Zbog čega nastojite da smesta uklonite trun, što vam oko nadražuje, dok nešto što vam dušu tišti odlažete za neki drugi dan?
Postala je svesna krika. Krik… svuda oko nje, u njoj…
Pokušala je da se smiri, da se orijentiše.
„Diši, pokušaj, pokušaj da dišeš, lagano duboko”, govorila je sebi, mislila u sebi.
Udahnula je jednom polako, onda još jednom, dva puta…
Krik!
Ne diše.
Sada je, uz svest o kriku, postala svesna da ne diše. Kako da diše, nije imala čime, nije imala šta da udahne, odakle da izdahne.
Krik se udvostručio.
Svesnost je značila beskrajnu bol.
Da li je živa? Da li je umrla?
Krik! Bol! Osećala je njihovu beskrajnost. To znači da je živa, valjda. Osećaj bola je svojstven životu, tako su je bar učili, tako su svi govorili. Da li posle smrti dolazi bol, da li je ovo pakao? Da li… da li….?
Osećala je pulsiranje zvučnih talasa, pulsiranje razdirućeg bola. Osećala je beskraj i prazninu istovremeno.
Neverovatnu prazninu. Nije bilo ničega, ni nje same.
Kako je to moguće? Nema je, a bol je razdire. Nema je, a krik prodire u centar ništavila.
Ona ne postoji, ona je ništavilo, ona je ništa… krik… bol.
Tačkice, udaljene svetlucave tačkice, kao malene zvezde na dalekom noćnom nebu, pojavljivale su se stidljivo, daleke, jedna po jedna.
Krik i bol nisu primetili zvezdice, pulsirali su, razdirali su je nesmetano i dalje.
Pokušala je da napregne, ali šta? Telo nije imala, pokušala je da napregne nešto, da se pokrene, da krene u susret svetlu, zvezdama.
Krik, bol, ništavilo, svesnost se utrostručila.
Zvezdice su postajale zvezde; znači – uspela je, bile su sve bliže.
Očaj, da očaj je bio nova, četvrta svesnost. Očaj se pridružio kriku, bolu, ništavilu.
Svaka zvezda, svaka svetlost, životna radost, koja joj se približila je nestala, ona ju je na neki način uništila, usisala, poništila svojim krikom, svojim bolom, ništavilom i očajem.
Crna rupa, ona je crna rupa u kosmosu.
Krik, bol, ništavilo, očaj… sve nestaje, ničega nema sem krika, bola…
Nova svetlost, zvezdice se pojavljuju… ne, ne želi da ih uništi, da ih uvuče u svoje ništavilo, bol… ne, ne,..
***
– Dobro, je otvara oči, evo pomera i ruku. Ajde dušo, tako je, popij malo vode. Evo i malo šećera, tako je, sad opet vode i bićeš kao nova. Ma čovek se čas posla onesvesti, vrućina je, vlaga u vazduhu, gužva, ko će ga znati.
Polako se sabrala, podigla na noge i zahvalila finim ljudima, koji su joj pomogli, kada je izgubila svest.
U početku nesigurnog koraka, postepeno je vraćala sampouzdanje. Hrabro je koračala, vraćala se u život, svoj život. Otupela na neki način. Pomirena sa saznanjem, sa postojanjem entiteta u svojoj utrobi. Crna rupa je pulsirala svojim bolom, razdirala krikom, gušila očajem i ništavilom. Spremna da ugasi svaki životni sjaj koji joj se približi.
Dragana Amarilis: profesor nemačkog i engleskog jezika, rođena je u Beogradu, gde i dalje povremeno živi. Veći deo svog života provodi u cyber space-u. Edukator po profesiji, blogerka po sopstvenom izboru. Piše sve i svašta na svojim blogovima. Priče priča i profesionalno, u formi omiljenog edukativnog metoda, a i onako za svoju dušu. Pisala je oduvek, otkada, zna za sebe, objavljuje odnedavo.