Nerešeni slučaj Hamaršeld (Cold Case Hammarskjöld)
Piše: Milena Lopičić
Hamaršeld? Dag Hamaršeld, sekretar UN, poginuo u avionskoj nesreći ’61 kada je išao da rešava krizu u Kongu.
Poginuo ili poginuo? Početna ideja filma je preispitivanje uzroka njegove smrti.
Kome je palo na pamet da snima film o čoveku koji je poginuo ’61? Danskom reditelju Madsu Brugeru. U stvari, posvetio je šest godina istraživanju.
Ali… Hamaršeld? Mogao je da snimi film o Kenediju, makar bi ga neko i pogledao. Ha, to pitanje je u filmu već postavljeno.
Kul. Znači, Bruger ima smisla za humor? Itekako. Svestan je da tema možda i nije najsvežija.
Nemoj pogrešno da me shvatiš, sasvim je u redu da on potroši šest godina baveći se nerešenim slučajem iz doba Hladnog rata, ali zašto ja treba da provedem dva sata gledajući životno delo nekog uvrnutog teoretičara zavere? E, stvarno jeste uvrnut, film se otvara scenom u kojoj on sedi u belom safari odelu u hotelskoj sobi u Kongu i diktira tekst crnoj daktilografkinji. Zaboravih da pomenem da film traje dva sata.
Uvrnut? Misliš, kolonijalista? Bela nadmoć? Bravo! To je opis glavnog negativca.
Ahaa, pa naravno da je reditelj glavni negativac, dva sata ove tematike su ravnopravna ubistvu sa predumišljajem. Samo se obukao kao glavni negativac.
Okej, priznajem da je duhovit, ali ako mu je to jedini kec u rukavu… Nije. Kec je u okovratniku, i to kec pik.
Dakle, film je otkrio da je ubistvo generalnog sekretara samostalno počinio neki fanatik u belom odelu? I zadenuo mu kartu smrti za okovratnik. Ova priča zvuči previše poznato. Film zapravo počinje sa zadatkom da dokaže tu pretpostavku, što se kasnije ispostavlja kao vrlo inteligentna parodija objašnjenja ubistava poznatih svetskih zvaničnika.
Znači, Li Harv… mislim, lik u belom safari odelu ipak nije ubica? Prvi deo filma istražuje tu mogućnost, i dolazi do informacija koje su toliko bizarne u svojoj specifičnosti da je nemoguće ne otpisati celu premisu kao jednu od čudnijih teorija zavere. Nakon što mu ni dva ašova i metalni detektor ne pomognu da dokaže išta što je namerio, Bruger i na publiku prenosi taj osećaj nemoći.
Znači, potrošio je sve te godine da bismo se na kraju svi osećali kao idioti? Tako se čini. A i dobar je izvor komedije, koja je neophodna da ono što sledi učini podnošljivijim.
Ono što sledi? Taj film stvarno traje. Zahvaljujući otvorenom svedočenju jednog od učesnika čitave operacije, teorija zavere prestaje da bude teorija, a sa njom i neke od mnogo poznatijih – i neverovatnijih teorija u vezi sa politikom koju su velike sile sprovodile u dvadesetom veku u Africi, u saradnji sa nekim od tamošnjih organizacija. I podižu se ozbiljne optužbe protiv još ozbiljnijih svetskih obaveštajnih službi.
Neko je pristao da otvoreno govori o zločinima velikih organizacija u kojima i sam učestovao. Zar njegov život nije ugrožen? Na kraju filma saznajemo da se svedok krije sa porodicom na tajnoj lokaciji.
Postoji li još neki dokaz? Reditelj je prikazao čitav niz različitih dokumenata i kritički se poneo prema njihovoj verodostojnosti. Upitno je koliko je kritički pristupio samom svedoku.
Da li je svedok delovao ubedljivo? Vrlo. Pitanje je koliko je za to zaslužan sam Bruger.
Želiš da kažeš da se reditelj očajnički uhvatio za jedinog čoveka koji je mogao da dokaže da njegovo životno delo nije besmislica? Zvuči kao prilično jak motiv. Slažem se da zvuči kao jak motiv. Konačni sud ostaje gledaocima.
Da li su se svetski mediji oglasili nakon premijere, imajući u vidu sve te senzacionalističke optužbe? Njujork Tajms je krajem januara objavio priču u kojoj se opovrgavaju neke od implikacija koje film postavlja.
Dakle, slučaj i dalje nije rešen? Sudeći po naslovu filma, nije. Možda to i nije bila namera.
Jao, nije valjda opet suština u postavljanju pitanja o čovekovoj prirodi i zlu koje ljudi čine? Pogledajte film, pa odgovorite sami.
Ovaj film je prikazan u okviru Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs 2019.
Milena Lopičić je rođena 1997. u Beogradu. Studira svetsku književnost. Voli da priča o pričama.