Image default
Intervju

Saša Jelenković – Zaborav je korak od otkrivanja

U intervjuu koji je za Libartes vodila Milena Ilić, pesnik Saša Jelenković govori o svojoj poeziji, ali i o poeziji uopšte, o njenoj složenosti i dinamičnosti, o načinu stvaranja, o odnosu dela sa čitaocem.

U kontekstu tvoje poezije se često upotrebljava pridev „hermetična”. U kojoj meri je ona zaista hermetična i kome se obraća? Da li se poezija, jednako kao svet „pruža i ne otkriva nikome“? Kakvom čitaocu bi se tvoja poezija eventualno otvorila?

Fenomen čitaoca je nešto što me ostavlja bez daha kad god razmišljam o tome kako neko uzme moju knjigu u ruke, ili otvori stranicu na internetu gde su moje pesme, i krene kroz lavirint koji sam napravio ne baš sasvim siguran u to kuda sve njegovi hodnici mogu da odvedu. Kao što iznova ostanem udivljen pred raznolikim mogućnostima sopstvenog čitanja tuđih knjiga. Ono što ne volim jesu laka i jednostavna rešenja, kako u životu tako i u književnosti. Svet je uistinu beskrajan i neosvojiv, svakog jutra kada sunce obasja moj radni sto, doživim mali „udar” pred činjenicom da sam nemoćan da se izborim sa svom raskoši sveta koja me pogodi u jednoj sekundi a koju nisam u stanju da pretvorim u stihove.

Kad smo kod hermetičnosti, istinske ili navodne, moje poezije, o čemu sam podrobno ispitivan u intervjuima poslednjih nekoliko godina, moram da kažem toliko da je to moj prirodni način „govora”. Poeziju doživljavam kao govor o neizrecivom, i istinski se divim pesnicima koji su u stanju da neizrecivo prevedu u svima razumljive pesničke slike. Drugo je pitanje koliko je poezija koju, navodno, svi razumeju, uistinu „transparentna”. Recimo, sada mi na um dolazi Ruževič. Što ga duže čitam, kako godine teku i kako se menja moje čitalačko iskustvo, sve više ga doživljavam kao hermetičnog pesnika.

Kome se obraća moja poezija? Često sam govorio da ja kroz stihove razgovaram sa samim sobom, i to je sasvim sigurno grandiozni egoizam, ali šta ću… Međutim, recimo da se obraćam čitaocu koji će govoriti sasvim drugačijim jezikom i čije poimanje sveta neće biti linearno. Nakon Elpenora, dakle, nakon 2006. godine, osetio sam kako je jezik kojim pišem postao pomalo „bajat”, kako mu je potrebna promaja, kako nedostaju vrata koja bi se iznenada otvorila i odnela sve pred sobom…

 

U kom grmu leži kritika danas? Da li ispunjava svoju svrhu posrednika između čitaoca i dela, da li razgrće slojeve ili plovi negde na površini? U kom smislu kritika može da pomogne čitaocu i autoru?

Ah, u kom grmu leži kritika? Ja bih pre pitao: gde kritika pije vodu? Previše često pišem i govorim negativno o književnoj kritici i ulozi koju ona ima u savremenoj srpskoj književnosti. Moguće da sam nepravedan. I preoštar. Imao bih kontrapitanje – da li ste sigurni da je kritika posrednik između čitaoca i dela? Pre bih rekao da je teorija književnosti taj most ka svetlosti, da tako kažem, a da je kritika neka vrsta kišobrančića, un piccolo, nešto što nam omogućava da se zaklonimo iza letnjeg pljuska površne poezije, pošto na onu vrhunsku, kritika nema nikakvog uticaja, niti dopire do njenih visina. Kada sam bio mlad pesnik, neobično mnogo sam držao do mišljenja književnih kritičara, i do onih čudesnih top lista koje su se krajem godine objavljivale u časopisima poput NIN-a recimo, gde je dugo stolovao B.A.P., master of universe srpske književne kritike. Ako ste objavili knjigu, a nema vas kod B.A.P.-a na top listi deset pesničkih knjiga, pukla vam je pogibija! Niko vas ni za šta, ozbiljno, da prostite, ne drži! Posle su došle književne nagrade, od kojih su mi neke donele toliko mnogo neprijatelja, kao što je to slučaj sa nagradom „Vasko Popa”, da se sam, ovakav nadrndan kakvog me je Veliki Arhitekta sazdao, nikad ne bih mogao postarati da ih u tom broju prikupim. O čemu govorimo kad govorimo o književnoj kritici u Srbiji? O jednoj paraorganizaciji koja funkcioniše kao parodija sicilijanske nevladine organizacije što već stolećima drži čovečanstvo na njegovim čvrstim temeljima, samo što je ova, kritičarska, srpska, čista podvala, u koju ako poverujete da vam njene pohvale mogu biti od nekakve koristi, propast vam je garantovana. Ono što me osobito nervira kod srpske književne kritike jesu njena lenjost, i retorička impotencija. Kao što me isto nervira i kod savremene srpske poezije, bar onog dominantnog modela, i na ovom mestu ću zaćutati…

