Image default
Proza

Aleksandar Petrović, Jedinica

Devetoro umetnika spavalo je u kavezima. Bili su metalni, nalik krevetima na sprat, sastavljeni od unakrsno isprepletanih tankih šipki, suviše teški da bi ih pomerali, a za tako nešto nije ni bilo mesta. U svakom se nalazio madrac, ulegnut od korišćenja i posteljina koju su menjali u nejednakim navratima, onih dana kada bi im bila dovožena hrana.

Četiri para kaveza bili su poređani uz zidove manje od dve velike sobe. Peti se nalazio u sredini spavaonice. Na gornjem ležaju čuvali su ono malo stvari koje su posedovali, a u donjem je, po dogovorenom rasporedu, svaka tri dana noćio neko drugi. Krov je na tom mestu najviše prokišnjavao i vetar bio najnemirniji, na drugim mestima zidovi su ih koliko-toliko štitili.

Muzgavi prozori retko su se i teško otvarali. Tek kada bi vonj postao toliko jak da su ga osećali i sami stanari. Na tavanici je stalno gorela sijalica, bez obzira na doba dana.

Kada su dospeli u Jedinicu, dozvoljeno im je da sami odaberu raspored spavanja. Niko nije imao prednost, niti se pravila razlika među umetnostima, svaka je imala podjednako nebitno mesto. Razbrajalicom par-nepar određeno je da će Arhitekta spavati ispod Vajarke, Kompozitorka iznad Režisera, Slikar i Fotograf će složno hrkati zajedno, a Pisac i Igrač se došaptavati do duboko u noć.

U sredini, ove nedelje smrzavao se Crtač stripa. Stigao je poslednji, pre nekoliko dana, i ovo mu je bilo vatreno krštenje.

Susedna prostorija namenjena je stvaranju Umetnosti, glavnom razlogu njihovog rezidencijalnog boravka u Jedinici. Ovo im je bila poslednja, mada vrlo neizvesna, prilika da ostanu stvaraoci. Postavljen im je uslov. Da bi se mogli baviti onim što žele, moraju dospeti na spisak i proći kroz Jedinicu kako bi dokazali da su vredni zvanja koje su sebi olako prilepili. Zakon je donet na osnovu predloga prestoničkog upravitelja zatrpanog prigovorima nezadovoljnih sugrađana o nekorisnosti umetnika i njihovom nesvrsishodnom iscrpljivanju budžeta. Bilo im je dosta praznih poruka o tome kako je umetnost važna, da oplemenjuje i postavlja pitanja. Artisti su nepotreban trošak, ruganje njihovim životima i napornom radu. Po usvajanju predloga, u radnim akcijama, narednih nekoliko vikenda nekadašnji muzeji su preuređeni u Jedinice u koje će, kako im je rečeno, biti smešteni umetnici na prinudnom radu. Dobrovoljci su ispraznili muzejske sale i upakovane eksponate utovarili u kamione. Unutrašnje uređenje prepušteno je ljudima od poverenja koji su do tančina sproveli uputstva dobijena od nadležnih. Sve je podsećalo na neobičnu fabriku kojoj nije bilo moguće odrediti svrhu.

  Mesta za rad pažljivo su premerena kako ne bi bilo prigovora da prema nekoj od umetnosti postoji veća naklonost. Sa desne strane stajao je štafelaj sa pričvršćenim platnom. Pored njega, dopola izrezbareno parče drveta iz kog se pomaljao obris orlovskog kljuna. Na zidu je bilo okačeno veliko ogledalo ispred kojeg je u visini struka pričršćena drvena šipka za istezanje. Radna ploča na jednom od nekoliko stolova, okrenutih jedan nasuprot drugom, bila je podignuta skoro pod pravim uglom. Za nju je bio zakačen veliki papir sa iscrtanih deset kvadrata od kojih je u poslednjem započet crtež. Na ostalim stolovima bili su računari otkačeni s Mreže.

