Ljudi u pošti rojili su se kao u košnici. Iza jedinog otvorenog šaltera, trut je nezainteresovano ubacivao račune u mali štampač. Sprava je jednolično zujala nesvesna protoka vremena izgubljenog na besmisleno čekanje. Radilice su se posakrivale po zagušljivim hodnicima. Iza zamagljenog stakla kancelarije, jedino se nazirala matica. Povremeno bi ustala, prošetala po prostoriji, pa se vratila do fotelje.
U ovakvim trenucima zahvalan sam što sam pisac. Ako iz ove situacije uspem da pronađem osnov za dobru priču, onda sam zapravo na dobitku. Nerazložnosti su svuda oko nas, samo ih treba pokupiti i povezati na pravi način. Recimo, ovaj početak sa pčelama nije loš. Eto, da mi plata redovno leže na račun ne bih nikada ni privirio ovde, a kamoli dobio nadahnuće za pripovetku. Prednosti slobodnjaka su višestruke. Honorari te iznenade kad stignu, račune plaćaš kad hoćeš i nemaš drugih briga osim kako da se snađeš do sutra. Što bi otac rekao, živim njegovu noćnu moru.
Za priču je, pored glavnog junaka (a u nedostatku boljeg mogu da poslužim i ja), potrebna i glavna junakinja. Okrugli lik. Onaj koji uspeva da nas iznenadi na ubedljiv način. Sumnjam da će to biti baka koja ispred mene naizmenično prebrojava račune i novac, a ni devojka jedno mesto dalje. Ne zato što nije zanimljiva, naprotiv. Pa ipak, toliko se uklapa u tip žene koji se meni dopada da tu nema nikakvog iznenađenja.
Kratka plava kosa, obrijana s desne strane. Slušalice u ušima. Male grudi, čvrste i zasigurno prirodne, prikazivale su se svetu bez zaštite grudnjaka. Iznad šortsa od teksasa, a ispod kratke majice, belasa se struk osice. Bolje bi se uklopilo da je pčelinji, ali ne mogu da grešim dušu zarad literarne pogodnosti. Duge, mršave noge.
Od početka puberteta opčinjen sam androginima. Počelo je pevačem različitih zenica i upečatljivog baritona. Divio sam se njegovoj hrabrosti da bude ono što jeste i kada je u svetlucavom trikou. Čak i sa krivim zubima kakvi su bili i moji. Zatim sam počeo ozbiljnije da gledam pokretne slike i zaljubio se u škotsku aristokratkinju ledenog pogleda i tankih usana. Znao sam šta one slute, kao i bledilo njene puti, ali to je bilo jače od mene. Vrteo sam kasete s filmovima u kojima je igrala dok me nisu izbacili iz video-kluba zbog upropašćivanja inventara.
Shvatio sam kako je došlo vreme da se okrenem stvarnosti, koliko god to zastrašujuće izgledalo. Zato sam odgovore na pitanja koja su me mučila potražio u knjigama. Među neupotrebljivim savetima o zavođenju, tugovankama o grešnosti, eksplicitnim vodičima kroz seksualne poze, pronašao sam i nešto što mi se učinilo zanimljivim – priču koja je prethodila onoj o pčelama i cveću.
Prvi ljudi bili su kompletni, okrugli, snažni i prkosni. Imali su četiri ruke, četiri noge i glavu sa dva lica okrenuta jedno od drugog na suprotnu stranu. I nisu bila dva roda kao danas, nego tri: muški rođen od Sunca, ženski od Zemlje, i muškoženski – od Meseca. Ti prvi ljudi pobunili su se protiv bogova a ovi su ih, zauzvrat, prepolovili. Rastavljene polovine čeznule su jedna za drugom, grlile su se i pripijale, pune žudnje i nade da će srasti u celinu. Naposletku su umirale od gladi i nerada jer odvojene nisu mogle da se late nikakvog posla. Shvativši da ni taj dizajn nije savršen, bogovi su se smilovali i premestili im stidne udove napred, te su mogli da u grljenju zadovoljavaju svoje žudnje i ponovo rade. Tako je postao Eros: želeći da od dvoje napravi jedno, on sastavlja polovine u prvobitnu celinu i uspostavlja staru prirodu. Svaki današnji čovek ispunjen je dubokim osećanjem sopstvene nepotpunosti i zato strasno žudi za jednim, jedinim srodnim bićem koje bi ga dopunilo, za drugom polovinom koja pripada njemu i kojoj pripada on sâm.