 

Tvoja poslednja pesnička knjiga nosi naziv Knjiga o sumnji. Da li je sumnja potrebna pesniku?

Sumnja nikome nije potrebna, baš kao što ni poezija nikome nije potrebna. Da li sam ja uopšte više pesnik, upitah se, posumnjavši da će odgovor biti negativan. I tako smo dobili Knjigu o sumnji.

 

„Prouči zaključaj odbaci zaboravi“?

Ovo je šifra, lozinka, neka vrsta mantre, ne znam više ni sam šta je… Kada sam počeo da pišem Golu molitvu, otkačilo se nešto u meni, kao vagon od zahuktale kompozicije na nizbrdici. Prvo je bila ideja o gnostičkoj poemi, a onda je sve to preraslo u potpunu logoreju, talas koji se obrušava i nosi u nepoznato. Kad si me već suočila sa ovim stihovima, moram da primetim nešto što mi nije palo na pamet kada sam ih pisao – kao da se ovde radi o mehanizmu koji je na delu dok pišem – proučavam, čitam, nema one romantičarske inspiracije, sve je uvek već odigrano u glavi, potom sakrivam i zaključavam od sebe samog, odbacujem čak i pomisao da bi nešto moglo biti napisano, najzad – zaboravljam. A zaborav je korak od otkrivanja.

 

Da li ima mesta za prozu u tvom stvaralaštvu?

Nekada, pre šest godina, počeo sam da pišem roman, ponešto sam objavio u periodici, a onda sam zastao, jer nisam imao više vremena i koncentracije. Tada, 2005. dobio sam stipedniju iz fonda „Borislav Pekić’’ za najbolji sinopsis romana. Čini mi se da sam od dobitnika stipendije ostao jedini koji nije dovršio i objavio roman. Sasvim je sigurno da ću ga dovršiti, ali nisam siguran da ću ga i objaviti. Jedino ukoliko, od nekoliko tokova ovog romana, ne „provali” onaj koji bih mogao nazvati komercijalnim (špijunaža, tajna društva, postapokalipsa)… U tom slučaju, biće knjige, a biće i kinte! A možda i filmčić neki, pošto je to koliko čujem ovih dana još jedina mogućnost da neka knjiga bude pročitana, pardon, odgledana.
Šalu na stranu, nekako sam ubeđen da ću ovaj roman početi da objavljujem na svom blogu, u nastavcima, o čemu ćete, naravno, biti obavešetni preko Fejsa.

 

Po tvojim rečima, Knjiga o sumnji je upravo trebalo da se završi stihovima „i sve obrisano“, odnosno stihovima kojima se završava nezavršena poema Gola molitva. Šta je golo u ovoj molitvi? Ili – šta je molitva u toj golotinji?

