Odlomak iz neobjavljenog romana “Astal triš riba friš”
VUKAS
Juče prepodne će me zvati telefonom moja sestra Natalija. Reći će: Da li si čuo ko je umro? Nisam se mnogo uzvrpoljio, pošto po njenom glasu sam mogao zaključiti da nije neko značajan, bar ne za nas. Pitao sam: Ko? Odgovorila je: Vukas. Ali nije mi bilo svejedno to što sam čuo iako se sa tim čovekom nisam viđao već dugi niz godina. Nekada, dok sam stanovao na Limanu, imao je običaj da navraća onako nenajavljen i to u ne baš najzgodnije vreme. Inače, bio je muzičar, panker i to je ono što nas je povezivalo. Kada je moj bend Luna pre dvanaest godina trebalo da nastupi na Egzit festivalu, ja sam predložio ostalim članovima da me upravo Vukas zameni u ulozi pevača, ali ovi za to nisu hteli da čuju. Vukas mi se uvek činio kao nekakav moj alter ego. Bio mi je po izgledu dosta sličan, mršav, a imao je i sličnu boju glasa i nije uopšte loše pevao, čak bolje od mene, što nije bilo ništa posebno, s obzirom na to da sam ja bio prilično loš pevač. Znao sam pouzdano da bi se on bez ustezanja prihvatio te uloge, ali nije vredelo, Bale, Firči i Mina bili su neumoljivi, tako da sam do kraja ipak morao da se prihvatim mikrofona. Sada sam se setio da me je pre otprilike godinu dana zvala Anđelija Terzić i pitala da li ona i Vukas mogu da dođu kod mene na razgovor. Kao iz topa sam odvratio da ne mogu, da nisam u prilici da bilo koga primam u posetu. Bio sam nešto nadrndan tih dana i reagovao sam grubo. Nisam uopšte pomislio zašto hoće da razgovaraju sa mnom. Posle sam od nekoga čuo da je Vukas ozbiljno bolestan. Jednog dana sreo sam ga u centru grada i rekao mu da mi se javi telefonom pa da se dogovorimo da se negde vidimo. Međutim, iako je rekao da će se javiti, nikada se nije javio. Povremeno mi je to padalo na pamet, pomišljao sam da ga potražim, ali kao da sam zazirao od susreta. Iako sam iskusni makrobiotičar, ne volim da dajem dijetetske preporuke bolesnim ljudima, pošto je to velika odgovornost. Imao sam već nekih loših iskustava u vezi sa tim. Sada sam čuo ovo i nije mi uopšte prijalo, imao sam osećaj krivice zato što mu nisam pomogao. Ali koliko sam ja prijatelja ostavio na cedilu, ne smem ni da pomislim, ono: Hajde da se poljubimo, pa da se rastanemo kad nema pomoći. Bio sam zaista đubre od čoveka. A da li je meni neko nekad pomogao? Pomogao mi je sigurno Zlatko Peić, on me je uveo u makrobiotiku, ali posle je sve zavisilo od mene samog. Uložio sam natčovečanski napor i spasao sam se, priuštio sam sebi još trideset godina života što nije malo. Proletos, kada sam bio u Zagrebu, video sam Zlatka, ali nismo imali vremena da se izrazgovaramo. Rekao mi je da mu se javim mejlom, tačno je video u tih nekoliko minuta u kakvom sam stanju. Obećao sam da ću se javiti, ali ni do dana današnjeg nisam mu pisao. Sramota me je od sebičnosti, od tvrdokorne potrebe starca da se potisnu bolest i smrt. Danas ću se zvati: Staro đubre, što se dimi na vetru.
