Vladimir Kolarić – Ruska kultura je nepregledna
Razgovor sa Vladimirom Kolarićem vodio Miloš Cvetković
Ovaj broj Libartesa posvećen je Rusiji i ruskoj kulturi. O Rusiji se u poslednje vreme u medijima, nažalost ,uglavnom govori u jednom suženom, dnevnopolitičkom kontekstu. Kakav je tvoj odnos prema Rusiji i ruskoj kulturi, ako je tako nešto uopšte moguće sažeti u jedan odgovor?
Kod nas se o Rusiji malo zna, i kad se hvali i kad se kudi. Jedan od razloga je i u tome što je izgubljen kontinuitet u prevođenju kvalitetnih knjiga iz šarolike ruske produkcije (koja se svakako ne svodi samo na Sorokina, Peljevina, Prilepina, Ulicku i slično), ali i u distribuciji ruskih filmova ili televizijskih programa, dok popularna ruska kultura nije ni privirila na naše prostore, mada itekako ima šta da ponudi. Ja sam sa ruskog prevodio, doktorirao sam na temi o Dostojevskom, pisao sam teorijske radove, prikaze i eseje o ruskim autorima. To je kod mene bio proizvod različitih okolnosti, nisam studirao rusistiku, a u školi sam iz ruskog bio prilično slab. Tome je svakako pomoglo upoznavanje sa ruskom filozofijom i literaturom takozvanog „srebrnog veka“ (period od otprilike 1890. do 1930), velikom ruskom poezijom, potom sam dramatizovao Nabokovljev roman „Camera Obscura“ na drugoj godini studija dramaturgije. Zatim sam prevodio, pisao prikaze i eseje za svaki broj „Ruskog almanaha“ od 2006. godine, posle sam čak prevodio i poeziju. Ne verujem da ruskoj kulturi dajem prednost nad drugima, na mene je na, primer, više uticao američki ili francuski nego ruski film, mnogi moji omiljeni pisci nisu ruski, i tako dalje. Ali ruska kultura je nepregledna, uvek nudi nova otkrića i podsticaje, a njeni najbolji predstavnici se nikad nisu odricali potrage za smislom i jedinstvom ljudskog znanja i iskustva. To je možda nešto što me suštinski privlači.
Jedno od poglavlja u tvojoj knjizi “Hrišćanstvo i film” posvećeno je Alekseju Balabanovu, koji je do svoje prerane smrti bio jedan od najprodornijih novijih glasova među ruskim rediteljima. Da li postoji neko među mlađim ruskim rediteljima kod koga prepoznaješ taj potencijal?
Ne. Ali nisam poznavalac savremenog ruskog filma, nemam ekstenzivan uvid. Osećaj slobode koji postoji kod Balabanova je prilično zatomljen u savremenoj ruskoj produkciji, što svakako ide uz veću državnu kontrolu i tržišne namete.
Kad je reč o knjizi “Hrišćanstvo i film”, da li bi mogao za one koji sa njom nisu upoznati da pojasniš na koji način se u njoj susreću te dve velike teme iz naslova?
Za verujućeg čoveka njegova vera nije nešto što se može odvojiti od drugih aspekata života, jer se tiče temeljnih pitanja smisla, razumevanja sebe i sveta. Tako ni od umetnosti, podjednako za stvaraoce i za njene ljubitelje. Čovek, i ako nije verujući, ne može da previdi koliko je hrišćanstvo oblikovalo kulturu i svest istorijski hrišćanskog dela sveta. U knjizi se bavim i nekim važnim aspektima filma, pre svega filmske slike, koji mogu da se dovedu u vezu sa shvatanjem umetnosti u hrišćanstvu, odnosno mogućnosti umetnosti, konkretno filma, da izrazi i predstavi nevidljive realnosti.
Blog za koji pišeš se zove: Odbrana umetnosti. Od koga je sve danas umetnost potrebno braniti i kako?
Mnogi bi rekli od tržišta, od centara moći, od raznih oblika banalizacije i instrumentalizacije. A najvažnije je odbraniti je od nedostatka samopouzdanja današnjih umetnika da se bave značajnim pitanjima i iskustvima, da umetnost podređuju bilo čemu što nije ona sama i njena autentična misija u ljudskom životu. Treba braniti pravo umetnosti da bude umetnost, a ne ilustracija ovih ili onih gotovih ideja, i ne majmunisanje. Od normalizovanog stava da umetnost ima smisla samo ako donosi zaradu ili, još gore, služi promociji određenih ideja. Ali umetnost stvaraju ljudi, koji moraju od nečeg da žive. A živimo u veoma neslobodnom i kontrolisanom dobu. Ali koje doba nije bilo takvo?
Svojevremeno si pisao tekstove za internet portal “Stanje stvari”, a sada za “Novi Standard”. S obzirom na to da se u njima dotičeš naše (ali i svetske) društvene zbilje, zanima me kakav je tvoj načelni stav spram uloge u društvenom životu nekoga ko se izjašnjava kao slobodni umetnik, odnosno postoji li tu nekakva odgovornost i spram koga?
Slobodni ili samostalni umetnik predstavlja pravno definisan status, koji podrazumeva nekoga ko ne radi u ustanovi, već se samostalno bavi umetničkom profesijom, ali je kao takav preko umetničkog udruženja obezbedio status, koji omogućava da mu Grad uplaćuje doprinose. Ako tako gledamo, on je u istoj poziciji kao neko ko je zaposlen u ustanovi, i pravno i etički. Ja nisam više slobodni umetnik, pošto sam od pre nekog vremena zaposlen u ustanovi. Za mene se u tom smislu ništa nije promenilo. Čovek ima odgovornost, uvek, prema sebi, drugima, društvu u kom živi. Na koji način će takvu odgovornost ispoljavati, to je njegov slobodan izbor. Svi smo uostalom članovi društva i građani države, nezavisno od toga čime se bavimo.