Progoni umetnika počeli su odmah nakon osnivanja Jedinica. Dnevni izveštaji puštani su po završetku večernjeg dnevnika kako bi građanstvo bilo upoznato s napretkom akcije. Nezvanično, pronađenima je nuđen izbor: društveno-koristan rad u neograničenom trajanju ili prijavljivanje u Jedinicu. Krajnji ishod boravka u njoj nije saopšten. Rečeno im je kako će tamo imati uslove za rad i jedina obaveza će biti da za trideset dva dana stvore svoje najbolje delo. Jedno od devet biće izabrano za stalnu postavku Kolekcije, a autor će biti posebno nagrađen. Nije se spominjalo kako, niti šta će biti sa ostalima. Ponuđači su računali da će umetnicima jedino biti važno da mogu da stvaraju, a o ostalim sitnicama će misliti kasnije. Posle odabira, ceduljice sa ispisanim imenima ubacivane su u kartonske kutije za svaku umetnost posebno. Usledilo bi izvlačenje određene grupe za svaku Jedinicu, potpisivanje ugovora kojim se autorska prava budućih dela predaju Gradskom odboru, nakon čega bi bili prevoženi do novog boravišta.

U prvo vreme krajnji rok je izgledao daleko. Umetnici su odahnuli, privikavali se na okruženje, polako se opuštali i upoznavali. Sve je vrvelo od zamisli, nadahnuća i predloga. Međusobno su se pomagali i podsticali na stvaranje. Nisu im smetali ni skromni uslovi života, ni metalni kavezi sve dok su mogli da rade ono što su najviše voleli.

Pisac je ćutljivo posmatrao taj početni polet. Upuštao se tek u poneki razgovor kako se ne bi mnogo izdvajao i tako narušio ravnotežu. Čekao je. Pravila spisateljskog zanata naučila su ga da taj ničim opravdani zanos ne može dugo da traje pre nego što se ne pretvori u sukob koji će pokrenuti dešavanja. Sustanari su se prepuštali vođstvu neposrednih uvida, ne mareći za ograničenja koja su sebi morali da postave kako bi ostali prisebni. Njihove umetnosti su im to dozvoljavale, za razliku od strogih pravila spisateljskog zanata.

Ono što niko od njih, kao ni ostali građani, nije znao, kako to obično biva kada su viši interesi u pitanju, je da su umetnici bili jako zanimljivi vlastima, samo ih je bilo previše. Osim svakodnevne moći kojom su odavno ovladali i koja im je sve češče postajala dosadna, dobroupravitelji su želeli novi izazov. Dokučiti Tajnu. To saznanje pružiće im osećaj potpunog razdvajanja od onih koji su im služili i koji nemaju mogućnosti da do kraja shvate krajnji smisao. Jednom mesečno, odabrani bi se sastajali u beloj trospratnici vešto skrivenoj među soliterima u poslovnom jezgru grada. Svaki od spratova obloženih ogledalima bio je posvećen oblastima koje su pokušavale da objasne Život. Na prvom, proučavani su religijski i filozofski spisi. U mnogobrojnim odeljcima sedeli su muškarci i žene nagnuti nad mnoštvom knjiga. Druga etaža bila je posvećena nauci. U centru sale nalazio se okrugli sto s računarom na kome su se hologramski prikazivali rezultati najnovijih istraživanja koja su okupljeni stručnjaci mogli da tumače. Potkrovlje je bilo posvećeno umetnosti. Vrhunska dela iz devet oblasti stvaralaštva čuvana su i proučavana zajedno sa ostalim dostignućima ljudskog saznanja sa spratova ispod, u pokušaju da se spajanjem dođe do konačnog odgovora o suštini Tajne.

Pisac je pokušao da sedi za računarom, ali belina ekrana je dodatno uznemiravala njegovo krhko nadahnuće. Uzeo je beležnicu i olovku koje su stajale pored tastature i seo u jednu od onih bezobličnih stolica ispunjenih sunđerom koje su se prilagođavale svakome,  kako on nikada nije umeo. U  ogledalu je posmatrao cimere kako se bave svojim radovima. Povremeno bi skrenuo pogled i nažvrljao nešto na prvu stranu sveske koja se uvijala od pritiska olovke.

