PISMO OCU
Mama je dobro.
Sonja je mama.
Ljubica ima Sonjine oči.
Ja i dalje ne znam da živim.
Ništa ne brini, sve je pod kontrolom.
BERLIN
Jelena i ja putujemo u Berlin. Idem na neki festival, ne mogu da ostanem duže od 4 dana, moram da se vratim zbog posla u Beograd. Jelena je krenula da mi „pravi društvo“. U međuvremenu je shvatila da je bezveze da ostane samo 4 dana, pa je odlučila da produži kod svoje sestre, koja živi u nekom malom mestu nadomak Berlina, čije ime ne znam. Ja ne mogu duže od ta 4 dana, njoj je žao što je tako, rekla mi je: „Baš mi je žao“. Jelena voli da putuje. Odlučila je da sa našom drugaricom koja živi u Berlinu obiđe grad, već ima gomilu mesta na koje planira da ode. Baš joj je žao što ja imam obaveze na festivalu i neću moći s njima da uživam u Berlinu, rekla mi je: „Baš mi je žao“. Našla je neke čizme, na „suludom popustu“, u Berlinu. Kakve su to čizme na suludom popustu u Berlinu, ne znam, ali i ne moram da znam. Postoje stvari koje ja ne moram da znam. Jelena je shvatila da može da kupi još neke dodatne stvari pa je odlučula da ponese i jednu dodatnu torbu u koju će da spakuje dodatne stvari koje bude kupila, ali pošto se ja vraćam ranije, a ona nastavlja svoje putešestvije, takođe je shvatila da je logično da ona dodatne stvari spakuje u dodatnu torbu i pošalje zajedno sa mnom za Beograd. Logično je. Zašto bi je vukljala, kod svoje sestre u malo mesto nadomak Berlina, čije ime ne znam, kada ja mogu da ih ponesem za Beograd, rekla mi je: „Logično je“. Jelena voli ilustracije Johana Potme, divno će se ukopiti u naš stan, moramo da nađemo dok smo u Berlinu ilustracije Johana Potme, rekla je: „Divno će se uklopiti“.
Jelena i ja putujemo u Berlin, u stvari Jelena putuje u Berlin, baš joj je žao, ja joj dodatnu torbu i ilustracije Johana Potme vraćam za Beograd, divno će se uklopiti, logično je.
SVE ŠTO IMAM, A NE TREBA MI
Imam biljke u svakom ćošku stana. 3 kaktusa i još neke druge za koje ne znam kako se zovu. Imam 3 čajnika: kineski, umetnički i dedin za rakiju. Imam plastičnu, malu novogodišnju jelku, imam kineske šolje za čaj bez drške, imam staklenu flašu za mleko, staklenu flašu za vodu i staklenu flašu za limunadu. Imam dva tostera, jedan preklopni, jedan obični. Imam cediljku za citruse mehaničku, cediljku za citruse električnu, običan blender i nutri bulet. Imam veliki magnet za frižider u obliku crne table na kojoj je moguće ostavljati poruke, imam 5 otvarača za pivske flaše i 2 otvarača za vinske flaše. Imam usisivač i paročistač, 3 metalne kutije: za špagete, makarone i pirinač; 4 staklene: za kafu, so, šećer i vegetu; stalak za ubruse, držač za toalet papir, kinesku mešavinu začina, mešavinu začina za piletinu, vlašac, đumbir, vasabi, „Tom Ka“ pastu, žutu, zelenu i crvenu kari pastu, pirinčano sirće, „peri peri“ afrikan sos (ljut), „čili and garlik“ thai sos (srednje ljut), dve sušilice za čist veš, tri korpe za prljav veš, digitalnu kuhinjsku vagu, digitalnu telesnu vagu, podni tabure prenizak za sedenje, prelepe šarene čaše koje gube boju pri pranju, i male pletene korpe za kupatilo u koje ništa ne može da stane.
Nemam krevet.
KRUG DVOJKE
Ulazim u tramvaj. Spuštamo se ka Ulici Cara Dušana. Oprezno opažam stanje u tramvaju, a zatim sedam. U poslednje vreme sam u maloj finansijskoj krizi, pa se ilegalno vozim GSP-om. Otvaram “četvore oči” kako bih na vreme uočio opasnost koja vreba. Malo je putnika. Dvojica spavaju. Jedan odmah ispred mene, tako da me njegov smrad štipa za oči. U meni se lome moje dve malograđanske potrebe, jedna za sažaljenjem beskućnika i druga za umerenom čistoćom i prijatnim mirisom. Žena kotrlja ceger na točkiće. Vukljanje istog joj predstavlja muku, pošto joj je jedan od točkića otpao. Ona gunđa nešto nerazumno i psuje. I dalje sam fokusiran na vrata i detektovanje eventualnih kontrolora. Ispod iscepane zelene “Mont” jakne i vunene “Nike” kape, navučene tako da klempavi uši, vidim matorca koji drži monolog. Ne obraća se on meni, sam sa sobom priča, i s vremena na vreme, pljuje. Žali se, ali nije ljut, više nekako tužan nego besan. Neki momci stoje nedaleko i smeju mu se. Kako pljune, tako oni prasnu u smeh. Gospođa srednjih godina ga sa prezirom posmatra. Gunđa sebi u bradu nešto što ne mogu da razaznam, ali sam siguran da ima veze sa našim pljuvačem. Tramvaj naglo zakoči, a spavač ispred mene padne. Polako se pridiže i vrati na svoje mesto. Nastavi sa spavanjem. Pljuvač ustade i ode do vrata, tu pljunu još jednom-dvaput i izađe iz autobusa. Ja potpuno zaboravih na kontrolore, na svu sreću nije ih bilo na toj stanici. Posle toga sam odlučio da ne strepim više od naplaćivanja kazne. Ako dolaze po mene neka dođu. Stavio sam slušalice u uši i nemo buljio kroz prozor. U glavi su mi odzvanjali stihovi: “…ali dobro sad dobro je, kako i šta moglo je…”.