Poema o kojoj govorimo, a ja sam se potrudio, kao i obično, da zametnem tragove, ima sasvim drugačiji završetak, i to sve u duhu moje navike, da ne kažem poetike, da najpre napišem početak i kraj pesme, odnosno prvu i poslednju pesmu u knjizi. Naime, kada sam sklapao knjigu o kojoj razgovaramo, povodom nagrade koja nosi Disovo ime, pao sam u groznu paniku šta da radim jer novih pesama nisam imao, a sama poema nije bila dovoljna za knjigu, niti je mogla da funkcioniše ovako nedovršena. Ako je uopšte nedovršena… Sećam se kako sam počeo da je pišem, bio je to prvo ritam, kao da slušam zvuk saksofona koji vijuga kroz pustinju, ako je tako nešto uopšte moguće. Pre toga sam čitao gnostičke tekstove, jevanđelja, fragmente, sva ta čudesa koja su se događala u njihovim umovima, i to me obuzelo, taj napor da se pronađe Reč. Inače, na svoj prolazni život primenjujem pravilo večnosti, što podrazumeva da sam u neprekidnom traganju za onom Reči koja će zaokružiti i dovršiti, ne samo moje, napore da se svet učini boljim, a ljudi manje podozrivim prema svetlosti istine.

 

Ali ipak, Knjiga o sumnji se ne završava sumnjom, već konstatacijom: „Sliazimo, uvek silazimo, prolaznici/ koji se ne zaustavljaju. U prenatrpanom/ vagonu, niko se ne usuđuje da sedne/ na jedino prazno sedište, do mene.“

Ova pesma, Tako je u svetu, kojom se završava Knjiga o sumnji, ima nešto od „bernhardovske atmosfere”, ako tako mogu da kažem. Njena uloga u knjizi, na samom kraju, jeste da bude odjavna špica kojom se, istovremeno, najavljuje nova knjiga pesama koja će početi baš ovom pesmom. Da li je u pitanju konstatacija, kao što ti kažeš, nisam siguran, pre bih rekao da je to neka vrsta rezimea puta koji sam prešao kao pesnik. Pored mene je jedino prazno sedište, i niko se ne usuđuje da sedne na to jedino prazno mesto. Možda, još recimo, Marko Stojkić.

Takođe, uveren sam da je ovo stih koji na jedan veoma zaobilazan, da ne kažem baš hermetičan način, razotkriva sumnju u ustrojstvo sveta.


Saša Jelenković je rođen 8. avgusta 1964. godine u Zaječaru. Diplomirao na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik za poeziju u „Književnoj reči” i „Reči”, i sekretar redakcija u časopisima „Istočnik” i „Poezija” od 1992. do 1999. godine. Objavio je devet knjiga pesama (Neprijatna geometrija 1992, Ono što ostaje 1993, Heruvimske tajne 1994, Kraljevska objašnjenja 1998, Knjiga o srcu 2002, Elpenorova pisma 2003, Elpenorovo buđenje 2004, Elpenori2006, Knjiga o sumnji 2010.) Dobitnik je brojnih književnih nagrada: „Matićev šal” (za knjigu Neprijatna geometrija); „Milan Rakić” (za knjigu Ono što ostaje); „Vasko Popa” (za knjigu Knjiga o srcu); Za sinopsis romana Iz jedne u drugu glad dobio je književnu stipendiju Borislav Pekić; Zlatni bibliotekar koju dodeljuju Biblioteka grada Beograda i Radio televizija Srbije za popularisanje knjige i kulture čitanja; kao i Disove nagrade za celokupno pesničko delo. Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, kineski, slovenački i objavljivane u inostranim časopisima i antologijama. Član je Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.


Pročitajte ostale intervjue ove autorke:
Intervju sa Draganom Paunovićem (februar 2011)
Intervju sa Anom Seferović (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Ivana Maksić (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Intervju sa Biljanom Dojčinović (Ecce Femme, mart 2012)
Intervju – Milena Jakovljević (avgust 2012)
Intervju sa Hanom Wardom (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Intervju sa Magdalenom Koh (Libartes amatoria, mart 2013)

Ovaj članak je objavljen u drugom broju časopisa, aprila 2011.

Pročitajte ostale razgovore koji su objavljeni u rubrici Intervju. 

Povezani članci

Bojan Slačala (Artan Lili): Balkan je hipermarket problema

Ana Ristović: Moje pesme su onoliko moje koliko su i tuđe

Ivana Maksić – Nepripadanje mora biti promišljeno da bi u njemu bilo pobune

Ostavite komentar