Više nije mogao da sedi, ustao je i krenuo u obilazak.

Slikar je dovršavao slikanje roze, zelenih i žutih krugova na velikom platnu. Poneki od njih su se ukrštali, stvarajući na preseku nove prelive. U dnu slike, gavran dugačkog kljuna kljucao je neku iznutricu. Pisac se stresao pred prizorom i nastavio dalje.

Ispred kamere postavljene na tronožac, bosih stopala izvijenih u luku, Igrač je izvodio zahtevnu koreografiju. Mišići su mu se neizmenično grčili i opuštali, dopunjujući izraze lica koji su se brzo smenjivali. Pisac mu je zavideo, oduvek je želeo da mu telo bude tako gipko i poslušno, a ne kao klada koja jedino ume da izmišlja priče. Razumeo je svaki pokret, ali nije mogao da ih spoji u celinu i poruku koju je trebalo da prenesu.

Možda bi mu bilo lakše da je znao da su na trećem spratu Bele kuće imali problem s  vrednovanjem novih primeraka za Kolekciju. Umetničkih, i onih dela koja bi volela da se tako nazovu, bilo je mnogo i samo su retka zasluživala da se nađu u toj zgradi. U nedostatku merila, čak ni filozofi estetičari sa prve etaže nisu mogli mnogo da pomognu. Sukobljena mišljenja dovela su do obrazovanja tročlane komisije koja je birala dela po osećaju. I pored toga, prostor se ubrzano punio, a značajnijih rezultata i zajedničkih prodora ka Tajni nije bilo. Zbog ćudljive prirode umetnosti potraga za smislom mogla je biti dovedena u pitanje, a tapkanje u mestu nije bio odgovor koji su dobroupravitelji želeli da čuju. Naučnici, filozofi i duhovne vođe davali su delimične odgovore. Jedino u saradnji sa umetnicima mogli su doći do celokupnog saznanja, a oni su bili najslabija ali odlučujuća karika, ona koja je objedinjavala razum i maštu, ograničenja i slobodu, stvarno i nestvarno, brisala granicu nemogućeg. U svojoj velikoj zamisli otkrivanja Tajne, prenebregli su krhkost umetničke ličnosti. Oni koje većina smatra viškom teško mogu da budu tačka oslonca bilo čemu, a ponajmanje sebi.

Trudeći se da bude neprimetan, Pisac je nastavio obilazak.

Vajarka je u velikom panju rezbarila likove životinja. Neke od njih bile su dopadljive, velikih očiju i sićušnih njuškica koje su izgledale vrlo živo. Druge, zlokobnog izgleda, bile su namrštene i spremne da napadnu. Ekologija odavno nikog nije zanimala, ponajmanje članove Komisije koji su živeli u vilama s pravilno podešenim ekosistemima kontrolisanim na daljinu. Možda ona to nije znala, ili je radila ono što joj je intuicija nalagala. U tom slučaju divio joj se što je sve stavila na kocku kako bi ostala dosledna sebi, čak i ako posle ovoga ne bude uradila više ništa. Baš zato je to i bilo tako važno. On sâm borio se između te dve krajnosti. Kada je dozvoljavao sebi da razmisli, shvatao je da se zapravo i ne može drugačije. Stvaranje nije nešto što možeš da podešavaš po nahođenju. Ono mora doći iznutra, da te ispuni i onda se ispolji. Ne može tvoja umetnost da bude veća od onoga što joj daješ. Trenutno, jedino što je mogao da joj pruži bili su zbunjenost i strah.

Za pripovedanje to i nije bilo tako loše.

Kako bi skrenuo misli, zadubio se u rad Arhitekte koji je dovršavao nacrt velike lopte za stanovanje ograđene ogradom od pleksiglasa. Kuća je bila prostrana, prenosiva, napravljena od lakog metala koji je dobro reagovao na atmosferske prilike i zračenja. Piscu se učini da bi to mogao da bude pobednik. Spojio je lepo i primenljivo, linije su bile zaobljene, ulivale osećaj udobnosti i topline. Išao je na sigurno, što je samo po sebi opasno.