MARJAN
Čuo sam da je umro Marjan. Tip koji je živeo u ulici paralelnoj sa mojom. Nikada nismo bili drugovi, ali jesmo proveli deo detinjstva zajedno. Igrali smo fudbal i basket. Nije bio talentovan ni za jedno ni za drugo, ali je u fudbalu bio odličan za odbranu. Stamen nekako, nisi mogao lako da ga prođeš. Imao je tu jednostavnu filozofiju: “Lopta treba samo što dalje da bude od mog gola”. U basketu je bio nekako nespretan, valjda nije imao dobru kordinaciju pokreta, ali opet, visok je bio i snažan, mogao je da skoči. Drao sam ga u klikerima, a jednom smo se potukli i on je mene odrao od batina. Jednom su nas maltretirali neki stariji Cigani, a Marjan se jedini usprotivio, ja sam ćutao kao pička. Ne znam šta je upisao posle osnovne škole, viđao sam ga samo po kraju sa nekom devojkom. Šetali su non stop. A posle ga dugo nisam video. Pre par dana sam čuo da je overio i nemam pojma šta da osećam i mislim o tome. Nekako sam tup i zbunjen i čini mi se kao da taj Marjan koji je umro nema nikakve veze sa Marjanom sa kojim sam igrao fudbal, kao što verovatno ni ja sada nemam nikakve veze sa onim malim Tagićem što dobro igra klikere.
MRZIM AVIONE
Mrzim avione. Mrzim grabljive taksiste ispred aerodroma, njihov bezobrazluk i napadnost, promrzle ljude koji se skupljaju oko kante i puše ispred ulaza. Ogromne kofere, kolica kojima ih voze i one nesretne radnike koji ih skupljaju. Nerviraju me deca koja vrište i trče po hodnicima i njihove majke koje se deru za njima. Ne mogu da podnesem one preskupe kafiće, plastične sendviče od 8 evra, espreso kafu od 6 evra, vodu od 3, fri šopove, velike toblerone, „ekskluzivna“ pića i bombonjere, „nikol kidman“ i „antonio banderas“ parfeme, strane magazine i ekonomske časopise, uštogljene konobare i prodavce, ozbiljne poslovne tipove sa svojim malim crnim koferima na točkiće i tabletima pod miškama, ostavljanje prtljaga, pasošku kontrolu, skidanje kaiševa i cipela, detektore metala i laži, skenere, svlačenje, pretresanje, oblačenje, čekanje, ukrcavanje i one veštački nasmejane stjuardese, kapetane koji ti se obraćaju na dva jezika a ni jedan ne znaju da govore, instrukcije šta i kako činiti u slučaju opasnosti i „obuku“ u korišćenu maske sa kiseonikom. Kako li će ta maska i ona uputstva da mi pomognu kada krenemo da se rušimo iz pičke lepe materine na kojoj smo? Užasavam se pritiska koji osećam u ušima, onog pucketanja, zapušenosti, bola u vilici, glavobolje i osećaja da će vene da mi eksplodiraju, a kapilari u mozgu popucaju. Mrzim što ništa posle toga ne čujem, pa čak ni svoj glas, mrzim što svi polete ka izlazu iako još 10 minuta treba da čekamo da nam prikače one stepenice i da dođe autobus po nas. Nerviraju me osobe koje sede pored mene koje ja nerviram zato što sam jedini koji još uvek sedi i ne gura se da izađe među prvima, pa one ne mogu da prođu od mene. Mrzim one ubrzane ljude koji bi što pre da izađu iz aviona, kao da im sledeći poleće za minut i sigurno će zakasniti ako prvi ne istrče. Mrzim avione. Svi njima odlaze odavde, a retko ko se vrati.
Vladimir Tagić je rođen 1986. godine u Beogradu. Završio osnovne i master studije FTV režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Nije završio opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, i dalje je apsolvent.
Scenarista kratkog igranog filma ŽICKA reditelja Ivana Bukvića.
Scenarista i reditelj kratkih igranih filmova: Izlaz u slučaju opasnosti (2015), Što te nema (2011), Stevan M. Živković (2010), Dobro jutro, Petrović Petre (2009).
Koautor, koreditelj i koscenarista igrane tv serije JUTRO ĆE PROMENITI SVE (2018), u produkciji RTS-a.
Ovaj tekst je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.