Svarog – nepoznati tvorac
Piše: Ivan Vukadinović
Svarog je slovensko božanstvo koje nam je poznato iz Hipatijinog kodeksa (slovenskog prevoda Hronike Jovana Malala). Ovaj kodeks ga poredi sa Hefestom, bogom kovača u staroj Grčkoj, i navodi da je on otac Dažboga. Neki istraživači su na osnovu ovog kodeksa tvrdili da je Svarog bio božanstvo nebeske vatre i kovačkog zanata. Nepoznati ruski autor preveo je kodeks u 16. veku i radnju priče smestio u drevni Egipat.
Kako se u kodeksu pominju Dažbog i Svarožić, postoje teorije da je reč o istom božanstvu. Neki to proširuju u smislu odnosa Svarog – Svarožić. Svarog je otac bogova koji su Svarožići. Prema Henriku Lomijanskom Svarog je nastavak proto-indoevropskog Dis Patera, oca bogova od čijeg imena dolazi kasnije Jupiter, odnosno Dios (kako se i modernom grčkom zove Zevs) ili jednostavno deus – latinski naziv za boga.
Svarožić je takođe bilo božanstvo vezano za vatru, prema Titmaru od Meseburga njega su obožavali Sloveni u Retri, na Baltičkom moru.
Etimologija dolazi od reči svarga – nebo. Prema indijskoj kosmogoniji Svarga ili Svarga Loka je jedan od sedam ezoterijskih nivoa i nalazi se iznad planine Meru, gde pravednici posle smrti obitavaju, ali to je mesto njihovog tranzita, gde se pripremaju za više nivoe. Indoevropski koren „svar“ znači čist, sjajan. Problem je što je Svarga niže nebo koje pripada Perunu. Drugi etimološki izvor je Sve-rog, kao izvor sveg obilja.
Kao Otac bogova, Svarog se u okviru obnavljanja slovenske vere i mitologije smatra za boga Tvorca. To nas dovodi do jednog važnog pitanja: Kako Tvorac koji je stvorio Vaseljenu nije najpoznatiji? Ipak, tako je praktično u svim religijama, osim u avramskim.
Stvaranje se u slovenskoj veri posmatra kao kontinuirani proces. Svarog je otac i stvoritelj bogova, stavio je 12 stubova sveta. On u snu stvara svet. Još jedan aspekt udaljenosti Tvorca. Slovački mit: ne beše ništa osim Boga, on je spavao i sanjao neprestan san. Suđeno mu je da se jednom probudi, što verovatno neće biti dobro za ljude1za ljubitelje fantastike: Lavkraftov Ktulu. Svarogov san inače pominje naš pisac Relja Antonić u svojoj priči „Danas padaš u ropstvo“ (antologija Haarp i druge priče o teorijama zavere). Božiji san ima dodirnih tačaka sa mitovima australskih Aboridžina o vremenu sanjanja, kada su različiti entiteti stvarali svet, a danas svako pleme je povezano sa snom određene životinje.
Udaljenosti Tvorca (mi nismo sigurni da li je kod Slovena stvarno Svarog stvorio svet, ali svet je valjda nekako morao nastati, čim postoji) doprinosi kontroverza oko samog Svarogovog postojanja. Jedini izvor gde se više pominje je pomenuta Hronika Jovana Malala. Rukopis iz šestog veka na osnovu koga milenijum kasnije nastaje Hipatijin kodeks. Mnogo šta se pominje samo jednom – recimo tzv. Seoba Slovena. Ako bismo primenjivali isti strog kriterijum koji neki primenjuju sumnjajući u postojanje Svaroga, cela tzv. kritička istorija i bila bi dovedena u pitanje, kao i njeno objašnjenje dolaska Srba na Balkan – jer se i ono zasniva na samo jednom izvoru (De administrando imperio).
Drugi izvor u kojem se pominje Svarog je osporen. To je Velesova knjiga, tekst koji je u emigraciji objavljen pedesetih godina prošlog veka, a pronađen je u Ukrajini tokom Ruskog građanskog rata. Tamo piše: „Molimo se Svarogu, dedi bogova, koji je predak svih bogova i svega živog, večni izvor koji teče u leto i zimu svuda i nikada se ne mrzne“. Prema Velesovoj knjizi velika je tajna kako Svarog istovremeno može biti Perun i Svetovid. Svarog drži Beloboga i Črnoboga i komanduje im.