Zapisao je nekoliko rečenica u beležnicu i stao pored Kompozitorke koja je sedela za kompjuterom sa slušalicama na ušima. Računarski progam prelazio je preko nota stvarajući melodiju koja je odzvanjala. Pisac je čuo samo delove kompozicije. Uznemirilo ga je odjekivanje basova. Savremena muzika je po njegovom mišljenju suviše napadna, ne dozvoljava da se čovek opusti i zavoli je, stalno pokušava da uzburka njegova posrtanja. S druge strane, možda je to i bio pravi način.

Umetnici su navikli da tapkaju u mraku ali da su znali kako se u Pravilniku za klasifikaciju i odabir umetničkih dela u Kolekciju posebna pažnja poklanjala originalnosti možda bi lakše uspeli da odgovore zadataku koji im je postavljen. Osobenost se nije cenila u  otrcanom smislu nove zamisli, nego u tumačanju prošlosti i njenog povezivanja s budućnošću i razotkrivanjem delića Tajne kroz stvoreno delo. Taj pogled unazad dobroupraviteljima bio je izuzetno značajan. Tokom svenadzora primetili su da ljudi ne haju mnogo za onim što je iza njih, a još manje za onim što ih čeka. Kao da konačno žive u sadašnjosti što je sa gledišta vlasti bilo pogubno. Ako stanovištvo postane neosetljivo na strah, ko zna kuda to može da odvede. Moraju pronaći novi način upravljanja, a napetost iščekivanja pronicanja u Tajnu pokazivala je zadovoljavajuće rezultate. Pravu istinu, naravno zadržaće za sebe, kao i toliko puta do sada.

Već pomalo iscrpljen, Pisac je seo na stolicu pored Fotografa koji je zurio u veliki ekran ispunjen crno-belim fotografijama ispucalog zida njihove Jedinice u različita doba dana. Desnim kažiprstom kliktao je udubljenje na mišu, poigravajući se senkama na uvećanim rupama nepravilinih oblika iza kojih se nazirala izolacija od materijala nalik presovanoj vuni. Da li su sene i kraterolike šupljine bile dovoljne da kažu nešto vredno čuvanja?

Režiser je sedeo nasuprot kolege koji se bavio nepokretnim slikama. Povremeneo bi pritisnuo tipku na tastaturi i odmakao se od ekrana. Po ko zna koji put gledao je jedanaestominutni film u kojem su se smenjivali prizori spavanja njegovih cimera. Neki su hrkali, drugi stenjali, treći se nisu pomerali, ležeći na leđima poput mumija. Pisac samo što nije i sâm zatvorio oči. Prisetio se kako se uplašio usred noći kada je video crveno oko kamere kako se nadvija nad njim. Umalo je nije polomio.

I šta sad, život je san, to svi znaju, nema potrebe ponavljati.

Da bude iskren, Režiser i Fotograf su imali najviše ograničenja, izbor tema im je bio skučen boravkom u Jedinici. U svakom slučaju, njihovo stvaralaštvo je ionako tek od skora proglašeno umetnošću tako da nije bilo razloga za prigovor. Nije bio siguran da li je to dobro ili loše za njih. Ne znati gde pripadaš u društvenom poretku, umelo je da bude iscrpljujuće.

Pisac je došetao i do Crtača stripova. Stajao je pogrbljen nad stolom uzdignutog radnog dela i ispunjavao bele kvadrate crtežima od poslednjeg u donjem desnom uglu, idući u obrnutom smeru ka gornjem levom. Stigao je do pola. Nazirao je kulu sa satom i dvoje ljudi koji stoje ispod nje. Svima nam ističe vreme, to je opšte mesto. Na trenutak je osmislio kako bi možda mogao da se udruži sa Crtačem kako bi napravili zajednički rad, ali kada je video koje ga teme obuzimaju, odustao je. Ovo nije prilika u kojoj je vredelo upuštati se u eksperiment.