Ovakva maštarija mogla je da oduševi jedino budućeg pisca. Učinilo mi se da pred sobom imam jezgro svih književnih zapleta i to mi se dopalo. U međuvremenu se u mom životu, nesigurnim koracima, stidljivo uspostavio i praktični deo ovog mita. Međutim, izgleda da sam ga bukvalno shvatio. Devojke dečačkog izgleda postale su moja slabost. Na televizoru mi je stalno bio uključen modni kanal na kojem su se, kao na beskrajnoj traci, nizali baš takvi modeli. Maneken koji je pre promene pola reklamirao brushaltere i manekenka koja reklamira muška odela postali su mi omiljeni.
Nebrojeno puta sam se zapitao da li sam normalan? „Samim tim što si pisac, nisi“, ponavljao je otac. Ali zaista, da li je ovo osećanje bilo prihvatljivo? Zašto me je privlačila zamućenost granica između muškog i ženskog? Da li je to potrebno kako bi čovek mogao da se posveti umetnosti? Ili moja seksualnost jednostavno nije trpela nezaustavljivu energiju žena izraženih oblina?
Roditelji i sestra prevrnuli su očima kada sam im rekao da sam upoznao novog anđela. Brižno su me upozorili kako im se čini da pripada anoreksičnom delu spektra.
Izlazili smo neko vreme, razgovarali, vodili ljubav, puštali jedno drugom klipove sa jutjuba.
Tog dana, dok smo ležali nagi, ušuškani u ćebe, poželeo sam da joj pokažem novi hit Zvezde (su se pojavile večeras). Pevač je bio onaj različitih zenica, a u spotu su se pojavljivali i moja glumica, kao i moji manekeni. Više je to bio kratak film, svojevrsna oda androginima. Kada se završio iščekivao sam njenu reakciju. Umesto toga mi je po prvi put zatražila cigaretu.
Više se nije javila. Nisam ni ja. Niti sam imao potrebu da otkrivam uzroke takvog ponašanja. Napisao sam priču i nastavio dalje. Čak su mi i platili da je objave u književnom časopisu. Zarađujem na ljubavi, a zapravo, već pomalo umoran, nastavljam da čeznem za rascepljenom polovinom.
I evo, nepotpun, čekam u pošti. Red i dalje sporo napreduje. Devojka je ustupila mesto baki i sada se nalazi ispred mene. Miriše na med.
Blago sam se nagnuo napred pokušavajući da prepoznam melodiju koja joj dopire iz slušalica. Iznenadila me je na ubedljiv način.
Zaplet može da počne.
*
Danas sam na pijaci kupio katanac. Srednje je veličine. Nije ni najskuplji, ni najjeftiniji. Čeličan, presvučen mesingom, sa dva ključa. Otac mi ga je preporučio. Za praktične stvari se uvek njemu obraćam za pomoć. To je naš prećutni sporazum, kada nam apstrakcija već ne ide od ruke. Rekao mi je da je isti takav uzeo za radnju i da nema zamerki. Nisam ga pitao za zemlju proizvodnje. Odgovor sam ionako već znao. Uostalom, nije ni bitno. Važno je da sam uspeo da završim posao zbog kojeg sam se po kiši izvukao iz kuće. To je u poslednje vreme nagrada sama po sebi.
Kada sam se vratio, u stanu je bilo zagušljivo. Nisam mogao da odredim je li miris mog života bio prijatan ili ne. Pomešao se s vonjem starog nameštaja, prljavih sudova i uspomena. Prozori su bili zatvoreni, kao da ne živim sam i da nema više ko da mi pridikuje o nemarnosti. Otvorio sam vrata balkona.
