Prekinuto ćutanje
„Sedmo nebo“, Biljana Dojčinović, Povelja, 2020.
Piše: Aleksandra Jovičić Đinović
Zbirka „Sedmo nebo“ prva je zbirka pesama Biljane Dojčinović. Prema rečima same autorke, poezija je za nju neka vrsta meditacije, način da rečima iskaže slike koje je okružuju, da opiše prošlost, ali i sve ono što je svakodnevno dotiče.
Na početku zbirke upoznajemo se sa lirskom junakinjom čije su reči trideset godina trulile među korama od jabuka i ljuskama od krompira.Zatičemo je u kuhinji, frižider zuji, baterijsko vreme neumoljivo protiče i sve je naizgled jednostavno, svakodnevno, sve je naizgled u redu. Odnekud se začuje glas koji progovara u imperativu: ustani, progovori, progori!
Neme usne progovaraju, reči se raspoređuju u stihove, tridesetogodišnje ćutanje je prekinuto. Lirska junakinja trgnuta je iz svog konformističkog dremeža. Još uvek pod uticajem tradicionalnog ženskog zatočeništva oličenog u kuhinjskom prostoru, ona čeka da rerna završi sa pečenjem i odlučuje da je konačno došlo vreme da nešto kaže. („Pesma”, str. 5)
Nakon uvodne „Pesme” pred čitaocima se otvara pet ciklusa. U prvom ciklusu pod nazivom „Gradovi” zakoračujemo u urbani prostor. Zimu razvejava zaljubljeno proleće. Lirsku junakinju od spoljašnjeg razdvaja i štiti tek tanka zelena zavesa od lišća koja se lagano razmiče i pred njenim očima se otvara svet. (str. 9) Svet u kome je sve u redu, a ništa nije.
Lirska junakinja je dobra žena (str.10), ona se opaše keceljom i sklanja se u prostor kuće, prostor koji simbolički označava utočište, zaštitu i sigurnost, prostor koji je vekovima unazad bio određen kao „ženski”, ali taj prostor više nije dovoljan. Uzaludna su upozorenja njenih prethodnica, ona kači majčino telo na „ogromne oči prozora”, ali se oglušuje o majčinske savete da ne odlazi u „drugi svet/preko vode”. Vođena neimenovanim ženskim likom, savladava vodu:
„Htela si da vidim
Šta se može
Jednom kada se makneš
Iz svog dvorišta”
(„Doručak u Americi”, str. 23)
„Dobra žena” iskoračuje u spoljašnji svet, narasla su joj krila, otvorila se prostranstva i nemoguće je vratiti se nazad i prosto pregaziti vodu koja unutrašnji i spoljašnji svet razdvaja. „Želim da živim/ pokriću modrice bluzom od gaze/ i ćutaću.” („Berba”, str.11)
Prividna sigurnost je iza Zida, ali za lirskog subjekta iza Zida više nema mira i života. Život je nešto izvan zidova. U prostoru gradova koje posećuje ona je izložena, nezaštićena, daleko od doma kao jedinog utočišta. Gradovi su nalik jedni na druge, svi oni imaju centralne trgove i hramove, spomenike znamenitim ljudima. U gradovima dom zamenjuju prijatelji i ljubavi „stečene na brzinu”. Na slikama iz gradova nje nema, tu su puste ulice, spomenici prošlosti. Lirski subjekat je sam, određen svojom usamljenošću i ćutanjem. Ćuti i osluškuje zvuke grada, koje će, skupa sa drugim uspomenama poneti natrag u prostor svog doma, prostor u kome je sve poznato iza koji nam nije potrebna mapa.
U pesmama Biljane Dojčinović žena je naizgled poslušna, ona radi šta se od nje očekuje:
„Ja sam ta koja je
Postala kentaur
Žena ekran
Žena reč
Što olakšava
Neke praktične stvari”
(„Unutrašnja dvorišta”, str. 19)
U unutrašnjem prostoru omeđenom zidovima doma, od žene se očekuje da pronađe svoju slobodu. Ta sloboda prestaje da biva dovoljna kada jednom iz tog prostora iskorači.
U pesmama iz ciklusa„Gradovi” autorka nam donosi mozaik putovanja. Mozaik sastavljen od komadića utisaka, slika restorana, hrane, osećanja. Nisu samo gradovi slični, išume podsećaju jedna na drugu. Šume Pensilvanije nalik su šumama Šumadije, u oku posmatrača prisutna su stalna poređenja. Bežeći od određenog prostora ne uspevamo pobeći sebi samima i sve svoje misli, muke i boli nosimo sa sobom kao nevidljivi prtljag u kome se prelamaju novi prizori.
Idući od opšteg ka pojedinačnom, naredni ciklus zbirke Biljane Dojčinović vodi nas do kuća koje se nalaze u već opisanim gradovima. Kuće su ovog puta posmatrane spolja, sa tek naslućenom unutrašnjom dinamikom, za razliku od polazne tačke zbirke gde se lirska junakinja unutar zidova svog doma skriva od sveta.
Tradicionalno shvaćen prostor kuće je mesto sigurnosti, zaštićenosti od mračnih sila koje vrebaju vani. U poeziji Biljane Dojčinović ovaj prostor transformiše se u mesto zaptivenosti i tajni, mesto u koje su mračne sile neometano prodrle.