Niko do kraja nije znao pravila tako da je najpametnije gledati svoja posla.

Pisac se vratio do vreće koja je zapamtila njegove obrise, spustio se u nju i zaspao od isrpljenosti. Kada se probudio, sumrak je tamnio raspoloženja i svi su privodiili kraju rad za taj dan. Kada su se okupili oko kaveza spremajući se za počinak, Pisac je upitao:

„Šta mislite, koga će izabrati?“

Metalnim merdevinama popeo se u gornji kavez zatresavši mu zidove. Inače pričljiv, kolektiv je ćutao. Pitanje je pokrenulo nove zapitanosti koje su im iskakale pred očima.

Znaju li se merila po kojima će se komisija upravljati? Zašto samo jedan rad? Šta će se desiti sa odabranim, a šta sa odbačenima? Noćni nemiri kružili su oko njih poput leptirica privučenih svetlucavim strahovima.

Pisac bi se povremeno okrenuo ka zidu i zapisivao nešto u beležnicu.

Sutradan u studiju atmosfera se promenila. U napetoj tišini, svaki od umetnika se povukao u svoj radni deo. Pisac je neko vreme sedeo za stolom i zurio u ekran, a onda je kao i prethodnog dana, ustao i prošetao prostorijom, praveći se da gleda šta rade njegove kolege, dok je zapravo krišom u ogledalu posmatrao ostale. Naslućivao je šta im se motalo po glavi. Iste misli koje su i njega opsedale prethodne večeri.

Šta će izabrano delo činiti drugačijim od ostalih? Da li treba da bude lepo i dopadljivo ili da prikazuje tamnu stranu ljudskog postojanja? Koliko duboko treba da zađe u srž? Razumljivo na prvi pogled ili koncept koji golica podsvest? Da li se od njih traži da budu najbolji ili prosečni? Da budu ono što jesu ili ono kako bi drugi voleli da ih vide?

Šta više vole članovi komisije? Ko su oni uopšte?

Seo je u ugao pored prozora i otvorio beležnicu. Pogledao je još jednom sustanare koji kao da su boravili u svojim prostorno-vremenskim koordinatama čija se polazišna tačka nalazila u ovoj promajnoj sobi, a završavale su se ko zna gde. Možda je to bilo ono što su dobroupravitelji tražili od njih. Da im odrede pravac, a oni će sami posle da iskoriste ono što se na izvorima nadahnuća moglo upotrebiti u praktične svrhe.

Čim bi počeo da piše dospevao bi na stazu koja je podsećala na skijašku. Napravio bi dva zamaha i prepustio se spustu. Rukopis mu je bio uredan, za razliku od misli. U bujici reči koje su nadovezivale jedna na drugu, skraćivao ih je praveći nekakav lični stenografski zapis. Između dva naleta inspiracije prepisivao bi ono što je zapisao. Usitnio je slova, vodeći računa da mu ostane dovoljno hartije. Izgubio je pojam o protoku sveta. Jedino što je bilo važno je da iz sebe izbaci prvu verziju. Prepustio se magnovenju.

Ušančio se u vremenu, napuštajući bivak samo kada je odlazio na spavanje. Snove su mu zaposedale tri prilike u belim odorama. U desnoj ruci držale su svesku, vreteno i ogledalo. Činilo mu se kao da pokušavaju da mu se nametnu kao likovi u priči koju je pisao. Što se više približavao krajnji rok za predaju radova i ostali sustanari imali su sve nemirnije snove. O tome nisu pričali, kao što nisu ni o čemu drugom, ali je Pisac video kako im se noću tela trzaju.

Pogledi su im bili prazni, iskrica uprtih samo u ono što su radili. Nadali su se da će sudije imati na umu da umetnost ne možeš ubrzati, nego samo nakratko pripitomiti pre nego što se ponovo otme kontroli u naletu stvaralačkog naboja.