Kiša se pojačavala, praveći potočiće koji su završavali u slivniku. Izvadio sam katanac iz džepa i pocepao zaštitnu foliju. Pritisnuo sam polulučni metalni deo dok nije kliknuo u ležište. Otvorio sam ga ključem. Ponovo zatvorio.
U ljubavnoj magiji, zaključavanje lokota koristi se kako bi se voljena osoba što čvršće privezala za sebe, da se učvrsti i ojača ljubav. Svetom vlada epidemija ljubavnih katanaca. Ograda svakog mosta koji drži do sebe povija se pod njihovom težinom. Zaljubljeni parovi ih kače i uzimaju ključeve. Mlađi ih bez razmišljanja bacaju u vodu. Kao i oni stariji koji ni posle četvrtog puta nisu izgubili nadu. Oprezniji ih zadrže među prstima, praveći se da su ih se oslobodili. Usput zapamte i deo mosta kako bi u slučaju potrebe mogli da se vrate.
Niko ne zna koliko će blaženstvo trajati. Moji roditelji i dalje žive u tom uverenju. Valjda zato što se viđaju tek u vreme večere. Zato sam ja hteo da ljubav osetim svim čulima. Onda se jednog jutra probudiš i u ve-ce šolji opet zatekneš komadiće vate kojima je sinoć skidala šminku. Shvatiš da se to neće promeniti. Kao ni kašnjenje, Bouvi na repeat i kajgana od belanaca. Pomiriš se s tim ili se pobuniš. Pokušaj i pogreška. Greška. Greška. Žuti karton.
Naš katanac je bio kvalitetan. Nemački. U četvoroslovnom nazivu, prva dva su bila početna slova naših imena, a poslednja dva us. Tada mi je to bilo simpatično kao i sve međusobne povezanosti koje smo otkrivali oko sebe. Red u pošti, isti datum rođenja, želja da proputujemo Island. Sada shvatam da su sve to bile slučajnosti, vešto upletene kako bi naša priča bila posebna.
I taj katanac. Zakačili smo ga jedne letnje večeri na platan ispred mog ulaza. Spojili smo dve grančice i sakrili ga u krošnji. Izdržao je do sledećeg proleća. Nije zarđao. Samo su posekli drvo. Ona je otišla pre toga.
Nema tu čarolije. Ograde mostova ljubavi počinju da se odvaljuju pod teretom. Katanci padaju u reke koje uporno teku. Statika ćuprije povija se pod dinamikom života.
Silazim u podrum. Obijen je prošle nedelje zajedno sa ostalim komšijskim. Iz mog lopovi nisu odneli ništa skupoceno. U kutije na polici nisu zavirivali. Koga zanimaju albumi s fotografijama, prazna bočica parfema, poster muškarca sa crvenom munjom preko lica, brošure Islanda? Tamo stoje još od proletos.
Otvaram metalni deo brave na preklop podrumskih vrata čije sam razlabavljene delove juče zašrafio. Danas je red da stavim katanac i zatvorim poglavlje.
*
Otac je umro pre šesnaest dana. A možda i petnaest, ne znam. Majčin poziv me je zatekao usred mučnog pisanja priče koju nisam znao kako da završim. Posle sahrane ona je otputovala kod moje sestre u Ameriku. Ostaće koliko joj viza bude dozvoljavala. Tutnula mi je u ruku ključeve tatine prodavnice i rekla: „Na tebe je red.“
U prvi mah bilo mi je čudno da sedim iza staklene vitrine okružen pomadama, ruževima i lakovima za nokte. Oca je, u ovoj istoj stolici, naslonjenog o zid, pronašla jedna od retkih mušterija. Lekari su rekli da mu je prepuklo srce ili su upotrebili neki još slikovitiji izraz. Ni toga se ne sećam. Majka je pozvala pogrebno udruženje koje se tiho pobrinulo o svemu. Otac je redovno odvajao novac u tu svrhu, ne želeći da bude na teretu. Valjda je tako hteo da se iskupi. Nikoga od nas nije slušao kada smo mu govorili da mora da ide na redovne lekarske kontrole.