Ako bi u nekoj budućnosti napisao knjigu koja bi se zvala “Ideologija i film”, koji bi filmovi nužno našli svoje mesto u takvoj knjizi?
Zanimljivo pitanje. Bilo bi interesantno razmotriti one koji makar pokušavaju da demontiraju ideologiju kao takvu – Rougovi, Kaufmanovi filmovi, sav taj Godar, pominjani Balabanov, i tako dalje. Ali ideologija je gadna, vraća se u najneočekivanijim oblicima i kad ste mislili da ste je se oslobodili. Ideologija je ovaj svet, na koji smo toliko navikli, i pitanje je da li je se možemo makar malo osloboditi sve dok smo u njemu.
Živimo u zemlji u kojoj filmski časopisi praktično ne postoje, a i globalni trend je da se pisanje te vrste sve više seli na internet. Kako vidiš dalji razvoj situacije u tom smislu?
To je tužna situacija. Ljudi se i danas sećaju tekstova koje sam pisao u „Pajkićevom Antipiratu“ na prelazu milenijuma, a izašlo je samo nekoliko brojeva, na lošem papiru i štampi. Ali pisalo se, dobro, snažno i slobodno. Ne znam šta danas tolike ljude sprečava da isto tako pišu po blogovima, jer ni mi nismo dobijali nikakav novac tada, mada – tačno je – nismo ni potrajali. Kritičare i esejiste možete imati ako se daju honorari, a časopisi, elektronski ili štampani, nemaju para za to, pa odavno nemamo taj soj ljudi kakav smo imali na primer osamdesetih, gde ste vek mogli da provedete pišući kritike, eseje i slično, bez akademskih pretenzija, ali ni na nivou preporučujem-ne preporučujem, nego ozbiljnije. Mada, vidimo, ni to nije potrajalo. Danas ili se piše amaterski, ili čisto informativno, ili se prinudno upisuju doktorske studije i time otvara prostor za akademsku karijeru čak i kod onih koji tako nečemu inače nikada ne bi bili skloni. Tako da mi danas nemamo ni dobru filmsku kritiku, ni esejistiku, ali ni teoriju. A svako misli da može da piše, da zna, da drugima soli pamet u komentarima. Postoje naravno pojednici, jer oni uvek postoje.
Pošto se u svojoj doktorskoj tezi baviš transformacijama teksta F. M. Dostojevskog, kakav je tvoj odnos prema filmskim adaptacijama književnih dela i koju bi filmsku adaptaciju (ili više njih) izdvojio kao najuspeliju?
Većina filmova su adaptacije, mada ne uvek poznatih i kvalitetnih dela, pa se to i ne zna. Kvalitet dela ništa ne govori o kvalitetu prema njemu nastalog filma, niti ih treba porediti. Uvek se, na primer, izdvaja „Džeparoš“ Robera Bresona, koji je vrlo specifična adaptacija „Zločina i kazne“, slobodna. a suštinska ili Venders koji je u „Prijatelju uz Amerike“, od adaptacije romana Patriše Hajsmit napravio odličan metafilmski esej. Takođe, mnogi ne znaju da je na primer, Balabanovljev „Gruz 200“ adaptacija Foknerovog „Svetilišta“, mada nepotpisana, jer nije mogao da dobije prava. A lično, kad sam kao srednjoškolac čitao „Sudar“ Džejma Balarda, koji me je oduševio, rekao sam da bi to trebalo da režira Kronenberg. I zaista, nekoliko godina posle toga i jeste, odlično. I da, ako baš tražiš najbolju adaptaciju, Kronenbergov „Goli ručak“ je svakako u igri. Neverovatno je kako je to uradio, kako je preveo Barouza u odličan film, čak zabavan, a koji je ujedno Barouz u malom.
Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture u prevodilac. Diplomirao je dramaturgiju i doktorirao teoriju dramskih umetnosti, medija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, sa tezom «Film i književnost: Transformacija književnog teksta F. M. Dostojevskog u filmovima Živojina Pavlovića». Autor je zbirki pripovedaka «Lutalice» (2006) i «Rat ljubavi i druge priče» (2007) i teorijeke knjige «Hrišćanstvo i film». Sa ruskog je preveo roman “Lomonosov, carski pomočnik” Jurija Nečiporenka i veći broj eseja, članaka, pripovedaka i pesama. Zaposlen je kao organizator istraživanja u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka i predaje na Visokoj školi za komunikacije u Beogradu. Redovni je saradnik Dramskog programa Radio Beograda. Član je Srpskog književnog društva i Udruženja dramskih umetnika Srbije.
Miloš Cvetković je rođen 1979. u Beogradu, gde trenutno živi i pod stare dane studira književnost. Objavljivao je filmske kritike i eseje u magazinima: Popboks, Yellow Cab, Huper i Filaž. Esej pod nazivom: „Film osvete – Balada o svirepom Radivoja Lole Đukića“, objavio je u okviru zbornika Novi kadrovi (CLIO, Beograd, 2008). U inostranstvu je objavio eseje u knjigama: 101 Sci-Fi Movies i 101 War Movies (Barron’s, New York, 2009). Priredio je dve antologije kratkih priča fantastike: Anomalija 1 (2012) i Anomalija 2 (2015), u izdanju Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić. Povremeno i sam napiše neku kratku priču, ali više voli da ih čita i uređuje.