Image default
Intervju

Markus Lindin: Dokumentarnu građu obrađujem poput skulptora

Razgovor sa režiserom Markusom Lindinom, autorom filma “Splav” koji je prikazan na dvanaestom Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs 2019, vodila Milena Ilić Mladenović
Markus Lindin, režiser filma Splav.
Foto: Emelie Asplund

Ako uzmemo u obzir staru definiciju dokumentarnog filma kao nečega što je „kreativni tretman stvarnosti“, šta za vas, kao režisera tri dokumentarna filma znači to kreativno oblikovanje stvarnosti? Gde je kreativnost dozvoljena? Da li samo na nivou forme, ili je moguće i sadržinu prilagoditi? Da li ponekad unostite replike i scene koje se zapravo nisu odigrale?

Sebe vidim kao pripovedača, koji dokumentarnu građu obrađuje poput skulptora, koji oblikuje formu tako da što više odgovara samoj sadržini. Doduše, mislim da tako radi većina autora dokumentarnih filmova. Naravno, treba napraviti balans i ne izokrenuti skroz realnost, a ne zaboraviti ni etičku perspektivu – kao režiser imam odgovornost prema ljudima koje prikazujem u filmu. Želeo bih da se svi učesnici nakon filma osećaju ponosno. U poslu koji obavljam u studiju, poigravam se dramskim kao i estetskim elementima. Publici je jasno da je film umetnički oblikovan. Metode koje koristim da materijal izvajam, pored konačnog uređivanja je i usmeravanje učesnika u toku snimanja – dajem im sugestije da neke replike promene, ili da u neki slučajevima koriste višestruko ponavljanje kako bi dijalog bio uverljiviji. Trudim se da izbegnem dodavanje stvari koje se nisu desile, jer smatram da je stvarnost neobuzdanija i nepredvidljivija od onoga što ja mogu da stvorim svojom imaginacijom. Ali, zapravo, menjam priče zarad efektivnosti. Tada se osećam kao da manipulišem vremenskim tokom i dva događaja smeštam u jedan, radi efektnosti.

 

Kakav je rad sa glumcima koji zapravo nisu glumci? Koje su prednosti i mane u odnosu na rad sa profesionalnim glumcima?

Navikao sam da radim sa profesionalnim glumcima na sceni, u dokumentarnom filmu je to svakako drugačije. Ipak, ljudi koji su pozvani u studio da portretišu sebe i svoje vlastite priče i postaju glumci u nekom smislu. Osećaju se kao da imaju kontrolu, i mislim da je to oslobađajuće, jer menja tradicionalni odnos moći između subjekta dokumentarnog filma i režisera. Na kraju krajeva, u studiju uvek mogu da pitaju za motive koje imam, ili da odbiju da nešto izgovore na filmu.

Fé Sejmour i Marija Bjornstam, spremaju se za scenu filma “Splav”

Došlo je do promene naracije u dokumentarnim filmovima poslednjih godina. Kojim sredstvima postižete povezivanje nekoliko narativnih tokova koji su skoro pa neminovni u dokumentaristici? Gotovo uvek postoji građa u prošlosti koja je dokument za sebe i rekonstrukcija događaja iz sadađnjeg ugla. Šta je za vas bio najveći izazov u povezivanju ova dva narativna toka?

