj poseti odlučio da taj karton neizostavno mora uništiti, što je potom i učinio, iscepavši ga na mnogo komada. Vazari ne zna da nam kaže tačno zašto se to desilo, ali se nagađalo da je to bilo ili stoga što je tada već Mikelanđela iz nekog razloga mrzeo, ljubomoran na njegov rad ili pak stoga što je želeo delić tog kartona za sebe. Tek, uništio je delo koje nam je preostalo još u kopijama, crtežima i grafikama.
Zatim je Bačo odlučio da bi, kako bi prevazišao Mikelanđela, morao da nauči i da slika, te da bi o tome sve mogao da sazna od svoga prijatelja slikara Andrea del Sarta: nije hteo da kod nekoga uči slikanje, već je želeo da to tako ispadne kao da je slikarstvo njegov sasvim prirodni dar; zato, umesto da pita prijatelja da mu pokaže kako se boje mešaju, on je smislio da Del Sartu zatraži izradu svog portreta i onda da posmatrajući sve nauči. Naravno, Andrea je shvatio o čemu se radi i namerno osujetio Bačove pokušaje. Tako je nastao portret (na slici) gde možemo videti lice ovog čudaka, tada još mladog. Ipak je morao da potraži pomoć od jednog drugog prijatelja, slikara Il Rosa. Trudio se, sve verujući da je od svih baš on, Bačo, najveći, te je izučavao i anatomiju, po ugledu na svoja dva velika prethodnika. Na i njega u Rimu, gde dobija mogućnost da svoju samohvalu i pokaže time što mu je povereno da izradi kopiju antičkog Laokona kako bi kardinal Mediči mogao da načini poklon francuskom kralju Fransoi I. Izgleda da Bačo zaista uspeva da oduševi svoje naručioce: iako možda nije nadmašio helenističke majstore kako je tvrdio da će učiniti, Bačo je izradio grupu koja se toliko dopala tada već papi Medičiju da je odlučio da je ostavi sebi, poslao u Firencu da ukrasi palatu Mediči a francuskom kralju radije poslao neke manje bitne antikvitete. Ovaj Bačov Laokon ostao je njegovo ponajbolje delo, ono u kom je, u suštini, prevazišao samog sebe.
Verovatno upravo zahvaljujući ovom delu i dodatno ojačanoj naklonosti porodice Mediči, kao i činjenici da je Mikelanđelo tada bio zauzet radeći na kapeli Mediči Bačo dobija 1525. godine najvažniju i najveću porudžbinu svoga života, onu po kojoj je i danas najpoznatiji: konačno dobija priliku da napravi svoga diva koji će stajati odmah pored Mikelanđelovog: trebalo je prikazati Herkula kao pobednika nad Vulkanovim sinom Kakom. Za nekoga čije su sve dotadašnje težnje bile da u svemu prevaziđe sve dotadašnje umetnike, a naročito Mikelanđela, ovo je svakako bio poseban dar pa ga je Bačo tako i shvatio i na ovom Divu vredno radio punih devet godina sve vreme jednako na sav glas vičući kako će to njegovo delo po svemu zaseniti svog parnjaka Davida. To se, kao što znamo, nije desilo. Zapravo, desilo se sve suprotno od toga te je Bačo doživeo da zbog svoga diva bude ismejan od strane čitave Firence: njegova opsesija kolosima došla mu je glave — neuporedivo bolji umetnik u manjim formatima on se u ovako velikim porudžbinama prosto gubio pokušavajući da imitira Mikelanđela, strašno preterujući u naglašavanju kako mišića na telu tako i facijalne ekspresije koje onda postaje grimasa, gotovo karikatura. Tako je Benvenuto Čelini, jedan neuporedivo ljupkiji egomanijak, izjavio kako Bačov Herkul liči na vreću punu lubenica.
Bačov Herkul i dan danas stoji na svome mestu, ispred Palaco Vekio. David je, s druge strane, u XIX veku premešten u Galeriju Akademije dok je na njegovo prvobitno mesto postavljena kopija. Mermer iz koga su Bačove figure isklesane bio je, prvobitno namenjen Mikelanđelu; zato Vazari priča kako su još na samom početku građani bili zli te izmislili veliki broj pesmica koje ismevaju Bača: pošto je pri prenošenju rekom ovaj mermer upao u vodu te se zaglibio u mulj, pevali su o tome kako se kamen u očaju bacio u vodu – kada je čuo da ga neće obrađivati genije Mikelanđelo već nekakav Bačo. Da bi sve bilo još gore u političkim previranjima 1527. godine, kada su Medičiji napustili grad, ovaj kamen je ponovo dat Mikelanđelu da načini od njega neke figure ako nije suviše upropašćen. Međutim, iako se već odlučio za Samsona, Mikelanđelo je opet otišao iz Firence, a mermer vraćen Baču. Kako je ovaj Herkul prošao kod publike videli smo: većina je delila mišljenje Benvenuta Čelinija. Pa ipak, Bačo je ostao ljubimac Medičija: na dvoru Kozima I Medičija on je bio najdraži gost. Još više od toga: Bačo je imao čudan neki uticaj na ovoga Kozima te je, priča Vazari, uspevao da ga nagovori i na to da traži Mikelanđelu neka dela samo zato da bi ih onda Bačo polomio! Do tada je njegova mržnja i opsesija bila tako velika da je samo maljem izgleda uspevao da je iz sebe izbaci.
