Image default
Proza

Aleksandar Tanurdžić, Lakrimarijum (odlomak iz romana)

Lakrimarijum je priča o nerotkinji Ani Katić. Glavna junakinja susreće se sa anamnezom nemogućnosti začeća i procesom vantelesne oplodnje. Vođena željom, (ne)svesnom težnjom koja je otuđuje od porodice, prijatelja, pa i nje same, Ana gubi – dobija i svodi sve na nulu (0).

Aleksandar Tanurdžić dotiče se uloge društvkoje junakinju obeležava nepodobnom, nedostojnom i nepotpunom. “Lakrimarijum” je psihološki roman, koji obrađuje realnu tematiku – sukobe smeštene u nutrinu pripovedačice, kroz čiju utrobu progovaraju sve žene nerotkinje. Jer one se pišu jedinim što bi belinu papira moglo da ispuni – suzama. Ali „Ana ne plače. Ona je sva postala LAKRIMARIJUM (lat. Lacrimarium – posuda za sakupljanje suza).”

Pred čitaocima je odlomak iz romana: Ane koja stoji ispred kintsugi vaze, izuzetno važnog predmeta, jer je upravo on sve ono što junakinja jeste – zakrpljena, prividna celovitost.

Lakrimarijum

Aleksandar Tanurdžić

Nije videla ništa osim mraka i tek poneki odblesak zlataste tvari – bila je ubeđena da zlatne linije koje su meandrirale površinom nisu zapravo od zlata. Čak i ispusti neki neartikulisani zvuk očekujući odgovor u vidu eha. Da je imala kovanice u džepu, sigurno bi jednu ubacila unutra i na prste brojala sekunde pre nego što novčić dotakne dno. Možda bi i želju zamislila. Morala je priznati da Arsenije nije bio potpuno bez ukusa. Mada je znala da je pao na priču o nastanku same vaze, ipak se na jedan glomazan način uklapala u stan, a zbog veličine, po njenoj površini pogled je mogao da se gubi i nestaje. Ana sede na pod i smesti se u položaj lotosa, kako bi i duhovno bila bliska ovoj vazi. U njenoj glavi čitav ovaj mizanscen imao je veze sa Japanom, ili nekom sličnom zemljom, pa je i sebe doživela kao gejšu. Iz njenog položaja joj se učini da je kintsugi još malo porastao i sad je natkriljuje poput nekakvog totema. Položi prst na prvu liniju zlata i pođe njenom putanjom.

Bio je to dobar kontrast. Crna površina prikazivala je zvezdano nebo, bar je Ana tako razumela. Čitava galaksija eksplodiranog zvezdanog praha prilepila se na crnu površinu i sijala tiho i neznatno i Ana vide kako se lagano pomeraju u sporom kovitlacu. Zlatne linije bile su krvotok ove galaksije; kapilarni sistemi slivali su se krijući priču o pukotinama. Novorazliveni život zakrpio je galaksiju, učinio je lepšom nego što je ikada bila. Ana traži sebe u kosmosu, traži se birajući prstom pozlatu, skriveni zavijutak kapilara, traži puls, trag zašivene kože u zlatnom premazu godina. Ana diše iza pukotina. Ana zadržava dah i uliva se u glatku površinu. Svetlucava i hladna poput tog parčeta oblikovane keramike, skrojena od delova, iznova sastavljena i puna ožiljaka, kao remek-delo starih majstora.

Srešće se ona sa samom sobom u nekom od ovih zlatnih korita. Na drugi kraj vodi je potraga. Po keramičkim oblinama plovi očima zagnjurenim u tminu. Ako se slučajno dodirnu putnici u ovoj istoj galaksiji moraće biti pažljivi sa rečima. Možda bi najbolje bilo da ništa i ne kažu jedni drugima ako se i sretnu. Svako za svojom potragom u tišini neka nastavi. Vremena nema, vreme curi i imuno je na zlatne zakrpe; delovi ne prijanjaju dobro i sve ostaje iza. Ovde se još može vrteti u krug; u dve godine smestila je ostatak života, pa kako bude. Ona čuje udaljeni dečji glas i zna da je baš to dete ono njeno, ono jedno, ono pravo, samo ga valja pronaći u smesi atoma i još sitnijih čestica. Pušteno je niz zlatni tok, smešteno u korpu pletenu od pruća, a ona je ta koja mora razdvojiti more.

Starozavetna je i silna u svom poduhvatu, pali grmlje, pali i nebo i sve u zlato obavija. Lepi i sastavlja, raščinjuje i sklanja i nosi samo jednu zapovest, jednu i jedinu i samo za sebe. I ovaj dan će jednom biti lepa laž sećanja, ako se uopšte i pretoči u sećanje. Tišina je važnija. Neka bude potpuni muk ovog ambisa. Tako će lakše čuti da se nešto zaista desilo, tako će čuti i najtiši zvuk, makar bio samo najava. Najava zlata, najava lepljenja pukotina u njoj, u njenim grudima, sa unutrašnje strane njenih punih usana.


Aleksandar Tanurdžić rođen je 7. decembra 1988. godine u Somboru, u kom završava gimnaziju i Dramski studio pri somborskom Narodnom pozorištu. Dalje školovanje nastavlja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za srpski jezik i književnost, a diplomu master studija stiče na Odseku za komparativnu književnost sa teorijom književnosti. Prvu kratku priču pod nazivom “Terevenka” objavljuje 2013. godine u časopisu za kulturu „Avangrad”, a nakon toga, 2018. u hrvatskom časopisu „Zvona i nari” objavljuje dve priče: “Princip kruga” i “Nikad i sad”. Pričom “Linija kruga” zastupljen je u zbirci „Poslednja Atari generacija: panorama novosadskih prozaista”. Priča je prevedena na engleski jezik. Prvi roman “Usta mi puna višanja” u ediciji Reka izdavačke kuće Prometej objavio je 2020. godine. Roman je ušao u uži izbor za nagradu „Zlatni suncokret”, nagradu „Biljana Jovanović” i dobio nominaciju kritike za nagradu „Meša Selimović”. Drugo izdanje romana štampano je 2021. godine. Kao pobednik konkursa somborske biblioteke „Karlo Bijelicki” i Somborskog književnog festivala, objavio je zbirku priča “Osma” 2022. godine. “Lakrimarijum” je njegov drugi roman.

 


Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!

Related posts

Vojislav Radojković, Hronika banalnog doba

Libartes

 Txori Zuriak – Krug

Libartes

Zoran Skiljević, Legenda o svilenom i četrdeset vrdalama

Libartes