Od mene se očekivalo da nastavim porodični posao. Da radnju za proizvodnju kozmetičkih i mirisnih sredstava Ljubav povedem u dvadeset prvi vek iako je sve u njoj, osim fiskalne kase, izgledalo kao iz sedamdesetih. Nije smetalo što sam hteo da budem pisac. Kupaca ima dovoljno, ali ne i previše, tako da mi preostaje vremena i za to. Što me trgovina uopšte nije zanimala bilo je manje važno.
Nakon rastanka s majkom i sestrom na aerodromu dovezao sam se do radnje. Pre nego što će ući na ničiju zemlju bescarinske zone u kojoj je sestra već kupovala parfem, majka je, ljubeći me u obraz, prošaputala: „Čuvaj se.“ Vraćajući se u grad, zapitao sam se zašto sestra nikada nije koristila očeve proizvode. Možda se osećala nesigurno ne skrivajući se iza neke poznate marke? Ili mu je zamerala što je posao uvek bio na prvom mestu? Iskreno, ni ja mu to nikada nisam oprostio. Trudio sam se da razumem, ali bezuspešno. Naši različiti karakteri i svetonazori imali su paralelne putanje.
Izvukao sam svežanj ključeva iz džepa i izdvojio onaj na kojem je pisalo Ulaz. Zastao sam i duboko udahnuo. Trebalo mi je vremena da ubacim ključ u katanac.
Teško mi je palo da preturam po očevim stvarima u kancelariji u zadnjem delu prodavnice. Sve je bilo uredno sređeno, kao pod konac. Moj stari kasetofon stajao je na polici. Pored njega, nekoliko kaseta. Mahom kompilacija disko hitova. Osim jedne. Zigi Stardast u plavom kombinezonu sa gitarom obešenom oko ramena, levom nogom oslonjen na kartonske kutije. Odakle li mu ovo? Ponovo sam duboko udahnuo i skrenuo pogled ka radnom stolu.
Na njemu je ležala beležnica tvrdih korica. Otvorio sam je. Stranice su bile ispisane imenima mušterija i sastojcima njihovih parfema. U zagradi je stajao kratak opis i godina rođenja žene. Među poslednjima bila je i brineta mog godišta. Mirisna nota njenog parfema Zvezdana prašina zvučala je kao istočnjačka bajka:
Orijentalno-sočan miris, bez retro primesa, gust, sladak, bogat. Miris koji ne mora da bude snažan i intenzivan, već pitom, mazan, čulan i izuzetno privlačan. Nežni cvetovi jabuke daju mu svežinu, aroma mandarine za svežiji i slatkasti efekat početka. Breskva će dodati potpunu sočnost, malo badema i kokosa za gurmanski takt, drveni akordi kedra i sandalovine podražavaju tajnovitost i animalistični prizvuk parfema.
Ubeđen sam da je većinu ovih podataka otac znao napamet. Barem za one gospođe koje su najčešće dolazile. Sigurno se trudio da ih očara. Pored majke, koja je kao stujardesa veći deo nedelje provodila u vazduhu, bila mu je potrebna ta dnevna doza ženske energije zbog koje se osećao živim. Nije ni čudo što mu je omiljeni filmski junak bio slepi pukovnik Slejd, koji je po mirisu pogađao parfem koji žena nosi. Imao je običaj da majku uhvati u naručje i oponaša scenu plesanja tanga. Ona bi se brzo izmigoljila i odlazila u kuhinju da završi s kuvanjem, koje joj ionako nije išlo od ruke.
Na velikim providnim posudama s poklopcem od brušenog stakla bile su zalepljeni listići sa imenom parfema. Pored njih stajala je pumpica za pokazivanje mirisa. Mene su odmalena njen crni trbuh od gume i dugačka igla podsećali na osakaćenu crnu udovicu. Metalni vrh se uroni u bočicu i parfem se pumpicom rasprši po koži. Uzeo sam je i bojažljivo stegao. Naježio sam se, ali sam pritisnuo gumu.
Ja nisam koristio nikakve mirise. Čak ni kolonjsku vodu, niti sredstva posle brijanja. Ne volim taj neprirodni vonj kože. Na nagovor poštarke, pozajmljivao sam njen uniseks parfem. To ju je uzbuđivalo. Bio je podnošljiv, a i brzo je isparavao.