Sa Kopiclom u Studiju M na završnoj ceremoniji emitovanja TV serije po romanu “Vere i zavere” Aleksandra Tišme. Ali neću se dobro provesti. Na banketu ću istrpeti nekoliko neprijatnih pogleda od strane velikih poštovalaca lika i dela Aleksandra Tišme. Hteli su da mi kažu da nisam dobro došao, nije im poterban nikakav drugi Tišma. Moje prisustvo je narušavalo savršenu ikonu koju Tišma predstavlja za njih, zapravo, samo moje postojanje narušava njegovu neprikosnovenost. Pridaješ li sebi i suviše značaja, Tišma number two? Oni bi najviše voleli da ne postojim, ili u svakom slučaju bar da im ne ulazim u rakurs. Šta je idolatrija? Primetio sam čak da su neki poznanici izbegavali susret sa mnom, da im ne bi bilo zamerno. Ipak, Žanko Tomić mi se javio, bio je vrlo srdačan. Ispričao sam mu nekoliko detalja iz mojih kratkih kontakata sa Tišmom number one. Bilo je reči o odjavnoj špici serije kada se pojavljuje sam Tišma i govori o tome kako svaki njegov čitalac ima svoju verziju dela i to je sasvim opravdano, on kao autor sa time računa. Iako je sve izgledalo suvislo i mudro, ta njegova izjava je govorila o nedovoljnij poetičkoj osvešćenosti. Kiš je bio poetički osvešćeniji od Tišme. To što je on tu rekao je koncepcija otvorenog dela koju je smislio Umberto Eko, sredinom dvadestog veka, ali ona je apsolutno neprimerena kada je Tišmino delo u pitanju, njegov realizam ne pruža nikakve mogućnosti višestrukog čitanja, što naravno ne znači da to nije dobra književnost. Tišma je možda nesvesno hteo da pokaže dobru volju i nepretencioznost, a možda i da podiđe svojim čitaocima. Što je ovog trenutka i uspeo. Idolatrija, obožavanje nije samo osobina palanačkog mentaliteta. Čitav svet, cela planeta živi pod tim nalogom. Svuda vidimo tu potrebu za obožavanjem, pop muzika, sport, politika su beskrajno polje idolopokloništva. Jednostavno, i savremeni čovek ne može bez obožavanja. Setio sam se kako sam negde krajem sedamdesetih godina video u gradu, na pešačkom prelazu, Tišmu kako nosi preko ruke uredno složeno odelo. Očigledno je bilo da je upravo izašao iz hemijske čistionice, što me je pomalo razočaralo, nisam ga zamišljao u toj ulozi. Kada sam došao kući, rekao sam to ocu, koji mi je odvratio: Ne verujem, ovo je opet jedna tvoja izmišljotina, ne bavi se on takvim trivijalnostima, ima on sigurno nekog ko takve stvari obavlja umesto njega. A, u stvari, otac je rekao: Pa šta? I on je čovek! Tišma je za nas predstavljao božanstvo ili bar polubožanstvo. Biti pisac za mog oca je predstavljalo nešto najviše u životu, da ne rečem da su njegovi snovi bili da mu sin takođe postane ugledni pisac. Nažalost, umreće posle nekoliko godina ne doživevši da me vidi u jednoj prilično kontroverznoj situaciji privida književnog uspeha. U to vreme ja sam bio u rokenrolu, književnost nije postojala. Otac je smatrao da sam definitivno propao i to ga je bolelo, to mu je otvorilo ranu. Ubrzo je umro. Pred kraj života bio je jako zabrinut kako ću živeti bez posla, bez ikakvih prihoda. Predlagao mi je da otvorimo fotografsku radnju, ali ja nisam hteo da čujem za to. Govorio mi je: Znaš, to nije težak posao. Zakupićemo neki lokal, nabaviti opremu, za vrlo kratko vreme možeš da se obučiš fotografskom poslu i radiš, imaš pristojne prihode od kojih ćeš moći da živiš. Inače, kako mu se kraj približavao, sve više vremena je provodio na pecanju, u stvari, osamljivao se. Jednom sam pošao sa njim na Begečku jamu. Zabacio je tri olovice, čučao je pored i nemo zurio u vodu.
Koncert Dejvida Gete u Parizu povodom otvaranja Evropskog prvenstva u fudbalu. Osećanje će biti specifično, ugođaj pomešan sa mračnom pozadinom, sa onom drugom nevidljivom stranom horizonta. Nemoguće je bilo ne setiti se Sirije ili Iraka, ili onoga što će se događati na granicama Evropske unije. Pomisliću: Ovo nije trenutak za veselje. Treba da se igra fudbal, ali u tišini. Kako je moguće u ovakvom metežu sprečiti teroristički napad, kakav bi haos nastao kada bi sad neko upotrebio samo pirotehničko sredstvo. Ipak na sve strane razdragana mladost, veselje koje je Geta jednog trenutka inteligentno tonirao pustivši tužnu pesmicu: Beng-beng-ma-bebi-šat-mi-daun. Na hiljade i hiljade pripadnika različitih nacionalnosti pomešani, zbijeni zbog fudbala, koji je neka vrsta simulacije rata, ono: Nemci protiv Francuza. Ali fudbal nikada neće moći da supstituiše rat. Zašto je to tako? Pa bilo bi dosadno bez te krvave zabave. Šarenilo naroda i religija, varvarstvo: mora da padne krv. Fudbal će da dosadi ali rat nikada neće. Vrhunski optimizam. Bez rata nacija ne postoji. Isto je i sa religijama. Nacionalni intresi, religijska opredeljenja vode ka hegemoniji. Kakva tolerancija? Uelbek je rekao: Hrišćanstvo je propalo kada se odreklo pretenzija da bude globalna svetska religija. Dakle, spas je u ukidanju nacija, nacije treba da nestanu sa lica zemlje. Ljudi treba da se vrate čovečanstvu, tj. istinskoj religioznosti i da se kao jedno biće okrenu kosmosu u isčekivanju presudnog susreta. Ali to je teško, lakše je igrati se od danas do sutra, makar da će neko skupo platiti. No, možda će tehnologija eliminisati rat koji uvek računa sa slučajem. Biće sve predvidljivo, tj. predodređeno, pa samom tim i besmisleno i sve će se događati u virtuelnom prostoru, rat će biti samo jedna kompjuterska igrica bez tragičnih posledica. Da li će to moći da zadovolji apetite elektronskih skeleta u šta bi se ljudi mogli pretvoriti? Tehnologija meša sve, meša nacije, rase, samu prirodu, premešta kontinente. Ali ne samo nacije i čoveka treba da nestane, pošto je čovek već danas nešto prevaziđeno. Nema ga. Znamo ko je to govorio još u devetnaestom veku.