Pogledajmo udaljenost Tvorca u drugim mitologijama. Kod Grka imamo različite kosmogonije (možda su takve postojale i kod Slovena). Orfičari – crnokrila noć sa zmijom Ofionom stvara jaje. Pelazgi (neki ih dovode u vezu sa Srbima) – Eurinoma, boginja svih stvari, podiže se iz Haosa, ali nema na šta da stane. Pa razdvaja nebo i vode. Prema Grevsu „od zemlje rođeni Pelazgi“ vode poreklo s Bliskog istoka; Eurinoma je u stvari boginja Jahu kod Sumera, a Jahu je kasnije Jahve – avramski bog je promenio spol.
Bitno je uočiti da pojmovi kao što je Haos, Noć i sl… nisu česti u mitologijama. Pojavljuju se, ali šturo. Mnogo kraći su mitovi o Postanju, nego recimo oni o Trojanskom ratu. Ima ih u misterijama (orfičari, pitagorejci). Dakle reč o ezoterijskim (unutrašnjim, tajnim), a ne egzoterijskim (spoljašnjim, javnim, „zvaničnim“) znanjima.
Indijski Brama se manje pominje nego Višnu ili Šiva. Brahman, takođe u hinduizmu, više je filozofski koncept nego božanstvo. Slično je kod Slovena Rod ili Tvorac, po nekima otac Svaroga. Istraživač Ljubinko Radenković (Slovenska mitologija, Enciklopedijski rečnik) kaže da to nije bog, nego mitološki koncept.
Prema afričkim mitovima najviši bog se povukao iz sveta zbog zloće ljudi. Ljudi zato moraju da se obraćaju bogovima kiše, vatre…
Zašto je to tako? Postoje dva tumačenja. Jedno je istorijsko: bogovi tvorci pripadali su narodima koji su poraženi, pa su prihvaćeni od strane osvajača u panteon, čak su zadržali prvobitnu ulogu, ali više nisu glavni. Slika poraza – Uran je kastriran, Kron (Saturn) je bačen u Tartar.
Međutim, Brama nije među poraženim bogovima. Svarog nije poražen! On nije matrijarhalno ili htonsko božansko… Kod Slovena inače ne postoje ratovi bogova – kao kod nordijaca Aesiri protiv Vanira i sl. Možda je onda tačnije drugo objašnjenje prema kojem su ljudi shvatili da je stvaranje sveta, svemira isuviše ozbiljna stvar da bi se direktno tretirala. Zato postoje posrednici, kao što su u hrišćanstvu sveci. Posvetiti se samom Stvaranju – to zahteva nivo ezoterije. I kod Slovena su inicijacije postojale, čim je bilo šamana. Slovenske askete su živele u šumi i nisu izbegavali žene, ali ih nisu ni jurili, niti se vezivali…
Od domaćih istraživača Svarogom se više bavio Sreten Petrović u svojoj Srpskoj mitologiji. I on kreće od Hronike Jovana Malala. Svarogu se pripisuje da je uveo zakon monogamije. Oni koji ga ne bi poštovali bili bi spaljeni u užarenoj peći (zanimljiv zakon i pitanje da li je ikada stvarno sprovođen). Mitski Svarogov nastavljač, njegov sin Dažbog, određen je za čuvara ovog zakona.
Petrović se dosta bavi etimologijom i toponimima, na čemu inače zasniva svoja istraživanja. Toponimi vezani za Svaroga pojavljuju se najviše u Poljskoj, takođe na severu Rusije (Novgorod, mesto nastanka ruske države). Rusko сварить znači zavariti, venčati. Brak se ovde dovodi u vezu sa fizičkom stvari kao njegovom metaforom. Kao što recimo Runu Ehwaz koja označava konja povezujemo i sa brakom – jer konj i njegov jahač su jedno.
Rumunski pridev sfarog znači suv, izgoreo. Bilo je dovođenja termina u vezu sa indijskim svaradž, što bi značilo nezavisni gospodar. Neki su ime Svaroga povezivali sa staroindijskim svargas, što znači nebo; takođe sa staro-visokonemačkim gi-swerc u značenju mračnog olujnog oblaka.