Otac se gnušao tih trt-mrt proizvoda, kako ih je zvao. Ako su za svakoga, onda nisu ni za koga, govorio je. Mnogo toga od savremenog sveta nije želeo da razume. Razumevanje je zahtevalo prilagođavanje novim okolnostima, a za to je bio i suviše star.
Čudio se i kada sam dobio nagradu za prvi roman i stipendiju za boravak u inostranstvu.
„Lepo je kad čovek ima hobi, ali da dobije novac za nešto što nema stvarnu svrhu, to mi zaista ne ide u glavu“, mrmljao bi.
„Ali, ni ta tvoja sredstva za pirlitanje ne služe ničemu osim podgrevanju sujete.“
„Varaš se, ona služe produženju vrste. Još su se u Bibliji žene ulepšavale i mirisale…“
„Dobro, ćale.“
Vrata radnje su se otvorila i u radnju je ušla mlada žena duge crne kose. Nehotice sam ponovo pritisnuo pumpicu.
„Dobar dan, da li je gospodin Dragan tu? Rekao je da će za danas biti gotov moj parfem. Neverovatan je, kao da je znao da ću baš jutros potrošiti i poslednju kap.“
Iznenada su me preplavili mirisi jabuke, mandarine, breskve, badema, kokosa, kedra i sandalovine. Mešali su mi se u nosu i kao da su me, na nekoliko trenutaka, odvukli do nepoznate granice na čijoj drugoj strani se smeškao otac.
Paralelne putanje su se tamo dodirnule, a onda je sve postalo jasnije.
Čak i kraj.
Aleksandar Petrović. 45. Beograđanin. Objavljene knjige Beogradska knjiga mrtvih (Periskop 2015) i Kolaž za dvoje(Čekić, 2010), roman Zamak će biti objavljen u februaru 2019. Dramska minijatura Voz za Edenvil (po motivima iz romana „Zamak“) osvojila je prvu nagradu na konkursu Radio televizije Srbije za 2017/2018. Priča Lutke uvrštena je u zbornik priča fantastike Svetovi u nama Udruženja nezavisnih pisaca. Tri kratke priče na engleskom jeziku Ecounter, Foreigners i The Smile uvrštene su u zbornik takmičenja Once upon the Balkans udruženja The Balkan Writers Project, a priča The Smile je ušla u finale i po njoj je urađen kratki film. Priča Jutarnja kafa uvrštena u zbornik Festivala kratke forme Potpis u organizaciji Kulturnog centra iz Apatina (septembar 2017). Priča Klikeri uvrštena u zbornik Putovanja nakraj noći udruženja Oksimoron. Priča Kiša uvrštena u WH Fanzin kratke priče na West Herzegovina festivalu No 15. Priča Oil rig objavljena na engleskom u okviru projekta The Balkan Writers Project. Priča “Potonuće” uvrštena u zbirku priča “Rečna kraljica, River Queen” u izdanju Narodne biblioteke “Ilija M. Petrović” iz Požarevca (2016). Priča Koverat uvrštena u zbornik udruženja Oksimoroninspiran Kamijevim Strancem, 2015. Priča Bušotina objavljena u 16 broju časopisa za fantastiku UBIQ, 2015, priča Jutarnja kafa u broju 17 (mart 2016). Esej Preobražaj uvršten u zbornik radova Preobražajiudruženja Oksimoron 2014. Pohvala žirija za priču Kada pomislim na smeh na XXIII svetosavskom književnom konkursu, Knjaževac 2014. Objavljene priče u antologijama Najkraće priče 2002; U priči i okolo, Najkraće priče 2003. i Najkraće priče 2004, u časopisu Akt 2007. god. Piše kolumnu za portal Black Sheep. Predavač na kursu kreativnog pisanja A+ (od aprila 2018). Predavač na kursu pisanja kriminalističkog romana (februar-mart 2017) u okviru udruženja “Baza Crna Ovca”. Pogledajte više na sajtu ovog autora.