Image default
Poezija

Adrijan Kasnic, Izbor

hod po sredini

u samotnim satima lepo je hodati
po središnjoj liniji, lepo je hodati
kroz zamrznutu travu
verujem svojim ušima
verujem svojim prstima koji broje strništa
stablo po stablo, tihi ton, kada se savijaju
tihi ton, kad se bacaju u vazduh
i kaplju na zemlju, pokrivaju asfalt
volim da smestim lice
na središnju liniju tvog stomaka
divni ledeni grade, volim da uronim lice
gde ne bih smeo, iz neodređenih razloga
preko koje se osećaju prsti, preko koje lete usne
tragovi, tragovi
guma, tragovi mraza, ostaci trave
u tvojoj kosi, delovi kože, DNK
sveže obrijano tlo treperi
na asfaltu, samotnim mislima je dozvoljeno da se dese
samotnim rečima, slogovima, samoglasnicima


Kostur

Dete iza stakla, okno na koje su se prislonile
mokre oči kojima plovi brod, mokra usta
koja jedu sa svog dlana, orahe, stare fore, kostimi
koji se nose napolje, žaba, pogani šerif
smešni kostur, koji je sasvim drugačiji od mišjeg kostura
u potkrovlju, nežne kosti leže u prašini i trepere
oblaci praha su sada, kojima putuje balon, dete
nad Rimljanima i klovnovima, iznad papā i svega u šta
se može maskirati, umanjiti se, postati sediment


Sok od narandže

                   Zemlja je plava kao narandža
(Pol Elijar)

Malo ogledalo u ruci
da gledam tebe ili
blato pred stopalima
i narandžu što se u njemu valja
prsti ruke mirišu
na pol/ i okean
dirljive školjke u ogledalu
koje se otvaraju i zatvaraju
u delove izdeljena narandža
koja plavo krvari/ ranjena
ne voli da se kotrlja
ne može da se kotrlja / vrisak
u malom ogledalu
dodir zemljotresa/ i okean


Zubi

Najbolje zube na svetu
ima moj otac, kada se smeje
pokazuje svoju konjsku čeljust
čak i u oštroj zimi
kada se ribnjak zaledi, kada
zabodu štap u sredinu
oko kojeg se ide u krug
na klizaljkama, vezavši se za štap
u krug u krug
obrće se, dok se ne zasmeje
dok se ne padne i zube
ne izbije, mostove i plombe


Le pas du chat noir

Ne mogu da priđem ovom mestu
skupina kuća, peščana staza
tu, pesak u mojim rukama, ja
ne mogu da priđem ovom pesku, ja mogu
samo prazninu da njušim, vazduh
miriše na tebe, ja ne mogu da priđem
ovom uglu, koji je mačka označila,
koji opisuje potonula stena, ja
ne mogu da pročitam ovaj natpis,
žvrljotinu tvoje drhteće ruke, voda
ga je saprala, kiša i sline
ne mogu da nađem ovo pismo
to pismo i nijedno drugo
sva spaljena, sva uništena, pepeo
sapran, ništa, nema tvoje kose
ne mogu da nađem više kosu, ni
krastu, ni tvoju ćeliju, ja
ne mogu da nađem nikakav DNK, ja
mogu samo da perem veš i kreveljim se, ja
mogu samo da se mrštim i jecam, ja
ne kontrolišem svoje lice, mogu da čitam tragove,
otiske, koje je potraga ostavila


Selina

Selina pleše noć
u male delove, pijana
posrnu, pridigoh je
da pleše dalje, ne znam
da li se zaista zvala Selina

pio sam noć
koracima, slivajući se
zaboravih, šta je za zaborav
Selina me pridiže, možda
je to bila Selina, zapeo sam
kraj mrznutih pasa


Jezero

dobro sam jednu stranu pročitao stranu
na suncu dok su se oči krivile
knjigom sam kad sam udario osu
knjigom sam razduvao vazduh i
potražio hlad potom polegao knjigu
na nauljenu kožu kao kod mladih žena
pri presvlačenju trepnuo sam i prekinuo
kao da sam usnio lagani san otisci svetlosti
jedan stih sam pročitao stih kao što je ovaj
ječmena polja u kosi trepnuo nekoliko puta
provirio da li su pazusi glatki sramota
spakovao masnu knjigu u torbu
u torbi kupaći ulje i dobro


Veš

Veš na noćnom stočiću, ispod
knjiga, ili olovka. Uz malo sreće
pisaća mašina koja ti je pripadala pre
nego što si je napustila, pouzdana tastatura, osim
E, slovo rekonstruisano plutom
popijenog vina, voda iznova,
trkački bicikl naslonjen na zid, na koji
te sada prislanjam, suknja se povlači i sve
što vidim je slika na zidu sa
slikom tapeta neke druge sobe
u koju treba da se preselimo, stara fotelja
za tvoje cipele i suknju koja se povlači
koja sada klizi kao list papira
na kojem pišeš, primerak knjige
nažvrljana skica, prvo poglavlje
veće nepovezane priče
svako E, zamuckuje, tok pisanja
topla supa koja ti otiče niz noge


elegija ranog popondeva

riba
u reci Dunajec
ništa mi ne govori

ja sam jeo
nije bilo skupo

ja sam uvek
tražio senku
to sad imam

bilo da čovek govori poljski
ili draže ćuti

sve će pre ili kasnije
vodom biti odneto

tada pluta grižena
jabuka u žućkastoj vodi

ribu ja ne vidim


konj

odavno već nisam video pravog konja
poslednji je bio pripremljen kao pečenje
ili zalepljen kao tetovaža na dečjoj ruci

odavno nisam stajao kraj padoka
u šumi iza kuće svoje sestre
koja živi u Hesenu i gleda ka Bavarskoj

odavno nisam stajao na kiši u šumi
i gledao konje, koji stoje u staji
i posmatraju me kako ja stojim na kiši

Izbor iz zbirki pesama „Kalendar“ #1, #2, #3, #6 i zbirke „Srećni porazi” Adrijana Kasnica

Prevela s nemačkog Željana Vukanac


(c) Jan-Niklas Thape

Adrijan Kasnic, rođen 1974, odrastao u Kvjecevu i Lidenšajdu, studirao u Kelnu i Pragu, živi kao pisac i urednik u Kelnu. Objavio je preko 15 pojedinačnih izdanja, među skorijima su zbirke poezije „Kalendar“ #1 do #6 (parazitenpres 2015 ‒ 2020) i „Srećni porazi“ (Šprungturm 2016), kao i roman „Bolji čovek“ (Launenveber 2017). Njegova dela su prevođena na preko 10 jezika od A za arapski do U za ukrajinski. www.adriankasnitz.de

 

 


Željana Vukanac –završila je master studije Srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i master Kulturne i intelektualne istorije između istoka i zapada Univerziteta u Kelnu, gde je započela doktorske studije. Objavila je dve zbirke poezije: „Prostori“ (Slovo Gorčina, 2019) i „U talasima tela“ (Književna radionica Rašić, 2020). Zbirci „Prostori“ dodeljena je književna nagrada „Mak Dizdar“ za 2018. godinu. Zbirka „U talasima tela“ je objavljena u maju ove godine. Radila je kao nastavnica srpskog jezika; učesnica je radionica kreativnog pisanja, projekata, i festivala kulture.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Dušan Gojkov – Tuđe uspomene

Ivana Bošnjak, Nedjeljom letim

Linda Prugo-Babić, poezija

Ostavite komentar