To je uvek klizav teren kada pravite dokumentarce – kako ne ostati zarobljen u vrtlogu intervjua i arhive. Ljudi prepričavaju priče iz prošlosti, i postoje određene slike koje u manjoj ili većoj meri ilustruju te priče. Zaista je teško zamisliti alternativne načine da se to prikaže – možete skroz da pređete u fikciju, da iskoristite autore da ponovo prođu kroz proživljeno, ili da eksperimentišete sa formom. Pretpostavljam da su filmovi Pokajnici i Splav primeri koji su u odnosu na tradicionalnu dokumentarni formu ekperimentalniji. Istina, ne osećam da su oni posebno eksperimentalni. Postoji razlika u tom vizuelnom smislu, jer su ovi filmovi snimljeni u studiju, a čak smo imali pozorišnu scenografiju. Ipak, najveća razlika je u aspektu konverzacije u ova dva filma. Moji protagonisti uglavnom međusobno razgovaraju, a manje gledaju direktno u kameru ili u mene kao režisera, iako se u oba filma koristim metodom direktnog obraćanja gledanjem u kameru prilično opsežno. Pitanje odnosa među likovima u kojima oni dolaze do smisla je za mene možda i važnije od same postavke. Kao režiseru i piscu tako dobijam dramski potencijal. Iako ovi filmovi ne predstavljaju neke velike dramatične konflikte među učesnicima, postoji taj osećaj veze koji se učvršćuje između ljudi i koji je intrigantan za publiku. Sam splav, kao deo scenografije, postao je most između prošlosti i budućnosti. Ovo je bio deo originalnog koncepta projekta, i srećan sam što smo ga dosledno sproveli. Radoznao sam kada su u pitanju nadolazeći filmski angažmani, jer želim da osmislim načine ispitivanja granica dokumentarne forme. To svakako ne bi trebalo da bude previše pretenciozno i da ode predaleko, jer tako biva suviše eksperimentalno, a ja i dalje želim da moj posao bude komunikativan i efektan.

 

Osvojili ste glavnu nagradu na bitnom festivalu dokumentarnog filma CPH:DOX za film “Splav”. Koliko ova vrsta priznanja utiče na vaše stvaralaštvo? Da li to utiče na bolju recepciju filma?

Naravno da utiče. Do sada smo bili pozvani na preko 40 filmskih festivala, a film se prikazuje se u bioskopima u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Švajcarskoj i SAD. Uskoro stiže i u Meksiko i Kolumbiju. U pogledu sagledavanja internacionalnog potencijala filma, ovo je zaista bila neverovatna godina.

 

Šta mislite o ideji da su volonteri na splavu u filmu “Splav” „Rizikovali svoje živote zbog nauke“? Jesu li oni zaista bili svesni u šta se upuštaju? Ipak, nisu mnogo znali o kakvom je eksperimentu reč. Santjago je imao neku ideju, ali da li je pronalaženje recepta za mir u svetu zaista bila njegova namera? Akali eksperiment je trebalo da bude eksperiment sproveden na grupi ljudi, ali je zapravo, ovom eksperimentu podvrgnut i pojedinac kao takav. Sanjago. Marija. Fe. Ali i ostali učesnici ove ekspedicije, koji su zapravo želeli da ispitaju svoje granice. Naravno, to ne isključuje antropološki značaj čitave misije, ali je možda pretenciozno reći da su oni to radili „zbog nauke“.

Slažem se! Mislim da su to uglavnom radili zbog avanture, ali je Santjagu zbučalo bolje da kaže da su rizikovali svoje živote zbog nauke. Meni je, čak i nakon ovoliko godina, i dalje teško da razumem zašto su oni to uradili. Mislim, ljudi su ostavili decu i krenuli! To je danas nezamislivo. Ali pretpostavljam da su 70-te bile različite na mnogo načina. Na kraju krajeva, u nauci je bilo neke etike, to je sigurno.

 

Zašto se o ovom eksperimentu tako malo zna? Budući da su i rijaliti sada jako popularni, a čitava ova postava sa splavom bi mogla da se doživi i kao baza svih rijalitija, zašto se o tome jako malo zna? Možda bi, da se zaista desilo neko ubistvo, eksperiment bio široko poznat.

Mislim da je ekspedicija pala u zaborav zato što naučni rezultati nisu bili dovoljno zanimljivi. I, naravno, da je neko zaista preminuo na brodu, skandal bi bio mnogo veći. Ali, iz novinske arhive koju sam pronašao, izgleda kao da je ova ekspedicija svojevremeno privukla dosta pažnje. Ali to je bilo prilično odavno. Zaboravljamo. Setite se takođe da su danas naši mediji puni čudnih priča koje ljudi prate neko vreme, a posle zaborave. Čak iako su dokazano sećanja vredne.