U pesmi „Komšije” naizgled idilični svet susedskih odnosa prelama se u detinjim očima ičitaocima predočava duboko problematično tvorenje iluzije. Iza zidova koji bi trebalo da štite svoje stanare skrivene su porodične drame i nasilje koje odaje tek pokoji izdajnički zvuk, a sem zvuka i ono što je u svakodnevnim razgovorima prećutano.
Iz stana na prvi pogled idiličnog bračnog para ne čuje se ništa, sve je prigušeno:
„Sve osim
Tučka na junećoj šnicli
Svakog dana
Tačno u podne
I ne tako redovnih
Ali ne ni retkih
Udaraca
Psovki
Jauka i
Prigušenog stenjanja
Uzapćene mladosti;”
(„Komšije”, str. 33)
Treći ciklus nazvan „Aporije“ ispunjavaju slike detinjstva i mladosti. U pesmama je prikazan raskid sa detinjim i mladalačkim zabludama. Sam naslov ovog ciklusa upućuje na zbunjenost, bespomoćnost, nemogućnost lirske junakinje kao devojčice da u potpunosti razume svet odraslih.
„Bila sam suviše
Mala
Da shvatim“
(„Apolo 11“, str.43)
Naslovna pesma „Sedmo nebo” (str. 46) govori o mladalačkoj ljubavi kao iluziji koju je vreme razotkrilo. Termin koji kod Aristotela upućuje na najvišu od nebeskih sfera i asocira nas na raj i blaženstvo, može čitaoca zavesti da pomisli kako je lirsku junakinju ljubav dovela do raja, do vrhunca blaženstva. Ipak, prema rečima same autorke, susrećemo se sa ironijskim otklonom prema tradicionalnom shvatanju ovog termina. Ljubav nas možda dovodi do vrha, ali na vrhu ovog neba su oblaci nestalni i promenljivi kao i sama mladalačka ljubav.
U pesmi „Zloguk” najizraženiji je sukob između prošlog i sadašnjeg, izneverena očekivanja iopis života koji je postao nešto što nismo očekivali. Lirska junakinja obraća se devojci koju poznaje iz detinjstva, čija je budućnost tako puno obećavala, a tako malo očekivanog se ostvarilo:
„Ti si
Između dva vremena
U radnji polovnog života
Kao i svi
Ni tamo ni vamo
I tamo i ovde”
(„Zloguk”, str. 49)
Preobražaj detinjstva desio se iznenada i neočekivano odvevši nas na neslućene staze dok smo za sobom ostavljali svoje nekadašnje nade i želje. U pesmi „Pedeset peta” lirska junakinja se pita ko je žena u njenoj haljini koja je posmatra iz ogledala, šta joj to govori i šta sve zna što ona tek treba da nauči. (str. 56)
„Odavde se ne odlazi lako“ naslov je četvrtog ciklusa. Naslovna pesma ovog dela zbirke posvećena je pesniku Vlasti Mladenoviću i opisuje kuće za žive i mrtve. Kuće za žive čuvaju lica sa izbledelih čitulja, njihovi su kapci zatvoreni i one svedoče o davno prošlom vremenu kada je prostorom odjekivao smeh i graja. (str. 67)
U pesmi „Kontejner“ prikazana je antiutopijska scena iz gradskog života u kojoj su umesto restorana i prodavnica kontejneri mesto na kome se ljudi oblače i hrane. Pesma se završava često izgovaranom mudrošću: „Ćuti, dobro je“koju izgovara majka lirskog subjekta, dok lirski subjekat rezignirano zaključuje: „Dobro je, mama, dobro je“. (str. 69)
Poslednji ciklus zbirke kao centralni motiv ima motiv smrti. U pesmama pojavljuje se lik mrtvog oca i simbolični naziv ciklusa „Prelaz“ nagoveštava nam prelaz iz sveta živih u svet mrtvih, ali i njihovo prožimanje. U prvom pesmi „Doručak u Americi“ iz prvog ciklusa ove zbirke voda razdvaja prostor doma, sigurnosti i detinjstva od nesigurnog spoljašnjeg prostora, prostora odraslih u kome smo nezaštićeni i izloženi zlim silama. Naziv poslednjeg ciklusa asocira na prelaz preko vode, ali ovoga puta ta nas voda upućuje na reku Stiks koja razdvaja svet živih od podzemnog sveta. U poslednjoj pesmi, koja i nosi naziv „Prelaz“, ta se dva sveta prepliću i lirskoj junakinji se čini da na pešačkom prelazu vidi svog mrtvog oca, da bi se na kraju ispostavilo da je to još jedna iluzija sa kojom se mora raskrstiti.
Zbirka Biljane Dojčinović donosi nam pesimističku viziju sveta u kojoj se detinji i mladalački snovi ne ostvaruju, oni se pod neumoljivim žrvnjem vremena razotkrivaju kao iluzije, a junakinja ne uspeva da se preobrazi, da se prilagodi svesna:
„Da od te naše
Ružičaste
Keramičke
Budućnosti
Ništa veliko
Biti neće“.
Aleksandra Jovičić Đinović: Rođena u Prištini, odrasla u Orahovcu. Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Piše poeziju, kratke priče i eseje. Njeni radovi zastupljeni su u domaćim, regionalnim i inostranim časopisima i književnim zbornicima. Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017). Zbirka Lutanja objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala Slovo Gorčina. Zbirka pesama Naše male smrti objavljena je ove godine u izdanju Književne radionice Rašić. Dobitnica nagrade Milutin Bojić za rukopisnu zbirku “Tridesete nisu ono što smo zamišljali”.