Još dva puta da odu na počinak i sve će biti gotovo. Umoran, otežalih kapaka, Pisac se svukao i uvukao pod ćebe. Plesač je već spavao, a i ostali su se pripremali. Jednolično šuškanje i zujanje generatora za struju ubrzo ga je uljuljkalo u san.

Probudila ga je neoubičajena tišina. Otvorio je oči i prvo što je uočio bilo je da kavez iznad njega prazan. Izvukao se iz postelje i pogledao unakolo. Ni u ostalim kavezima nije bilo nikog. Prekrivači su visili sa ivica kao da su ostavljeni u žurbi. Pohitao je u radnu sobu. Osim šipke, ogledala i praznih stolova nije bilo ničega. Otrčao je do prozora. Napolju ga je pozdravljalo uobičajeno sivilo i on na trenutak oseti spokoj.

Znao je da sada barem više neće morati dugo da čeka.

Ponadao se da će se sve svršiti brzo.

Iznenada, ulazna vrata su se otvorila i u sobu su ušla tri sedokosa muškarca u belim odelima, ozbiljnih izraza lica. Jedan je držao njegovu beležnicu, drugi ogledalo, a treći vreteno.

Gledao ih je kako mu se približavaju.

Šta god da se desi, barem će ostati priča.


Aleksandar Petrović. 45. Beograđanin. Objavljene knjige Beogradska knjiga mrtvih (Periskop 2015) i Kolaž za dvoje (Čekić, 2010), roman Zamak  će biti objavljen u februaru 2019. Dramska minijatura Voz za Edenvil (po motivima iz romana „Zamak“) osvojila je prvu nagradu na konkursu Radio televizije Srbije za 2017/2018. Priča Lutke uvrštena je u zbornik priča fantastike Svetovi u nama  Udruženja nezavisnih pisaca. Tri kratke priče na engleskom jeziku Ecounter, Foreigners i The Smile uvrštene su u zbornik takmičenja Once upon the Balkans udruženja The Balkan Writers Project, a priča The Smile je ušla u finale i po njoj je urađen kratki film. Priča Jutarnja kafa uvrštena u zbornik Festivala kratke forme Potpis u organizaciji Kulturnog centra iz Apatina (septembar 2017). Priča Klikeri uvrštena u zbornik Putovanja nakraj noći udruženja Oksimoron. Priča Kiša uvrštena u WH Fanzin kratke priče na West Herzegovina festivalu No 15. Priča Oil rig objavljena na engleskom u okviru projekta The Balkan Writers Project. Priča “Potonuće” uvrštena u zbirku priča “Rečna kraljica, River Queen” u izdanju Narodne biblioteke “Ilija M. Petrović” iz Požarevca (2016). Priča Koverat uvrštena u zbornik udruženja Oksimoron inspiran Kamijevim Strancem, 2015. Priča Bušotina objavljena u 16 broju časopisa za fantastiku UBIQ, 2015,  priča Jutarnja kafa u broju 17 (mart 2016). Esej Preobražaj uvršten u zbornik radova Preobražaji udruženja Oksimoron 2014. Pohvala žirija za priču Kada pomislim na smeh na XXIII svetosavskom književnom konkursu, Knjaževac 2014. Objavljene priče u antologijama Najkraće priče 2002; U priči i okolo, Najkraće priče 2003. i Najkraće priče 2004, u časopisu Akt 2007. god. Piše kolumnu za portal Black Sheep. Predavač na kursu kreativnog pisanja A+ (od aprila 2018). Predavač na kursu pisanja kriminalističkog romana (februar-mart 2017) u okviru udruženja “Baza Crna Ovca”. Pogledajte više na sajtu ovog autora.


Autor naslovne fotografije: Rostyslav Savchyn

Pročitajte sve tekstove ovog autora:
Aleksandar Petrović, Bouvi (Strašni Libartes, decembar 2018)

Ovaj članak je objavljen u okviru temata Strašni Libartes, u decembru 2018.

Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Tihana Gambiraža – Čuvaj me Lara

Aleksandra Urošević – Četiri strane Alme

Dragana Amarilis – Crna rupa

Ostavite komentar