Slika iz 1973. Akali splava koji je prešao Atlantski okean sa jedanaest članova posade

Santjago Henovez je napisao dve knjige o Akali eksperimentu. Da li su vam i one poslužile kao građa za njegov lik? Budući da nije živ, i nije prisutan u narativu koji se dešava ovde i sada, koliko je za vas bilo teško da rekonstruišete njegov lik (koji je ipak vrlo vešto iznet)? Koliko su priče ostalih učesnika uticale na vaše viđenje Santjagovog lika?

Koristio sam Santijagov dnevnik sa ekspedicije kao bazu za naraciju u filmu. Meksički glumac, Danijel Himenez Kačo dao je glas Santjagu. Moram da priznam da sam iz nekog razloga mislio da je Santjago nemesis  čitavog filma. Svi učesnici su se rugali i ismevali ga kako bi ga učinili smešnim i patetičnim. Nisam se usuđivao da se uživim u njegovu ulogu, što je kao rezultat imalo odlaganje završetka filma. To je postao jedan od glavnih razloga odlaganja čitavog procesa, što je  i otežalo i uređivanje  jer sam se borio da pronađem Santjagov glas u filmu, istinski glas koji će sadržavati neku vrstu ranjivosti i samorefleksije koje pokazuju da se i kod njega desila neka prekretnica na kraju. Pre nego što smo počeli sa snimanjem poslednjih scena sa naratorom, bilo mi je potrebno da sednem i napišem dugo pismo Santjagu. Na neki način je bilo stvarno glupo pisati pismo mrtvom čoveku. Ali ja sam koristio njegov životni uspeh i pretvarao ga u svoj projekat, u svoj eksperiment. Morao sam da se pomirim sa tim. Dok sam pisao to dugo pismo, shvatio sam da želim da objasnim zašto se identifikujem sa njim.To je bila moja velika spoznaja – više sam ličio na njega nego što sam želeo da priznam. Pravim ovaj ogromni projekat koji je zaista teško ostvariv – od prikupljanja materijalnih sredstava preko izgradnje modela splava u punoj veličini, do okupljanja svih učesnika i posade. Zbog čega? Santjago je bio baš poput mene, zbunjen na sred Atlantskog okeana, nasred mora, kako bi pronašao odgovore i otkrio smisao. Čemu sve to vodi na kraju? Morao sam da osetim neku poniznost prema njegovoj ambiciji pošto mu se zaista divim. Mislim, uspeo je u ideji da sprovede ovaj ludi eksperiment. Mogu da se identifikujem sa ovom opsesijom i snom o uspehu. Morao sam da iskusim potrebu za totalnom kontrolom kroz njegovu potrebu za totalnom kontrolom, a to je i bio faktor koji ga je na kraju doveo do neuspeha. Osetio sam da moram da slušam više ljude oko sebe.

 

Nije li Santjago, kao naučnik, mogao da pretpostavi da će se grupa na kraju usmeriti protiv njega, i da će fantazirati upravo da njega ubiju?

Mislim da je imao pomešana osećanja u vezi sa mogućnošću nasilja. S jedne strane je želeo da se ono desi, kako bi mogao da ga proučava. S druge strane se plašio da bi stvari mogle da izmaknu kontroli. Zato je i pre poslaska proveravao mentalno stanje svojih učesnika, a dva dana pre utiskivanja na brod, odlučio je da dvoje volontera odbije – upravo zbog nestabilnog mentalnog stanja. Isto tako mislim da je namerno izabrao slabije ljude od sebe, kako se ne bi osetio ugroženo.

 

Na koji način je Santjago želeo da predstavi žensku moć? Da li je zaista verovao u nju, ili je ona opet poslužila kao sredstvo za njegovu osnovnu hipotezu da će do nasilja neminovno doći. Ćini mi se da je vama, ipak, ovo pitanje dosta značajno i da je tek u filmu dobilo mesto koje zaslužuje. Šta reprezentuju žene na ovom splavu? Kakva im je (ne)moć data?