Pa ipak, ovaj Bačo se nije osećao neuspešnim, što se vidi i po autporetretu iz 1530. godine: sasvim je očigledno da i pored debakla sa Herkulom on sebe i dalje smatra velikim i uspešnim umetnikom i istinskim genijem. Naročito sve postaje posebno interesantno onda kada znamo da je Bačo u mladosti izradio i Mikelanđelov portret 1522. godine, koji je sada u Luvru. Razlika između dva čoveka predstavljena na ovim slikama ne bi mogla biti veća i, reklo bi se, i pored istinitosti sa nameravanim poniženjem Mikelanđela koji na slici deluje poprilično jadno i bedno, ni nalik velikom, poštovanom, bogatom i božjom iskrom ispunjenom geniju. Doduše, tako je on ponajčešće predstavljao i sam sebe a i od strane drugih jer takav jeste bio (najlaskavija predstava Mikelanđela možda je baš ona Rafaelova na Atinskoj školi – gde je predstavljen u liku Heraklita): no, čini se da je ovde, izradom kasnijeg autoportreta bila tendenciozno pretpostavljena komparacija. Bačo tako sebe, za razliku od Mikelanđela, predstavlja veoma pompezno: bogato obučen i sa zlatnim lancem na kome visi školjka koja je simbol sv. Jakova. Kao i obično, recimo na autportretu Ticijana, zlatni lanac već sam po sebi simboliše određeni status koji njegov nosilac zauzima na dvoru: pored toga što je bio miljenik Medičija, Bačo je još uspeo i to raznim poklonima sebi dobavi i vitešku titulu sv. Jakova od Kompostele od cara Šarla V. Pri svemu u ruci mu se nalazi jedan od crteza koje je izradio pripremajući se baš za Herkula i Kaka; po shvatanju renesansnih umetnika crtež je onaj nabitniji, najumniji deo stvaralačkog procesa, trenutak kada se – putem genija samog umetnika – začinje zamisao, koncept, disegno budućeg umetničkog dela. Bačo ovde sebe predstavlja kao vrhunskog umetnika i intelektualca, ostvarenog i potvrđenog kako u svojoj profesiji tako i kao građanina, dvoranina i – viteza. Ovaj portret nalazi se u muzeju koji nosi ime po ženi koja je ovu Bačovu sliku i kupila: na početku pomenuta Isabela Stjuart Gardner, strastvena kolekcionarka koja je potom osnovala jedan od najlepših privatnih muzeja.
Pre nekoliko godina u Luvru, gde se čuva najveći deo Bačovih crteža, kao i ovaj njegov portret Mikelanđela, priređena je velika izložba posvećena radu umetnika koja je imala za cilj da iznova proceni vrednost njegovog dela te su se preispitivale i priče o njegovoj ličnosti. Mora se priznati da je za Bačov loš glas ponajviše kriv Vazari koji ga je veoma nagrdio, bar u onoj meri u kojoj Vazari to uopšte ume. Po zlu ga pominje još i Čelini u svojoj po svemu preteranoj Autobiografiji. Ne bi trebalo zaboraviti da je ipak Vazari pre svega bio Mikelanđelov đak i najveći obožavatelj, kao ni to da Čelini zapravo retko kada govori celu istinu: on je pri tom šegrtovao kod Bačovog oca tako da su odnosi tu možda i preterano komplikovani da bi se dao sud. Gledajući samo njegova dela jasno je da je ponajbolje od sebe dao upravo u crtežima i onda u nekim od manjih skulptura; njegova najveća vrednost međutim nalazi se u tome što je osnovao, prvo u Vatikanu 1531. godine a potom u Firenci 1550. godine jednu od prvih umetničkih akademija koja je odlično radila i bila puna učenika.
Bačo je bio bolesno zavidan a u isto vreme i u samog sebe zaljubljen: opijen mržnjom prema većem od sebe i narcisoidnim shvatanjem svoje veličine i vrednosti on je, pored toga što je uništio Mikelanđelov karton za Bitku kod Kašine, verbalnih uvreda i opanjakvanja, te i destrukcije određenih Buonarotijevih dela, njega i imitirao: čim je dočuo da Mikelanđelo pravi Pijetu za svoj grob krenuo je i on da pravi svoju Pijetu za svoj grob. Ovu grupu Bačo je završio malo pre svoje smrti 1560. godine: kao Mikelanđelo i on je predstavio lik Josifa iz Arimateje (ili Nikodima) u kome je dao, opet kao Mikelanđelo, svoj autoportret; Hristu je pak on najverovatnije dao crte lica svoga sina. Kao nekakvom šalom sudbine, iako toliko mlađi, umro je pre Mikelanđela koji je nakon njega živeo još četiri godine. Moglo bi se reći onda da ga je čak i u tome, gde je Bačo bio u prirodnoj prednosti, Mikelanđelo prevazišao.