Pisati o snovima je prilično deplasirano. Da li može biti zanimljivo u nekom romanu čitati o snu glavnog junaka. To prilično razvodnjava priču, kvari ugođaj i uverljivost pripovedanja. Zašto je to tako? Pa, san je lirski diskurs, a lirika je nešto bljutavo savremenom konzumentu, njegov ukus traži nešto žešće: Realizam! Šta je to? Ipak, san je u osnovi narativ, dakle, nešto blisko prozi. Pobrkao sam lončiće? Ipak, evo jednog sna koji sam sanjao noćas: Na uglu Jevrejske i Poštanske ulice sretnem Ficka, mog školskog druga. Sa njim je neki čovek koji je samo senka, bez svojstava je. Ispred Ficka trčkara neko čudno stvorenjce, kao neko pile ali sa ljudskom glavom, u stvari, glava deteta na žutom paperjastom telašcu sa crvenim pilećim nožicama. Ficko ga podigne, drži ga u naručju i kaže mi: To je moj sin. Ja se divim lepoti tog bića, tj. deteta sa pilećim telom. Govorim Ficku kako je lep, isti otac. Ficko je kao mladić bio možda najlepši u našoj generaciji. On me gleda sa nevericom. Da li može biti utešno za nekog oca da ima takvo stvorenje za sina? Inače, Ficko je pre desetak godina poginuo, opravljao je oluk vikendice u kojoj je živela njegova majka, pao je sa merdevina, umro je na majčinim rukama. Pijeta? Posle uđem u neku prodavnicu, ali to je spavaonica nekih fizičkih radnika, hoću da kupim hleb, nađem samo neke četiri bajate kriške. Ipak, za neki sitniš kupim ih od nekog radnika koji sedi na svom ležaju, čak mu dve kriške ostavim. Pomislim kako je ovo loš pazar i odlazim. Hleb? Nešto najvažnije u životu svakog čoveka. Ipak, ja ne jedem hleb, a ne pijem ni vino, više volim liker. Povremeno se sećam takvih likova kao što su Surla, Vukas, Ficko. Kakva je njihova uloga u ovoj priči? Pa možda je baš Ficko glavni lik, a ne Aleksandar Tišma. Interesantno, ne sećam se da sam ikada sanjao Aleksandra Tišmu. Nije mi bitan?
Slobodan Tišma je počeo da se bavi muzikom ranih 1960-ih osnovavši par bendova koji nisu imali većeg uspeha. Povukao se iz muzike i posvetio pisanju i objavljivanju poezije u literarnim časopisima i studentskim novinama. Pošto je na njega uticala poezija Artura Remboa, često je koristio pseudonim Artur.
Sa pojavom panka i novog talasa 1979. godine je osnovao sastav La strada, u kome su bili i basista Borislav Oslovčan, bubnjar Ivan Fece Firči i gitaristi Dragan Nastasić i Siniša Ilić. Studentski snimci „On“ i „Sat“ objavljeni su na kaseti „Hokej klub Virginitas“ (Ding Dong, 1980). 1980. godine La strada je prerasla u Lunu koju su sem Tišme činili i Zoran Bulatović Bale, Ivan Fece Firči, Jasmina Mitrušić i Marko Vukomanović Mare. Grupa Luna je izdala jedan album, i to pošto se već raspala 1984. godine, pod imenom „Nestvarne stvari“. Tekstove pesama na ovom albumu pisao je Tišma. Iste godine taj album u Zagrebu je dobio priznanje 7 sekretara SKOJ-a.
Posle raspada Lune Tišma je sa Jasminom Mitrušić obnovio La stradu, kojoj su se pridružili još i Robert Radić, Zolt Horvat i Danijel Stari. Njihov jedini album „La strada“ snimljena za jedan dan, a objavio ga je 1987. godine M produkcija Radio Novog Sada.
Godine 1989. La strada se rasformirala i Tišma se povukao se iz muzičkog sveta. Vratio se literaturi i objavio knjige poezije „Marinizmi“ (Ruža lutanja, 1995) i „Vrt kao to“ (Ruža lutanja, 1997) i „Urvidek“ (2005), za koju je dobio nagradu Stevan Sremac. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom „Bluz dajari“ (Blues diary). Godine 2009. za izdavačku kuću Laguna objavljuje roman “Quattro stagioni” za koju 2010. dobija nagradu “Biljana Jovanović”.
Godine 2011, objavljuje roman “Bernardijeva soba” (izdavač Kulturni centar Novog Sada), za koji dobija NIN-ovu nagradu.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.