Tražeći preživele članove ove posade, u početku sam uspeo da pronađem samo žene. Mislio sam das u svi muškarci u međuvremenu preminuli. Ipak, dva meseca pre nego što sam započeo snimanje, uspeo sam da pronađem Japanca Eisukija Jamakija i pozovem ga. Priznajem da sam oklevao to da uradim, jer mi se zaista dopala ideja da su samo žene preživele i da mogu da rekonstruišu i ispričaju priču o svojoj borbi sa patrijarhalnim alfa muškarcem na otvorenom moru. Mislim, toliko je ironije u celoj toj situaciji. Santjago je ženama dao sve bitne pozicije, da bi video šta će se desiti ukoliko žene imaju moć, a zapravo on nije mogao da se nosi sa tom idejom i zapravo je bio savladan snažnim ženama na brodu. Zato film mnogo pažnje posvećuje upravo ženama, što je predstavljeno kao neka vrsta sestrinstva, jer one međusobno dele iskustva, prisećajući se zajedničke priče.

Moram da priznam da sam krenula na film ne znajući šta ću da gledam. Rekla sam mužu samo: “idem da gledam film o nekom splavu na kome su se dešavale neke orgije.” To sam zaključila iz članka koji sam površno pročitala. Naravno, film je mnogo više od toga, i mnogo mi je više pružio nego što sam očekivala. Ipak, pitanje je – koliko ljude zapravo privlači što je film o eksperimentu poznatom kao “Seks spav”?

Ovo je pitanje koje imam sa gotovo svim filmovima koje sam napravio. Kako se nositi sa očekivanjima publike. Najbolji scenario je da se dovoljno zaiteresuju da odu u bioskop, a zatim da dobiju nešto što nisu očekivali. Naravno, trik je da ih ne razočaraš. Ovde smo, naravno, znali da je ekspedicija bila poznata kao “seks splav” (“the sex raft”) što bi možda razočaralo one koji su očekivali da će na filmu biti mnogo seksa. Ali iz mog iskustva, čini se da ljudi ne izlaze iz bioskopa žaleći se ili tražeći novac nazad.

 

Zanimaju vas priče ljudi koji su bili spremni da urade nešto radikalno. Šta je za vas bio najveći rediteljski izazov?

Jedan od izazova je očigledno i realizacija ovog zverskog projekta sa budžetom za dokumentarni film. Drugi izazov je bio oblikovanje interesantnog narativa iz jednog naučnog eksperimenta koji je na mnogo načina dokazano razočaravajući, posebno u dramskom smislu. Mislim, ništa se nije desilo. Niko nije umro, nije bilo mnogo seksa. To je bio problem Santjagu kao naučniku, ali i meni kao pripovedaču.

 

Da li biste nam otkrili nešto o svojim novim projektima?

Upravo sada radim na dva pozorišna projekta u Francuskoj. Moja drama “Divlji umovi”, koja je dokumentarni performans zasovan na intervjuima sa ekstremnim sanjarima, biće prikazana u okviru Jesenjeg pariskog pozorišnog festivala u oktobru. Istovremeno, tražim material za svoj budući filmski projekat.

Markus Lindin i Mons Monson u toku snimanja “Splava”
Foto: Emelie Asplund

Ovaj članak je objavljen u okviru Beldocs specijala.

Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Intervju.

Možda će vas zanimati i:

Seks splav i pomahnitali naučnik (The Raft)

Povezani članci

Ivana Maksić – Nepripadanje mora biti promišljeno da bi u njemu bilo pobune

Milena Jakovljević – Kada sam najumornija zažmurim i odigram neku kombinaciju, pa čak i koreografiju – umom

Bojan Slačala (Artan Lili): Balkan je hipermarket problema

Ostavite komentar