Petrović pita da li je Svarog isto što i Tvarog? Tvarog kao toponim javlja se kod Zapadnih Slovena, takođe u Donjoj Štajerskoj i okolini Skoplja. Sličan toponim je Tvarožna gora. Postoji i toponim Tvarožić, ‘sin Tvarogov’ – sličnost je ovde jasna. U himnama Rigvede opevani su bogovi Indra, Agni i Soma kao pronalazači svetla (svar). Boginja sunca Surja nazivana je ćerkom svetla (paralela sa Svarožićem, kako je takođe nazivano sunce). Iransko hvar znači sunce – setimo se dalmatinskog ostrva. Dakle u imenu Svaroga očuvano je izvorno indoevropsko božanstvo koje korespondira sa bogovima svetla iz Rigvede – Indrom (munja), Agnijem (vatra) i Surjom (sunce).
Slično misli i istoričar slovenskih religija Lovmjanjski (Religija Slovena) za koga je Svarožić istovetan indijskom Agniju. Kod drevnih Slovena nebo je personifikovano u muškom liku Svaroga, božanstva koje daje život i rađa Dažboga. Sloveni su verovali u božanstvo stihije, jedinog vrhovnog boga, istinskog Tvorca vaseljene. Svarog je velika vatra, dok je zemaljska vatra – mala vatra.
Svarog se može smatrati simbolom Neba i Sunčevog kola. Okretanje kola (koledo, kolovrat) i u Velesovoj knjizi označava pokretanje Velikog sunčevog kruga. I u Rigvedama je Sunce zamišljeno kao točak, velika vatra, kolo na nebu. Rajter i Vana smatraju Svarožića najvišim slovenskim božanstvom, čiji se tragovi nalaze u Rusiji i kod Zapadnih Slovena, dok je kod Južnih Slovena taj bog u liku Dažboga.
Najzad, Svarog je za veliki broj mitologa (poput Baslaeva) vrhovni bog slovenskog panteona. On je tako mnogo više od Hefesta. Možemo uočiti i razvoj jezika – u starijem periodu je u primeni indoevropsko Svarog, dok u mlađem dobija patronimsku formu dodavanjem ič ili ić. U Ipatijskom letopisu stoji: „I tako Svarogom nazivahu Stari Sloveni nebo.” Svarog kao bog neba ima paralelu u Uranu (a ne Hefestu), što će reći da se kao praotac svetlosti nalazio na vrhu slovenskog Olimpa. Ali taj bog je kasnije potisnut, pa ga nema u Kijevskom panteonu…
Svarog se zamišlja kao inteligibilno, bestelesno biće bez ikakvog neposrednog odnosa prema svetu, dok su mu svi ostali bogovi potčinjeni. Nemački istraživač Krek navodi da su Sloveni poštovali jednog Deus deorum, najvišeg boga, stvoritelja neba i zemlje, svetla i oluje. Sinonimi najvišeg boga Svaroga jesu Sunce i Vatra, kojima se priključuje osobeno južnoslovensko shvatanje gde je treći brat Mesec, a njihova sestra je Zora.
Nije teško uočiti glavne Svarogove karakteristike. On je deda svih ostalih bogova, ali i roda u celini; izvor života i darivalac svega na zemlji, hleba nasušnog; on je vođa, ratni bog, koji vojskom bodri Ruse (Velesova knjiga). To da je večni izvor, i leti i zimi i svuda, da je bog Javi i Navi, koji brine o životu i smrti, govori o karakteru univerzalnog, Najvišeg boga, čija je kompetencija čitav svet, jer on bdije nad kosmičkim i životnim ciklusom ljudi. U bliskoj vezi sa njim su Perun i Svetovid.
Ivаn Vukаdinović je rođen 1974. u Beogrаdu. Zаvršio je VI Beogrаdsku gimnаziju i Fаkultet orgаnizаcionih nаukа.Prvu SF priču Vile nаpisаo je 1997, što je bio početаk Rimske trilogije. Osim fаntаstike piše još i putopise i eseje. Objavio je romane Agarta i Artefakt. Nаvijаč je Liverpulа i ljubitelj težeg i žešćeg zvukа.
Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.